Porez

Porez je nedobrovoljno plaćanje državi koje nije praćeno protivuslugom koju bi od nje primio platilac poreza.

Svrha oporezivanja

Osnovna svrha ubiranja poreza je finansiranje budžeta i propisanih nadležnosti države i njenih jedinica. Porezi su najvažniji izvor budžeta i bez njih država ne bi mogla da funkcioniše i finansira javna dobra i zajedničke potrebe, kao što su odbrana, zaštita svojine i prava građana, javni red i mir, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura i slično.

Pored ovog glavnom cilja, drugi ciljevi oporezivanja su: a) redustribucija dohotka ili imovine, gde se neki građani opterećuju porezom više, a drugi manje, b) destimulisanje neželjenog ponašanja, kao potrošnje duvana i alkohola kroz visoke akcize, i/ili v) ugradnja stabilizatora ukupnog dohotka zemlje kroz progresivno oporezivanje, kako veruju neki ekonomisti.

Važna osobina pojedinih poreza je vrsta poreske stope. Ona može biti proporcionalna, kada stopa ostaje ista bez obzira na rast dohotka, progresivna, kada stopa raste sa povećanjem doohotka, i regresivna, kada se stopa smanjuje sa povećanjem dohotka.

Istorija poreza

Od kada postoji država postoji i potreba da se ona finansira. Način njenog finansiranja se veoma menjao tokom vremena.

U starija vremena (antika i srednji vek), porezi su bili manje važni nego danas, a država i vladalac više su se oslanjali na prihode od krunske zemlje i rudnika plemenitih metala, koji su se nalazili u vladaočevoj svojini. Vladalac je, kao vlasnik svega postojećeg, koristio i rad podanika za svoje i državne potrebe, a bez oporezivanja. Snažnije države naplaćivale su tribut od pokorenih država.

Ipak, i tada su postojali izvesni porezi, odnosno dažbine. U Egiptu se pominju porez na ulje za kuvanje i glavarina, u Grčkoj carina i glavarina na robove i strance, u Rimu glavarina u ranijem periodu, a kasnije porez na nasleđe i na promet (žito, so), kao i carina.

I u srednjem veku prihodi od krunskih domena ostaju važan izvor prihoda vladaoca i države, ali se šire porezi u obliku glavarine, poreza na zemlju i nasleđe i raznih drugih dažbina. Deo poreza plaća se u naturi, kao deo žetve ili u stoci. Crkva stiče velike prihode kroz razne dažbine.

Pojava i rast mnogih poreza čvrsto je vezana za ratove i potrebu koju oni donose da se u kratkom roku znatno poveća državni prihod. Tako je prvi porez na dohodak građana uveden u Engleskoj 1799. godine kako bi se finansirao rat sa Napoleonom. I kasnije su skokovi u oporezivanju rezultat ratova (na primer, I i II svetskog), posle kojih poreski teret nije u potpunosti vraćan na pređašnji nivo.

Progresivan porez na dohodak uveden je prvi put u Pruskoj 1853, a zatim u drugim zemljama (Britanija 1907, SAD 1913, Francuska 1917).

U Engleskoj je u srednjem veku naplaćivan porez i za svaki prozor na zgradi. Poreski obveznici su zato zaziđivali prozore da bi plaćali manji porez. Posledica takve poreske politike se i danas može videti na nekim zgradama u Londonu.

Tokom ropstva pod Turcima, Turci su naplaćivali čak i porez koji se zvao "žvakalica"

Tipovi poreza

Osnovna podela poreza je na neposredne i posredne. Neposredni porezi su oni koje plaćaju poreski obveznici koji ih i snose (porezi na dohodak građana, dobit preduzeća i slično), dok se kod posrednih poreza (porezi na promet, carine i slično) unapred zna da će ih poreski obveznih (trgovinsko preduzeće ili uvoznik) prebaciti na nekog drugog (potrošača). Podela je ipak nepotpuna i nejasna, budući da postoji prevaljivanje i neposrednih poreza, pa nije uvek jasno ko ih snosi.

Osnovni porezi su:

• Porez na dohodak građana, koji pokušava da obuhvati sve prihode jednog građanina (ili ponekada porodice). Pogodan je za redistribuciju i obično progresivan, kako bi se jače zahvatili dohoci najbogatijih. Znatna progresivanost iz prvih decenija posle II svetskog rata (marginalna poreska stopa i do 70%) napuštena je u većini zemalja, jer se pokazala negativno sa stanovišta produktivnog rada, investiranja i odliva kapitala iz zemlje. Sada je progresija obično umerena, ili je čak nema. Od ukupnog prihoda obično se odbijaju neke stavke da bi se doobio oporezivi dohodak, kao što su izdržavanje članova porodice, zdravstveni troškovi, donacije i slično. Naplatu poreza olakšava tehnika zvana oporezivanje po odbitku, gde akontaciju poreza ne uplaćuje sam obveznik, već onaj ko njemu uplaćuje prihod/dohodak, kao što je poslodavac za porez na platu ili isplatilac autorskog honorara.

• Porez na dobit preduzeća, koji plaćaju preduzeća na profit koji ostvare u jednoj godini. Dobit se tretira kao razlika između ukupnih prihoda i troškova poslovanja. Moguća su i dodatna umanjenja, na primer za izvršene investicije, ubrzanu amortizaciju i slično. Stopa je uvek proporcionalna. U Srbiji je 2004-2006. godine 10%

• Porez na promet je monofazni porez koji se naplaćuje u maloprodaji. I dalje postoji u SAD.

• Porez na dodatu vrednost je porez na promet koji se naplaćuje u svakoj fazi prometa. Ideja je da se uzajamnom kontrolom platilaca poreza, a u sopstvenom interesu, smanji stepen izbegavanja plaćanja poreza. Prvi put primenjen u Francuskoj, a danas ga koristi velika većina zemanja u svetu. Srbija gaje uvela 1. januara 2005. godine.

• Akciza je dodatan i visok porez na promet koji se obično naplaćuje na robu sa niskom elastičnošću tražnje, kao što su alkohol, duvan, kafa i nafta i derivati.

• Porez na imovinu je porez kojim se obično obuhvataju nepokretna imovina i, ponekad, vrednosni papiri. Obično pripada lokalnim vlastima.

• Porez na nasleđe. Ideja sa ovim porezom je da se makar povremeno, u trenutku smrti vlasnika, oporezuje ukupan kapital pojedica ili porodice. U Srbiji su nasledstva najbližih rođaka izuzeta od poreza.

• Porez na kapitalne dobitke je porez koji se plaća u trenutku prodaje neke imovine (nekretnine, vrednosni papiri itd) na njenu uvećanu vrednost od trenutka nabavke.