Maksimalno dozvoljene doze i koncentracije štetnih matertija u radnoj sredini

Maksimalno dozvoljena doza (MDD) i maksimalno dozvoljena koncentracija (MDK) štetnih matertija u radnoj sredini su koncentracije i doze kojima po dosadašnjim saznanjima, radnici na radnom mestu mogu biti izloženi 8 časova dnevno, 5 dana nedeljno, tokom radnog veka, a da im zdravlje ne bude ugroženo. Numerički iskazane vrednosti MDK i MDD su obično dva do tri puta manje od koncentracija i doza koje izazivaju hronično oboljenje. One su indeks sigurnosti (koeficijent rezerve) koji je neophodan zbog različite individualne osetljivosti organizma na pojedine materije u radnom okruženju.

I pored minimalnih koncentracija osetljivi i hronično oboleli radnici mogu da osete određene tegobe i pri koncentracijama i dozama nižim od MDK i MDD.

Posebne norme izrađene su za fizičke (jonizujuće zračenje, razne prašine) i druge štetne agense.

MDK i MDD za pojedine štenosti su različite i u većini zemlja su zakonski propisane i obavezujuće (npr evropske zemlje), dok u drugim zemljama sveta one prdstavljaju samo neobavezujuće preporuke (npr u SAD).

Izrada listi MDK i MDD vrši se na osnovu eksperimenata na životinjama i ljudima, epidemioloških studija, iskustava iz idustrije i dr. To je veoma složen i skup proces koji je najćešće dostupan samo ekonomski najrazvijenijim zemljama sveta, dok manje razvijene zemlje, ne vrše sopstvena istraživanja i u načelu uglavnom prihvataju važeće norme ili one koje predloži Svetska zdravstvena organizacija.

Osnovni pojmovi

Doza materije​

Pod dozom se podrazumeva odredjena koliina neke materije koja može da izazove odgovarajuće efekte (povoljne ili štetne).

Maksimalno dozvoljena doza (MDD)

Maksimalno dozvoljena doza (MDD) je količina materije koja izaziva odredjeni štetni efekat. Ako se ova količina priže u odnosu na prosečnog čoveka dolazimo do definicije maksimalno dozvoljenog unošenja-MDU. Odavde se relativno lako izračunava maksimalno dozvoljena koncentracija-MDK ili po novijim propisima granična vrednost imisije GVI date štetne materije (u vodi, vazduhu,...), ako se znaju čovekove potrebe za odredjeno vreme.

Granična vrednost emisije (GVE)

Granične vrednosti emisije GVE, predstavljaju meru količine polutanta koju odredjeni objekat ispuštaju u okolinu. ​Da bi vazduh (voda) bio upotrebljiv za disanje (piće) i uopšte za ljudsku upotrebu, mora imati odredjene osobine, tj. odredjene sastojke, a ne sme imati neke druge sastojke preko odredjene granice.

Maksimalna dozvoljena koncentracija (MDK) ili Granična vrednost imisije (GVI)

Granica koja odredjuje maksimalno dozvoljenu količinu neke štetne materije u jedinici zapremine posmatrane sredine naziva se Granična vrednost imisije GVI (ili ranije MDK). Očigledno je da je GVI po svojoj suštini norma kvaliteta, ili granica tolerancije. Najčešće se primenjuje na vodu, vazduh u atmosferi i radnim prostorijama, na životne namirnice, radioaktivno zračenje i drugo.

Najpoznatije ustanove u svetu koje izdaju liste MDK i MDD

Najpoznatije ustanove koje izdaju liste MDK i MDD su:

• WHO i ILO - Agencije koje izdaju preporuke koje se često koriste u zemljama u razvoju,
• OSHA - Ministarstvo za zaštitu na radu u Sjedinjenim Američkim Državama.
• NIOSHA - Nacionalni institut za medicinu rada i zaštitu na radu u Sjedinjenim Američkim Državama,
• ACGIH - Američka konferencija vladinih industrijskih higijeničara.

Postojeća lista MDK i MDD

Postojeća lista MDK i MDD u većini balkanskih zemalja bazira na listi ACGIH koja je najsveobuhvatnija, stim što su za određeni broj supstanci vrednosti korigovane na osnovu iskustava svake zemlje pojedinačno. Ova lista sadrži:

TWA (Time Weighted Average)

Srednje vrednosti normi tokom 8 časova rada. To znači da se prekoračenja dopuštaju ako se skrati radno vreme.

STEL (Short Term Exposure Limits)

Norme za jake iritanse i ili vrlo toksične supstance, kojima radnik može biti izložen do 15 minuta i to samo četiri puta u toku 8 časova rada.

C (Celing)

Maksimalne vrednosti koje se uopšte nesmeju prekoračiti, a važe za supstance sa akutnim toksičnim delovanjem.

S (Skin)

Norme za supstance u tečnom obliku ili u obliku para koje lako prodiru kroz kožu.

A1-A2

Odnosi se na kancerogene supstance.

• Grupu A1 čine supstance sa potvrđenim kancerogenim dejstvom,
• Grupu A2 čine supstance čiji kancerogeni efekat nije potvrđen kod ljudi.

Uslovi u kojima važe liste za MDK

Liste za MDK važe samo ako se radi o pojedinačnom štetnom dejstvu toksične supstance na organizam. Kod istovremenog prisustva više toksičnih supstanci koje imaju različite vrednosti MDK, neophodno je primenjivati korigovane vrednosti za MDK, tako da se se pri dejstvu više otrova na organizam njihov efekat može razmatrati kao; nezavisan, adicioni, ređe sinergički ili antagonistički. Za izračunavanje korigovane vrednosti MDK, npr za smešu gasova koriste se složeni matematički obrasci. U praksi kao kriterijum za MDK smeše može se (bez većeg rizika) uzeti MDK supstance koja je u toj smeđi sa najvećom toksičnošću.

Otrovnost

Otrovnost neke materije najviše zavisi od koncentracije i vremena ekspozicije. U vezi stim razlikujemo:

• Koncetracione otrove - Čija otovnost pretežno zavisi od koncentracije,
• Hrono-koncentracione otrove - Čija otrovnost zavisi od vremena ekspozicije.

Za ocenu otrovnosti neke materije najznačajnija je njena koncentracija u krvi, mada zbog različite biološke aktivnosti otrova, resorbovana doza ne govori uvek o stvarnoj otrovnosti neke materije. Zbog toga se toksični efekat neke materije izražava u odnosu na smrtnost eksponovanih organizama ili patološke promene u organizmu koje ona izaziva.

• minimalna letalna doza i koncentracija (LDmin, LKmin) - dovodi do smrti jednog organizma;
• maksimalna letalna doza i koncentracija (LDmax, LKmax) - dovodi do smrti svih organizama;
• srednja letalna doza i koncentracija (LD50, LK50) - je ona koja izaziva smrtnost 50% eksponovanih organizama; uvedena je zbog različite individualne osetljivosti organizama;
• koeficijent mogućeg inhalacionog trovanja (LK50/ 0 C20) - opasnost od trovanja zavisi i od isparljivosti otrovnih materija (veća isparljivost veća opasnost od trovanja); zbog toga se stvarna opasnost od trovanja inhalacionim putem određuje u odnosu na temperaturu vazduha od 20⁰ C i izražava koeficijentom mogućeg inhalacionog trovanja u toku dva časa.