Milan Ćup

Milan Ćup (Vedro Polje, kod Bosanskog Petrovca, 31.mart 1917 — Vranica, narodni heroj Jugoslavije, zamjenik komandanta 7. krajiške udarne brigade.

MILAN ĆUP
Milan Ćup
Datum rođenja	31.mart 1917.
Mesto rođenja	Vedro Polje, kod B. Petrovca Austrougarska
Datum smrti	27. juni 1944.
Mesto smrti	Vranica planina NDH
Profesija	Slušbenik
Član KPJ od	1940.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB-a	zamjenik komandanta Sedma krajiška udarna brigada
Služba	NOV i PO Jugoslavije
Narodni heroj od	20. devembra 1951.

Biografija

Završio je građansku školu u Bosanskom Petrovcu. Nije odmah dobio drugog posla, nego se kao i radnik u preduzeou »Šipad« upoznao sa prvih nedaćama i nepravdama proleterskog života. U šumama Grmeča i Klekovače doživio je svoje prvo revolucionarno vatreno krštenje, tu je shvatio da se bez borbe ništa ne može postići. Član KPJ je od 1940. Organizator ustanka u selima oko Bosanskog Petrovca. U toku NOB-e bio je komesar čete, politički komesar 2. i 4. bataljona Treće krajiške brigade i zamenik komandanta Sedme krajiške udarne brigade.

Rukovodeće dužnosti nikako nisu ležale ovom temperamentnom borcu. Jer, on nije nikad mirovao, on je živio za akcije. U svaku se prvi javljao, a kada ih nije bilo, onda ih je Milan Ćup izmišljao. Bile su to opasne, sa rizikom skopčane akcije, ali je Milan uvijek za njih imao dovoljno dobrovljaca. Znali su borci, da će prvi metak biti opaljen iz Milanove puške, da će prva bomba poletjeti iz Milanove ruke. Mnoga od tih »njegovih« alkcija završavala je krvavo, bilo je ne tako rijetko mrtvih i ranjenih, ali već kod slijedeće bilo je opet dosta dobrovoljaca koji su s Milanom rado išli u boj. Jer ići sa Milanom u bitku, značilo je ići u bitku — za njim.

U ljeto 1942. godine Petrovačka omladinska četa nalazila se na položaju u selu Pritoci kod Bihaća, kada je za njenog komesara došao Milan Ćup. Bio je lijepo obučen, izbrijan mladić, za one prilike pravi kicoš. Oni koji ga nisu poznavali, nikako nisu u njemu mogli nazrijeti ratnika i junaka, kakav je Milan već do tog vremena bio. Počeo je da doziva ustaše pitajući ih zašto pucaju kad niko ne puca na njih. Čine li to iz straha, pitao ih je Milan. Pošto su rekli da ne čuju ništa od šuma rijeke Une koja je tuda proticala pozvali su partizane da priđu bliže dajući riječ da neće pucati. Taj poziv je mogao prihvatiti samo Milan Cup. Sišao je pravo rijeci 30 do 40 metara ispred ustaških bunkera. S druge strane okupili su se svi neprijateljski vojnici i nešto seljaka iz Golubića da vide kako izgleda to čudo — »šumnjak« koji se smrti ne boji. A govorio im je Milan teške i izazovne riječi. Zašto, veli, ubijaju nevin narod i to starce, žene i djecu, zašto pale i uništavaju sve do čega stignu i za koga se to oni na taj način bore. S druge strane rijeke nije bilo odgovora. Zamukle su i neprijateljske puške, ustukle pred tolikom ljudskom hrabrošću, a pravi i veliki pobjednik iz ovog neravnopravnog duela i u očima neprijateljskih vojnika i u očima naroda iz Golubića, ali i u očima boraca Petrovačke omladinske čete bio je novi komesar Milan Ćup.

Poslije Četvrte ofanzive, tada je Milan Čup bio komesar 2. bataljona 3. krajiške brigade, brigada je prešla Drinu na putu u Sandžak. Na mjestu odmora, ponovo je došla do izraza njegova nemirna narav. Dok su se drugi odmarali, on je prihvatio jednu desetinu dobrovoljaca i poveo ih u akciju protiv četnika, koje su pred veče stjerali u kanjon rijeke Čehotine. Predalo se oko četrdesetak četnika. I sad nastaje nevolja: kako tolike četnike svega desetorica da sprovedu. Naročito kako da ponesemo i zaplijenjeno oružje. Milan Čup je jednostavno sve riješio. Puške je ponovo podijelio četnicima i potjerao ih pred sobom. Djelovao je toliko sigurno, da nikom od četnika nije palo na pamet, da se okrenu ponovo protiv partizana, koji su brojno bili 4 puta slabiji. Milan Čup je bio siguran u sebe, vrlo uporan ali ne i tvrdoglav.

U bitki na Sutjesci, po sjećanju njegovih saboraca, na frontu prema Foči za dan 24.05 1943, kaže se kako već u prvom svom izveštaju komandant 2. bataljona javlja da u napadu sa bataljonom ne učestvuje jedna njegova četa. Ona se već pri prvom sudaru sa neprijateljem odvojila zajedno sa komesarom bataljona Milanom Ćupom, pa komandant o njoj ne zna ništa. To ih u štabu brigade nije zabrinjavalo, jer su dobro poznavali Ćupove navike. Često je on to činio: uzme neku četu, ili manju jedinicu, zavisno od situacije, pa se sa njom probije duboko u neprijateljsku pozadinu i odatle sadejstvuje snagama bataljona koje napadaju s fronta. Tako je bilo i ovoga puta. Čup je, saznau naveče, prodro sa četom duboko iza leđa neprijatelja, na pravcu napada svog bataljona i u pozadini neprijatelja napravio pravu pustoš, upravo u momentu kada s,u ostale snage bataljona napadale s fronta na Debelu Ljutinu. Borba je još trajala, a Čup je iscrpljen od napora legao u jednu kolibu i odmarao se. Odredio je stražarsko obezbeđenje i deo čete da prikuplja i tovari na zaplenjenje konje neprijateljsko oružje i komoru, dok je glavnina čete, u obrnutom frontu, bila još angažovana u borbi. Na sve strane se pucalo, granate su rovale oko kolibe, a Ćup se na to nije obazirao.

Milan nije znao za strah, jednostavno se nije ničega bojao. Vjerovao je i često to govorio, da njemu ne može ni top, ni avion, ni mitraljez ništa, i pored toga što je već nekoliko puta bio teže i lakše ranjen. Jedino ludo se bojao da ne ostane invalid. Jednog dana, bio je drugi dan borbe za Bugojno, u avgustu 1943. godine, dobio je metak u mišicu, koja se sva rascvala. Kad je to vidio, stao je na sred ulice i povikao: „Udri u grudi, kukavico. Ovako se ne puca na borce!“ Očigledno je to zbunilo ustašu pa je prekinuo za trenutak paljbu, a Milana su jedva sklonili sa mete. Poginuo je u borbi protiv nemačkih fašista.

Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine.

Literatura

• „Narodni heroji Jugoslavije”. Beograd: Mladost. 1975.