Zakon o samoupravljanju (1950)
Zakon o samoupravljanju (Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva) je usvojila Narodna skupština FNRJ je 27. juna 1950. godine, kojim su uvedeni radnički saveti, a sredstva za proizvodnju prestala da budu državna i postala društvena svojina.
Boris Kidrič je radničko samoupravljanje označio kao „početak kraja birokratizma". Tito je ocenio da su prethodno svi društveni procesi u mladom jugoslovenskom revolucionarnom društvu bili pod kontrolom države. Preispitivanjem dotadašnjeg puta, KPJ je zaključila da se mora suzbiti proces podržavljivanja društva.[1] Suština revolucionarnog zakona o samoupravljanju sastojala se u uviđanju da se proces odumiranja države ne može odlagati za budućnost, da KPJ ne sme izgubiti odlike revolucionarne partije i postati aparat vlasti, i da se državna svojina mora pretvoriti u društvenu, pod upravom neposrednih proizvođača. U zemlji je već bilo obrazovano 520 radničkih saveta. Vladinim Uputstvom od 22. jula regulisani su prvi opšti izbori za radničke savete. Od avgusta do oktobra osnovano je 7.136 radničkih saveta, u koje je izabrano 155.166 radnika i službenika.[1]
Mnoga lokalna rukovodstva nisu u ovoj fazi razumevala promene izvršene stvaranjem radničkih saveta. Radnički saveti su negde tretirani samo kao savetodavni organi.[1]
Jovan Đorđević, koji je radio na formulisanju zakona, smatra da je uvođenje radničkih saveta bilo takođe sredstvo da se poveća proizvodnja putem veće zainteresovanosti radnika, jer je privredna situacija bila „tragična".[1] Državno rukovodstvo je obiman proces preuzimanja preduzeća od strane radnika, često nekvalifikovanih, poverilo sindikalnim organizacijama na terenu.[2] Uvođenjem radničkih saveta, Sindikat je dobio novu ulogu: da motiviše radnike za veću proizvodnju, da se brine o zaštiti na radu, opismenjavanju i osposobljavanju radnika za upravljanje preduzećima.[2] Radnici su na osnovu kvalifikacija raspoređeni u pet kategorija, a rasponi plata bili su 1:3,3.[2]
U narednom razdoblju država se usredsredila na industrijski razvoj. Nakon reformi iz 1953. i uvođenja radničkog samopravljanja industrijska proizvodnja doživjela je bum, a izvoz se više nego udvostručio između 1954. - 1960., tako da je Jugoslavija između 1957. i 1960., bila druga po stopi rasta na svijetu.[3]
Literatura uredi
Izvori uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Branko Petranović, Radnički saveti
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Више од историје: Раднички савет – основна полуга самоуправљања
- ↑ „Yugoslavia, Reforms of the 1960s” (engleski). Library of Congress. Pristupljeno 21. 02. 2012.