Zakletva

Zakletva ili prisega je dokazno sredstvo koje se koristi u mnogim pravnim sistemima.

Takodje kada se da zakletva ona bi trebala da se ispuni.

Zakletva u Vavilonu

Zakletva predstavlja stari akadski običaj i kao i svuda gde se primenjivala imala je religijski karakter. U Vavilonu je ona bila praćena dodirivanjem polnog organa, kao znak da se onaj koji daje zakletvu kune u svoje potomstvo. Smatra se i da latinski naziv za svedoka testis potiče od sličnog postupka.

Glavni izvor vavilonskog prava predstavlja Hamurabijev zakonik. On govori o dvema vrstama zakletvi, dokaznoj asertornoj i opravdavajućoj purgatornoj. Asertorna zakletva ojačava neku tvrdnju stranke ili svedoka u pogledu činjenice koja se dogodila u prošlosti. O takvoj zakletvi govori član 106. Hamurabijevog zakonika koji glasi: Ako pomoćnik trgovca uzme novac, spori se sa trgovcem, ovaj treba da pred bogom i svedocima dokaže da je pomoćnik uzeo novac, i pomoćnik će mu trostruko dati novac koji je uzeo. Purgatorna zakletva se koristila kao odbrambeno dokazno sredstvo, kojom se stranka brani i čisti od tvrdnje ili zakletve druge strane, dokazujući da se nešto nije desilo. O purgatornoj zakletvi govori član 227. Hamurabijevog zakonika koji glasi: Ako neko prevari hirurga i ovaj utisne žig neotuđivog roba, taj čovek da se ubije i da se sahrani u svojoj kući; hirurg će se zakleti 'nisam žigosao sa znanjem'i biće slobodan.

Zakletva je bila nepobitan dokaz, a sam Hamurabijev zakonik je uređivao koja strana ima da se zakune. Ono što nije ostalo razjašnjeno jeste da li se primenjivala i promisorna zakletva kojom se stranka obavezuje da će govoriti istinu.

Zakletva u srednjem veku

Zakletva predstavlja sredstvo čisto formalističkog karaktera. Ona se upotrebljavala i u građanskim i u krivičnim parnicama, što se tada nije razlikovalo. Zakletvu je polagao tužilac ili tuženi, ali se ona uglavnom primenjivala na tuženog, kad nije bilo drugih dokaza pa se istinitost neke činjenice ni na koji drugi način nije mogla pronaći. Njom su se mogla koristiti samo lica koja svojim ljudskim kvalitetima ukazuju da se neće zakleti krivo, tj. ona je samo važila za dobre, poštene i neporočne ljude. Oni su se polaganjem zakletve čistili od krivice, koja im je stavljena na teret na šta ukazuje i latinski naziv za zakletvu (iuramentum purgationis-čišćenje, opravdanje).

Formalizam se ogleda u tome što lice koje se zaklinje mora da izgovori tačno formulu od koje je sačinjena zakletva, tj. nije smelo da pogreši ni jednu reč, niti da zamuckuje. U protivnom zakletva se smatrala ništavom. Zakletva je predstavljala jednu vrstu božjeg suda. Naime, verovalo se da Bog neće dopustiti da ispravno izgovori zakletvu onaj čija je izjava bila lažna. Stoga ako stranka nije htela da se zakune ili nije ispravno položila zakletvu, sud nije verovao njenoj izjavi, a onaj ko se valjano zakleo sud je njegovu izjavu prihvatao kao istinitu.

Kod najtežih krivičnih dela, nije bila dovoljna samo zakletva jednog lica, optuženog ili tužioca, već se tražilo da pored njega zakletvu polože i još jedan broj ljudi kako bi se zakletva optuženog ili tužioca smatrala kao istinitom. To su uglavnom bili njegovi rođaci ili prijatelji koji su ga dobro poznavali. Zvali su se pomagači ili kletvenici(aidi, iuratores, coniuratores, sacramentales, consacramentales, testes). Zakletva sa pomagačima se zvala iuramentum credulitate i smatrana je kao svršen dokaz što znači da nije bilo više potrebno dalje dokazivanje. U ovakvim situacijama zakletva optuženog je prethodila zakletvi pomagača čime se samo pojačavala zakletva optuženog. Pomagači svojom zakletvom ne tvrde da je činjenica na koju se optuženi zakleo istinita (iuramentaum de veritate), nego se zaklinju na to da veruju da je zakletva optuženog istinita. Oni čak i ništa ne znaju o spornim činjenicama već samo veruju u onog za koga se zaklinju (u ovome se vidi čitava iracionalnost ovog dokaznog sredstva). Zbog toga pomagači su obično prijatelji ili poznanici optuženog koji dobro poznaju njega i njegove prilike. Kletvenike su određivale stranke a ne sud, jer je postupak bio optužni.

Ono što se mora naglasiti je to da pomagači nisu svedoci tj. lica koja sudu saopštavaju činjenice koje su oni sami svojim čulima opazili. Međutim, postojala je jedna vrsta pomagača koja je bila vrlo slična svedocima. Naime, to su bili pomagači koji su uhvatili optuženog na delu i koji pomažu da se on dovede pred sud da bi tužilac dokazao njegovu krivicu. Razlika između ovog pomagača i ostalih bila je u tome što ovi moraju znati određene činjenice za koje i polažu zakletvu, dokle u svim ostalim slučajevima oni ne moraju ništa znati o predmetu dokaza . Da bi neko bio pomagač, morao je da zadovolji iste one kriterijume kao i optuženi koji se zaklinje tj. da bude častan, pošten i neporočan . Lica koja nisu mogla da se zaklinju ni kao pomagači ni kao optuženi bila su: vanbračna lica, slepi, raščinjeni sveštenici, Jevreji, krivokletnici, jeretici, lica koja su bila osuđivana za krađu i razbojništvo i oni koji nisu mogli da nađu pomagača.

Zakletva u srednjovekovnom srpskom pravu

U starom srpskom pravu se pomoću zakletve mogla i utvrđivati krivična odgovornost, to pre svega jer se nije pravila razlika između građanskog i krivičnog postupka. Koja će se od stranaka zakleti zavisilo je od njihovog sporazuma a nekad od samog suda. Stranka koja se zaklinjala morala je to da učini lično, što znači da se nije mogao koristiti punomoćnik. Izuzetak od tog pravila predstavljao je samo slučaj kad je zakletvu polagao vladalac, što se vidi iz dubrovačkih zakonika koji nam još govore i to da se zakletva koristila i na stanku . Zakletva je polagana svečano i u propisanoj formi, pred sveštenikom a u nekim slučajevima i pred samim episkopom.

Pojedinačni podaci o zakletvi stranaka su se sačuvalii samo u ugovorima sa Dubrovnikom. U ugovorima iz 1349. i 1357. godine jasno se vidi da tužilac polaže zakletvu i da ta njegova zakletva vredi kao dokazno sredstvo od presudnog značaja. Ovo predstavlja izuzetak od opšteg pravila da tuženi polaže zakletvu. U drugom slučaju u ugovorima iz 1349. i 1357. godine, zakletvu treba da položi optuženi ali njegovu zakletvu je trebao da potvrdi i još jedan pomagač, što predstavlja retkost jer se obično tražilo više njih. Najstariji slovenski naziv za zakletvu je rota, pa bi najpogodniji naziv za kletvenike ili pomagače bila porotnici, što se negde i koristilo. Međutim bilo je i drugih naziva kao: starinici, starci, duševnici i svedoci . Kletvenike poznaje Dušanov zakonik pod imenom duševnici, pa u članu 103. kaže da ako krađa ne može da se dokaže svodom, primenjivala se zakletva sa pomagačima.

Kletvenici su imali dvostranu dokaznu funkciju. U nekim slučajevima oni su potvrđivali izjavu jedne od stranaka, a u drugom oni su iznosili samostalni iskaz o spornim činjenicama. Prvi slučajevi su bili dosta retki a Dušanov zakonik govori na samo jednom mestu o tome (član 160.), kada izjava klevetnika služi kao opravdanje za optuženog. Ono što treba posebno naglasiti jeste to da se u takvim slučajevima iskaz porotnika mora poklapati sa iskazom oštećenog, da bi se smatrao kao presudno dokazno sredstvo. Oni dakle ne postupaju samostalno već kao pomagači tužioca ili tuženog. Podaci o kletvenicima su se najviše sačuvali u manastirskim hrisovuljama. Iz tih podataka se vidi da su se kletvenici najviše upotrebljavali u vezi sa sporovima oko svojine, zemljišta i određivanja granica. Pošto je primena kletvenika bila tako česta u ovim sporovima to se i ozakonilo u Dušanovom zakoniku, pa tako član 80. kaže: O međi seoskoj: Za međe seoske, da oboje, koji traže, dadu svedoke, on polovinu, a on polovinu, po zakonu; kuda reknu svedoci, njegovo da je. U parnicama povodom granica, svojine zemljišta i procenjivanja nanete štete popašom, kletvenici su iznosili samostalnu izjavu o predmetu spora. U tom slučaju kletvenici nisu opravdavali stranku, već su davali samostalni iskaz koji se kasnije nameće strankama. Iz ovog člana se jasno vidi da su izjave kletvenika od presudnog značaja i da je potpuno irelevantno šta su izjavile stranke.

Kletvenici se nisu upotrebljavali samo u ovim slučajevima. Pa tako Skopska hrisovulja iz 1300. godine spominje porotnike kao opštu instituciju koja nije bila vezana za određena pitanja. Dušanov zakonik takođe pominje porotu kao opšte dokazno sredstvo za povlašćeni stalež, čiji se pripadnici služe porotom, a sebri u istom slučaju moraju da rone ruke u kotao .

U nekim slučajevima Dušanov zakonik daje kletvenicima svojstvo naročitog i isključivog dokaznog sredstva, pa se na osnovu izjave kletvenika određuje vrednost nanesene štete. Tako član 76. Dušanovog zakonika kaže: Za popašu: A ko popase žito, ili vinograd, ili livadu, greškom, tu popašu da plati što reknu duševnici, koji procenjuju, akoli namerno popase, da plati popašu i šest volova. Kletvenici su bili naročito značajni u sporovima o svojini na pokretnim stvarima pribavljenim u inostranstvu .

Zakletva posle sloma srednjovekovne srpske države

Posle sloma srpske države, u Srbiji se i dalje zadržala zakletva kao dokazna sredstva. Njome se mogao pribaviti potpun dokaz o krivici nekog lica. Zakletvu je po pravilu polagao optuženi. Sporazumom se rešavalo pitanje koja će se stranka zakleti, a ako se nisu mogli dogovoriti, to bi rešavao sud i to kockom. Polaganju zakletve predhodilo je sporazumevanje stranaka o mestu na kome će se izvršiti zaklinjanje. Zakletva se obično polagala na plugu, kamenu, u crkvi ili manastiru ili kasnije u sudu. Zakletva se uvek sastojala od izgovaranja neke unapred propisane formule .

Kod zaklinjanja na plugu, strana koja se zaklinje, stavljala bi ruku na so i hleb koji su postavljali na plug i rekla bi: Ako nije tako, kao što sam pokazao, tako mi Bog ne pomogao, a hleb i plug izdali me. Zakletva na kamenu vodi poreklo od prastarih običaja a nalazimo je i u starim primorskim pesmama . Uglavnom se vršila tako što bi lice koje se zaklinje stajalo nogama na kamenu i zagrlilo suv javor, pa bi se potom kleo da mu noge ostanu na studenom mramoru, a ruke na suvom javoru . Čak se i posle oslobođenja u sudnicama nalazio kamen na stolu pored krsta i jevanđelja, jer se verovalo da će se licu koje se zaklinje okameniti srce ako se lažno zakune. Najozbiljnije zakletve su polagane u manastirima na moštima i ćivotu svetaca. One su polagane pred starešinom i bratijom manastira i pred seljanima iz najbliže okoline . Ako bi u nekom slučaju bilo eventualno više optuženih koji su živeli u jednoj kući i bili u bliskom srodstvu, onda bi jedno lice a obično je to bio starešina kuće, polagao zakletvu. Ljudi koji su bili nečiste savesti, podmetali su pod svoja stopala noge od kokoške, plovke ili druge pernate životinje, misleći da će tako prevariti Boga. Takođe se smatralo da će da sustigne prokletstvo onoga ko se krivo zakune, sem u slučaju da je lažno zaklinjanje posledica nekih vrlo neizbežnih okolnosti .

Razvitkom države, neracionalnost zakletve se sve više uviđala, pa se postepeno izbacivala iz dokaznog sistema. Prvo, tako što se upotrebljavala samo kao krajnje dokazno sredstvo u nedostatku drugih. Zakletva kao dokazno sredstvo je prećutno ukinuta u Srbiji dokaznim pravilima iz 1842. godine. Međutim, sudovi su nerazumejući tu prećutnu zabranu i dalje koristili zakletvu što je prouzrokovalo izričito zabranjenje upotrebe zakletve raspisom Apelacionog suda od 16. septembra 1844. godine.

U Crnoj Gori zakletva se nešto duže zadržala o kojoj govori i član 87. Zakonika knjaza Danila iz 1855. godine: Potvaranja na pravoga čoeka biće najstrožije kastigana i ni jedno opadanje ne smije se prije osuditi, nego što bi se osvjedočilo i po nuždi od jednog dostavjernog čoeka ili od više ljudi, koji nijesu od prije sudu griješili, ako li su griješili, ne mogu pravog povjerenja kod suda imati, dok se sa dostavjernima svjedocima ne dokaže. Ako li oni, koji opada, ne dokaže, da je ono istina, što je on kazao i za čim bi onog obtužio, to da onda ovog opadnika sud onako osudi i kastiguje, kao što bi onog obtuženog osudio i kastigao, kad bi kriv bio. Najposlije ostaje da jedan i drugi nađu za sebe četir poštena čoeka, koji će se zakleti; koji li uzima više poštenije ljudi, da se za njega zakunu, onaj dobija razlog i pravicu.

Vidi još

• Božji sud
• Iracionalna dokazna sredstva
• Jamčenje

Literatura

1. Sima Avramović: Opšta pravna istorija - stari i srednji vek, Beograd 2004.
2. Aleksa S. Jovanović: Dokazna sredstva u našem starom kaznenom zakonarstvu, Beograd 1898.
3. Aleksa S. Jovanović: Prinosci za istoriju starog srpskog prava, Beograd 1900.
4. Božidar Marković: O dokazima u krivičnom postupku, Beograd 1908.
5. Zakonik knjaza Danila, http://www.njegos.org/petrovics/danzak.htm
6. Teodor Taranovski: Istorija srpskog prava u nemanjićkoj državi, izdavač Lirika Beograd 2002.
7. Petar Đ. Stojanović: Nastajanje savremenog prava u Crnoj Gori 1850 – 1900, CANU 1991, 25.

Zakletva na Wikimedijinoj ostavi