Vrlina ili krepost (grč. ἀρετή, lat. virtus) je moralna izvrsnost ličnosti. To je sposobnost umnog delovanja u skladu sa najvišim ljudskim i božanskim normama[1]. Pojam suprotan vrlini je porok.

Antičke vrline

uredi
 
Personifikacija vrline (gr. ἀρετή), Efes, Turska.

Prema antičkom shvatanju, ljudska vrlina je pre svega snaga duha, sposobnost valjanog delovanja. Stari Grci su temeljnim smatrali sledeće četiri vrline:

  • razboritost (lakoća uviđanja šta treba činiti u raznim situacijama života)
  • pravednost (trajno raspoloženje za dati svakome što mu pripada)
  • umerenost (lakoća upravljanja težnjama i njihovo držanje u granicama razuma)
  • hrabrost (lakoća svladavanja poteškoća u vršenju dobra i podnošenje kušnji života).

Hrišćanske vrline

uredi
 
Julius Šnor fon Karolsfeld, Ljubav, vera, nada.

U hrišćanstvu, vrlina je poštovanje božjih zakona. Hrišćanska tradicija obuhvata četiri „prirodne” vrline[2]:

Njima je Sveti Pavle dodao teološke vrline: veru, ljubav i nadu. Po hrišćanskom učenju, vrline nisu urođene ljudima, već ih je Bog dao kroz Hrista da bi ih vernici primenjivali[3].

Budističke vrline

uredi

Budisti smatraju da istinska vrlina dolazi iz uvida četiri plemenite istine i delanja u skladu sa njima, što se naziva plemenitim osmostrukim putem. Sleđenje tog puta podrazumeva:

Budistički učitelj Adžan Ča je vrlinu smatrao osnovom harmoničnog sveta u kojem ljudi mogu živeti kao istinska ljudska bića, a ne kao životinje, i govorio je da se o svojoj vrlini treba starati kao što se vrtlar stara o svojim biljkama.[4]

Spisak vrlina

uredi

Ovo su neke od osobina koje se vrednuju kao vrline u mnogim kulturama:

Napomene

uredi
  1. Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
  2. Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
  3. Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
  4. „Ajahn Chah, Saveti tragaču”. Arhivirano iz originala na datum 2009-10-28. Pristupljeno 2009-06-15. 

Vanjski linkovi

uredi