Vojislav Lukačević

Vojislav Lukačević (Beograd, 1908avgust, Beograd, 1945.) je bio četnički potpukovnik i saradnik okupatora u drugom svetskom ratu.

Vojislav Lukačević


Lični podaci
Datum rođenja 1908.
Mesto rođenja Beograd
Datum smrti 1945.
Mesto smrti Beograd

U leto 1941. prišao četničkom pokretu Draže Mihailovića. Naredne tri godine, kao komandant četničkih snaga rukovodio borbama protiv snaga partizana u Crnoj Gori i Sandžaku. Sarađivao je sa okupatorom u operacijama na Neretvi, Drini i zimskoj ofanzivi 1943/1944. Februara 1944. otišao u Kairo, a zatim u London. U dogovoru sa izbegličkom jugoslovenskom vladom i predstavnicima Britanije, krajem maja se vratio u zemlju i organizovao tzv. Nezavisnu grupu nacionalnog otpora JVUO, koja je trebalo da se distancira od Mihailovića, povede borbu protiv Nemaca i obezbedi obnovu monarhije u posleratnoj Jugoslaviji.[1]

U jesen 1944. je poveo borbu protiv Nemaca, ali je ubrzo uhapšen od partizana. Nakon rata je, zbog niza zločina nad civilnim stanovništvom (od kojih je najzloglasniji pokolj muslimana Pljevalja, Čajniča i Foče, gde je ubijeno više hiljada žena, staraca i male dece[2][3][4]) i pripadnicima pokreta otpora, osuđen na smrt i streljan 1945. u Beogradu.[1]

Biografija uredi

Rođen u imućnoj bankarskoj porodici. Gimnaziju i vojnu akademije završio u Beogradu. Imao je čin kapetana vojske Kraljevine Jugoslavije u rezervi. Radio je pred rat kao privatni činovnik građevinskog društva »Batinjol«.

Po kapitulaciji, pristupio pokretu Draže Mihailovića u leto 1941. i u njemu ostao sve do jeseni 1944. Lukačević je bio na visokim položajima. Bio je prvo komandant Starog Rasa, komandant Drugog mileševskog korpusa, Hercegovine, komandant grupe korpusa.

Kao četnički komandant u Bosni i Hercegovini, rukovodio operacijama protiv partizana. Jedno vreme komandovao i četničkim snagama u Crnoj Gori i Sandžaku, koje su se protiv jedinica NOVJ borile na strani italijanskog okupatora. U izvještaju s kraja jula 1942. poslatom majoru Zahariju Ostojiću, kapetan Lukačević piše o osjetnim gubicima nanesenim 5. proleterskoj brigadi od strane četnika i konstatuje:

Predaju partizana ometa mnogo činjenica da su ovdašnje četničke vlasti sve partizane predavali Italijanskim vlastima.[5]

Kapetan Vojislav Lukačević (pseudonim »Rampini«) obavještava 28. jula 1942. generala Dražu Mihailovića da hercegovački četnici djeluju u “tesnoj saradnji” sa Italijanima i predaju im zarobljene partizane i pripadnike pokreta otpora:

Glavna veza sa Italijanima ide preko Jevđevića, kome do sada u svemu izlaze u susret. Tvrdi da može nabaviti iz Italije veću količinu namirnica, žita, konzervi kao i štofa ako bi imao na raspoloženju novaca. 12. jula sastali smo se sa Vojvodom Birčaninom u Nevesinju. Vojvoda kao Vaš punomoćnik za zapadnu Bosnu, Liku, Dalmaciju i Hercegovinu, u pratnji celog štaba baš je vršio inspekciju četničkih odreda po Hercegovini. Svi četnici na ovoj teritoriji su legalizovani i dejstvuju u tesnoj saradnji sa Italijanima te im predaju i sve zarobljenike i krivce.[6][7]

Sjutradan, kapetan Lukačević javlja Vrhovnoj komandi JVuO da organi NDH nijesu u stanju uspostaviti efektivnu vlast na teritoriji Hercegovine, te da četnici skupa sa italijanskim okupacionim trupama u potpunosti kontrolišu situaciju u ovoj oblasti:

Od Rampinia: Na teritoriji Hercegovine, i to samo u varošima postoje slabiji delovi Hrvatske vojske koji su nemoćni ma šta da urade. To u ostalom i ne pokušavaju. Stvarnu vlast vrše Italijani i četnici. Ustaša nema. Hrvatska država je nemoćna da uspostavi svoju vlast.[8]

Pokolj Muslimana uredi

U napadu na muslimanska naselja februara 1943. koji je završen pokoljem neboračkog stanovništva (uglavnom djece), Lukačević je bio komandant Prvog napadnog odreda.[9]

Bitka na Neretvi uredi

 
Lukačević (lijevo), dvojica njemačkih oficira u sredini i neidentifikovani četnički komandant. Fotografija je moguće nastala tokom bitke na Neretvi.

Bio je najeksponiraniji oficir JVuO u bici na Neretvi, zadužen za koordinaciju dejstava sa osovinskim snagama. U žestokim frontalnim borbama protiv jedinica NOVJ, Lukačević je rukovodio četničkim trupama na položajima oko Konjica, Glavatičeva i Kalinovika i bio je na čelu tzv. Konjičke grupe JVuO. Major Zaharije Ostojić javlja 21. februara 1943. generalu Dragoljubu Mihailoviću o raspoređivanju snaga pod komandom Vojislava Lukačevića:

Stanje danas sledeće: Voja Lukačević stigao u Glavatičevo i verovatno produžava za Konjic. Objedinio rad svih snaga ka Konjicu. Forsiranim upućivanjem snaga uzetih sa raznih strana i muslimana meštana zgrabljena je Bjelašnica ispred nosa komunistima koji su već 18. II zauzeli Bradinu. Zatvoreni su svi pravci od puta Sarajevo — Trnovo ka Bjelašnici do Neretve. Sa muslimanima na otseku ima 1300 ljudi. Na otseku Konjic — Ostrožac ima oko 800 ljudi a danas stiže Voja sa 400 ljudi. Sutra odavde upućujem Voji kapetana Poleksića sa 230 Drobnjaka. Voji sam naredio da prouči situaciju a prema potrebi preduzme lokalne ispade za bolje obezbeđenje leve obale Neretve i Bjelašnice.[10]

U naredna dva dana, major Ostojić podvlači da će se presudna bitka za »uništenje crvenih« voditi na sektoru fronta pod Lukačevićevom komandom:

22. II. — Situacija crvenih teška i verovatno je da će po svaku cenu pokušati probijanje od Jablanice pravcem Bjela — Glavatičevo, prilika da ih uništimo samo da Voja izdrži do dolaska Kasalovića čiji pokret forsiram.
23. II — Imam utisak da su komunisti bacili glavne snage na Voju u težnji da prodru u dolinu Neretve između Prenja i Bjelašnice, jer nisu uspeli kod Drežnice, a levo i pozadi su ugroženi od nemaca. Ako Voja zadrži navedenu liniju, onda ćemo im prirediti uništenje u džepu Neretve. Kriza je do pristizanja Kasalovića. Nadam se da će Voja izdržati, jer su mu pojačanja avizirana, a položaji jaki. Dobio sam vest da Vesković sutra u noć stiže ovde. Tako ćemo sigurno uspeti, ali je za nas od ogromne važnosti da Voja održi navedene položaje, zbog Konjica i hrane i municije u njemu. Za slučaj pada Konjica predvideo sam bacanje iz vazduha, ali će to teško ići za veliku vojsku. Zato nestrpljivo očekujem izveštaj od Voje.[11]

24. februara 1943. godine, tokom bitke za Konjic, kapetan Lukačević javlja generalu Draži Mihailoviću:

Italijani i Nemci ništa ne rade, a da mene ne pitaju. Juče sam im formalno izdavao naređenja za posedanje položaja oko Konjica.[12][13]

Već sljedećeg dana, major Zaharije Ostojić potvrđuje Lukačevićeve navode o bliskosti sa okupatorskim oficirima i povjerenju koje ovi imaju u njega:

Voja kaže da nemački i italijanski komandanti izvršavaju sva njegova naređenja za posedanje položaja kod Konjica. Dobri neki ljudi. Obzirom na Vojin položaj uspeh će se mnogo lakše postići.[14]

27. februara, major Ostojić šalje depešu Vrhovnoj komandi JVuO u kojoj istovremeno i hvali i kritikuje Lukačevićevo rukovođenje operacijom:

Prema avionskom izviđanju Voja guta kao ala. Jednom kolonom napada Ostrožac i drugom se kreće ka Jablanici i ako pred sobom ima glavne snage komunista, a Voja je bez artilerije i sa malo automatskih oruđa. Ovo je najdrastičniji primer vrednosti starešina u pozitivnom i negativnom smislu.[14]

28. februara 1943, Ostojić piše Mihailoviću da će pokušati da iskoristi Lukačevićevu saradnju sa okupatorom za »gonjenje komunista kroz Bosnu«:

Preko Voje pokušaću da iskoristim prijateljstvo nemačkog komandanta iz Konjica, za dobijanje dozvole za gonjenje komunista kroz Bosnu, ali ako osetim da to neće biti opasno za nas.[14]

U drugoj depeši poslatoj tog dana, opisujući težinu borbi koje se vode, major Ostojić odaje priznanje kapetanu Lukačeviću za požrtvovanost u bici:

Od Voje sam dobio pismo sa stanjem od 26-tog u podne. On je u neprekidnim borbama i jedino svakodnevnim protivnapadima uspeo je da očuva Konjic i Ljubinu planinu, koji su do sada tri puta prelazili iz ruke u ruku. Njegove snage su još uvek u prikupljanju i on je snažno izdržao neravne borbe, podnosi olovnu težinu operacija. Nemam dovoljno reči da ga pohvalim.[14][15]

Posljednjih dana februara vodile su se ogorčene borbe. Lukačevićeve trupe, prema Ostojićevim tvrdnjama, uz artiljerijsko i vazdušno sadejstvo okupatorâ, nanose velike gubitke partizanima:

Po dobivenim podatcima boljševici su pretrpeli veoma teške gubitke od Vojinih jedinica i bombardovanja iz vazduha i artilerije. Vojini gubitci su prilični. Tačnih podataka još nemam.[14]

Major Zaharije Ostojić nije štedio riječi hvale na račun kapetana Vojislava Lukačevića. 28. februara 1943. javlja on pukovniku Baju Stanišiću, četničkom komandantu u Crnoj Gori:

Naređenje gospodina ministra — sve starešine u streljački stroj. Neka svima bude primer za ugledanje u borbama i uspešnom vođenju jedinica herој kapetan Vojislav Lukačević.[16][17]

Major Ostojić piše 1. marta da je Lukačević krenuo u napad na snage NOVJ i da ofanziva daje željeni rezultat, budući da partizani imaju velike gubitke:

Voja razbio diviziju pred sobom koja u paničnom strahu beži ka Rami i Prozoru, a Voja goni. Na bojištu crveni ostavili preko 300 mrtvih i ranjenih.[18]

2. marta 1943. godine, u jednoj depeši poslatoj iz štaba Draže Mihailovića, Lukačević se pohvaljuje za postignute rezultate u teškim borbama koje se vode protiv snaga NOVJ u dolini Neretve:

Dosada Voja zaslužuje najveće priznanje za rad.[19]

U telegramu od 2. marta 1943. godine, četnički vojvoda Dobroslav Jevđević javlja Zahariju Ostojiću da "Talijani i Nemci Voji daju sve", da je kod okupatora stekao popularnost i da Nemci raspoređuju trupe na njegov zahtev:

Voja izgleda očistio levu obalu na prostoru Konjic — Jablanica. Kuburi sa hranom i municijom, jer je teško za 5.000 ljudi baciti iz vazduha, a komora putuje dva do tri dana. Inače Talijani i Nemci Voji daju sve i prvi ga pozdravljaju. Zovu ga četničkim đeneralom. Voja je stekao rano opštu popularnost, ne samo kod naših nego čak i kod okupatora. Nastojaću da ovo iskoristim za lakše jurenje komunista po Bosni. Nemci na Vojin zahtev užurbano zatvaraju pravce na frontu Ivan — Bitovnja — Prozor.[20]

– Telegram Jevđevića Ostojiću od 2. marta 1943.

Na osnovu ovog obaveštenja, Ostojić 3. marta javlja generalu Mihailoviću da Nemci pomažu Lukačevića, te da se raspituju da li pojedini visoki četnički komandanti stoje u vezi sa njim (tj. Mihailovićem):

Nemci dali Voji hranu i municiju i bombardovali boljševike po Vojinom zahtevu. Skrenuo sam mu samo pažnju da im ne veruje, jer mi imamo bogato iskustvo sa njima. Voja kaže da su se nemački đeneralštabci raspitivali da li su ovi četnici Dražina vojska i pitali za Pavla, Baja, Žarka Todorovića i mene. Lepa pažnja, ali sve sumnjivo.[20][21]

U prvim danima marta bio je major Ostojić prilično optimističan glede četničkog trijumfa na Neretvi:

Sve kolone rade odlično. Voja razbio drugu diviziju a Bajo i Pantić diviziju Peka Dapčevića. Boljševici beže ka Prozoru i dolinom Drežanke. Naši gone. Sa Vojom uhvatio radio vezu. Pripremam napad sa tri strane na diviziju Buljanovu. Detalj doveče. Pobeda je naša. Branko.[14]

U pismu od 4. marta 1943. upućenom majoru Zahariju Ostojiću (»Čika Branko«), komandantu Istaknutog dela Vrhovne Komande JVuO, kapetan Lukačević tvrdi da, unatoč brojnim trzavicama, borbeno jedinstvo Njemaca, Italijana, ustaško-domobranskih jedinica i četničkih snaga u antipartizanskoj operaciji nije dovedeno u pitanje:

Mnogo teže nego sva borba pada mi ovaj dodir sa Ital[ijanima] a naročito sa Nemcima koje ne mogu da izbegnem.
U pogledu muslimana i katoličkog življa imam ogromne teškoće. Sada saznadoh da su u jednom selu naši zaklali 9 muslimana, silovali neke Hrvatice i t.d.
Moraću nekoga od naših streljati i verovatno smeniti neke komandante.
Činim sve što je u mojoj moći da sukob između nas i Nemaca, ustaša i Hrvata ne izbije pre no što likvidiramo komuniste.[22]

Narednog dana, Lukačević piše Ostojiću da je »preko 11« (šifra za Njemce koju su četnici koristili u međusobnoj komunikaciji) nabavio 30 hiljada metaka i da očekuje još isporuka. Lukačević Ostojića iznova uvjerava da njemačke jedinice neće napasti četnike prije kraja operacije, te da je uništenje partizana najvažniji zajednički cilj i da se sve čini u tom pravcu:

Vidim da je glavna tvoja briga kako ćemo sa 11.

Verujem da si o njima dobio preterane izveštaje. Svaka njihova kolona koja nastupa ima najviše jednu trećinu Nemaca a ostalo su domobrani i po nešto ustaša.

Oni sami ne mogu ništa da urade, toga su svesni.

Ja mislim da je nama najpreči za sada cilj uništenje komunista i to što brže. Ne sme nas zateći iskrcavanje u borbi sa komunistima, a isto tako ne smemo početi borbu sa 11 dok komunisti nisu likvidirani a oni nisu likvidirani i pored uspeha koje smo postigli. Čvrsto sam ubeđen da nas 11 neće napasti sve dok se vode borbe sa komunistima te je strahovanje u tom pravcu preterano.[23]

Natezanje izmedu vojvode Jevđevića i Italijana oko pregrupisavanja četnika u vezi sa dejstvom ka Prozoru i još dublje u Bosnu, očigledno је umnogome zavisilo od ocjene Njemaca i njihovog gledanja na angažovanje četničkih formacija. Stoga, Jevđević 5. marta izvještava Ostojića da je postigao »sporazum sa nemačkim generalom« o nastavku operacija, misleći na generala Rudolfa Lütersa:

Lukačeviću sam javio da na osnovu moga sporazuma sa generalom Litersom, Nemci neće dole (u dolinu Neretve — nap.), а on da sаmo u sporazumu sa Litersom ide na Prozor.[24][25]

U depeši Vrhovnoj komandi od 6. marta, Lukačević od Ostojića ponovo dobija najvišu ocjenu za napore koje ulaže u borbama protiv partizana:

Voja mi je jedina uteha, jer on radi kao i uvek, sjajno. Njegove kolone su juče podišle levoj obali Neretvice, a Kasalović brani levu obalu Neretve od Ostrošca do Jablanice i u vezi je sa Pantićem. Voja koristi nemce za uzimanje hrane i municije, a kaže da se od ovih ne moramo bojati, jer ih je malo.[26]

Ipak, partizani su prešli Neretvu i razbili njegove snage. U izvještaju od 7. marta, Lukačević navodi da će protiv njih biti upućena oklopna pojačanja Njemaca iz borbene grupe »Anaker«, kao i da mu vojvoda Jevđević javlja da će četnici (kojima su sadjejstvovali djelovi italijanske divizije Murđe), na drugoj strani pokušati da zatvore obruč:

Komunisti stegnuti obručom uništenja odlučili su se za izvršenje proboja kod Jablanice.

U tu svrhu nekoliko odlučnih odeljenja naoružanih velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare i jakom automatskom vatrom branili uži mostobran koji se postepeno proširivao.

Usled noći i nespremnosti jedinica, nastalo je vatreno dejstvo međusobno, a potom gubljenje veze i odstupanje bez plana i komande.

U toku 7. o. m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone...

Kod desne kolone bez promene. Pred njom procenjena komunistička snaga oko 800 boljševika.

Kolona 11 brani Ostrožac. Danas tamo upućena pojačanja pripadnika broja 11 sa bornim kolima i topovima.

Jevđević javlja da će sutra snage iz Mostara sa linije Crni Kuk — Mala Vidova — Glogovo poći u napad ka Krstaču.[27]

– Izveštaj Vojislava Lukačevića od 7. marta 1943.

Kasno u noć 7. marta, u dogovoru sa Njemcima, Lukačević je izdao naređenje za izvršenje protivnapada koji је trebalo da uslijedi narednog dana.[28] Pošto italijansko vazduhoplovstvo zbog nepoznavanja trenutne situacije i zauzetosti bombardovanjem, nije uspjelo četnike snabdijeti municijom, to su učinili Njemci. U izvještaju Lukačevića od 8. marta о tome, između ostalog, piše:

11 me obaveštava da se jake partiz. kolone kreću 8. o.m. niz Neretvu. 11 tvrdi da 22 od njega iz Sarajeva nije tražio municiju. Sinoć su mi dali 12 sanduka od svoje.[29][30]

Koliko je major Ostojić bio nezadovoljan radom drugih komandanata, ali i miješanjem italijanskih oficira u vođenje operacije, toliko je polagao nade u kapetana Lukačevića da će preokrenuti situaciju na terenu u korist četnika i uništiti partizane. U depeši od 8. marta 1943. Ostojić piše generalu Mihailoviću:

Nesposobnost komandanata i sistematsko sabotiranje naređenja dovodi me do besa. Svaki moj plan do sada je propao zbog ovih stvari i mešanja žabara i Jevđevića. Biću prinuđen da sve komande smenim i stavim pod preki sud za sabotiranje Vrhovne komande. Jedini su sa kojima se može dobro raditi Voja i Vesković. Zapretio sam da se u toku noći i sutrašnjeg dana bezuslovno izvrše moja naređenja. Kada bi se izvršila, proleterska brigada na levoj obali bila bi uništena. Očajan sam što nemam s kime raditi, ali se nadam da će Voja spasti situaciju.[14]

Iako je Zaharije Ostojić nastavio da bodri svoje saborce (»Pobeda je naša«), 13. marta šalje on izvještaj u kome konstatuje da je ipak došlo do preokreta na bojnom polju, budući da se četnici u rasulu povlače pred nadirućim jedinicama NOVJ:

Vojin korpus demoralisan i u raspadanju se povlači od Glavatičeva ka meni. U pitanju su 1. i 2. durmitorska brigada. Kriza u punom jeku. Naredio sam povlačenje na liniju: Visočica — Crvanj — Rujište — Bijelo Polje — Neretva i prebacivanje svih snaga na levu obalu. Pukovnik Bajo sa 3000 svojih i Ištvanovih da zatvori pravac Konjic — Glavatičevo. Jedini izlaz da Pavle stigne sa traženim trupama u toku sutrašnjeg dana u Nevesinje, i da primi zatvaranje pravca od Konjica. Treba mobilisati sve tamo i uputiti ka jedinoj liniji koju odredite za dublje zatvaranje pravca ka Crnoj Gori i Sandžaku.[14]

Kapetan Vojislav Lukačević, u svojstvu komandanta Mileševskog korpusa JVuO, naređuje 27. marta 1943. jedinicama i komandantima Romanijskog i Drinskog korpusa da zaposjednu položaje na desnoj obali Drine, kako bi spriječili partizanski prodor u pravcu Sandžaka i Crne Gore:

Shodno naređenju Komandanta Limsko Sandžačkih četničkih odreda, izvršeno je povlačenje naših delova na desnu obalu Drine.
Prema prednjem ima se preuzeti neposredna obala Drine, sa zadatkom da ni jedan neprijateljski vojnik nesme preći na ovu obalu.[31]

Kada je već postalo očevidno da su četnici pretrpjeli poraz na Neretvi, Vrhovna komanda JVuO i Draža Mihailović u depešama od 29. i 30. marta 1943. godine naročito pohvaljuju rad trojice kapetana — komandanta crnogorskih četnika Pavla Đurišića, Milorada Momčilovića, komandanta Romanijskog korpusa JVuO, kao i majora Vojislava Lukačevića:

Kad se ovo svrši mnoge ćemo posmenjivati. Biraćemo samo hrabre, neće mi trebati mnogo pameti. Pavlovi i Momčilovića sjajno se bore, kao i Voja. [...]
Kad bi svi ljudi bili kao Pavle, Momčilovićevi i Vojini, bilo bi odlično. Smenjujemo odreda sve kukavice.[32]

Kapitulacija Italije uredi

Glavni članak: Kapitulacija Italije

Napad na Nemce uredi

Glavni članak: Bitka za Prijepolje

Uoči kapitulacije Italije Lukačević je bio četnički komandant Sandžaka, neposredno pod Vrhovnom komandom, čiji se štab nalazio na Čemernici, na granici sreza požeškog i novovaroškog. Tadašnji šef britanske misije, pukovnik Bejli, izdao je naređenje da se prenesu uslovi kapitulacije Italijanima. Italijansku vojsku koja ne bi htela da prihvati te uslove, trebalo je razoružati. Međutim, Nemci su iz istoga razloga pošli u Sandžak i njihova 118. divizija stigla je pre četnika do Prijepolja. Lukačević je, prema sopsvenim rečima, ne čekajući naređenje napao Nemce:

Ne čekajući nikoga, ja sam napao Nemce... Mi smo zauzeli Prijepolje i dve stotine četnika ostalo je na bojnom polju. Raspoloženje protiv okupatora bilo je veliko, naročito kad je prva puška pukla i prvi topovi kad su se čuli. Borba se razvijala i dalje. Bila je kod Štavlja, zauzeta je Nova Varoš, Rudo, Mioče. Nemačke divizije su se povlačile u neredu prema Pljevljima. Zaplenjen je veliki broj topova, mnogo municije. Izvršavajući tako svoj zadatak, od zaplenjenih nemačkih automobila i kamiona kod Prijepolja, organizovao sam motorizovanu kolonu i krenuo za Bijelo Polje, koje su Italijani bili evakuisali i došli pred Berane. Tu sam poslao parlamentare. Komandant divizije primio je engleskog pukovnika i prihvatio uslove kapitulacije, to jest da prime borbu sa Nemcima. Ja sam se vratio i isto to uradio sa već opkoljenim garnizonom u Priboju, koji se sastojao od italijanskih fašista; oni su prihvatili uslove da će se boriti protiv Nemaca, ako se pojave. Nešto docnije kad su se Nemci pojavili i krenuli prema Priboju i čim sam video da Italijani neće primiti borbu, ja sam ih razoružao, i komandanta i vojnike. Do tada nismo bili u sukobu sa partizanima. Kretao sam se od Prijepolja prema Pljevljima i Višegradu, a posle zauzeća Višegrada ceo teren do Stambolića bio je očišćen. Neprijatelj je ostavio sedam topova, od kojih su dva bila i u ispravnom stanju. Bio je veliki broj zarobljenika, zaplenjeno je mnogo municije i hrane.[33]

– Lukačević opisuje događaje na svom suđenju

Lukačević je izvestio Dražu Mihailovića 11. septembra:

Naredio sam rušenje puteva od Prijepolja ka Sjenici, Plevljima, Priboju i Novoj Varoši... Pripremamo napad na Prijepolje. Napad će biti ove noći.[34]

O ovom napadu na Prijepolje Vrhovna komanda JVuO je 15. septembra poslala raspis svim jedinicama:

Dvanaestog ovog meseca naši delovi napali su Prijepolje i uništili nemački garnizon, zaplenili 1.500 pušaka, jedan tenk, mnogo municije i veliki broj kamiona, od kojih je obrazovan motorizovani odred odmah, koji je produžio put preko Bijelog Polja za Berane, gde je stigao 14. ovog meseca. Vođa ove slavne akcije je Voja Lukačević, kapetan.[35]

Lukačevićeve borbe potvrđuju nemački dokumenti iz tog perioda. Jutarnji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 21. brdskog armijskog korpusa od 12. septembra 1943. beleži:

„U prostoru oko 6 km severozapadno od Sjenice, jače četničke bande Draže Mihailovića mobilišu srpsko stanovništvo. Vođa navodno Lukačević.“[36]

Nemački izveštaj od 12. septembra 1943. govori o četničkom napadu na Priboj:

„Napad četnika na skladište za snabdevanje u Priboju, odbijen od strane Nemaca i fašista.“[37]

Večernji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 21. brdskog armijskog korpusa od 13. septembra 1943. govori o sadejstvu Italijana i četnika u ovim borbama:

Murino (34 km zapadno od Peći) navodno u rukama četnika i Italijana.[38]

Jutarnji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 21. brdskog armijskog korpusa od 14. septembra 1943. u 05,00 časova prenosi da je Prijepolje i okolina u rukama četnika:

Po izveštaju kapetana Burgera iz Sjenice: oblast Zlatibora i Zlatara u rukama četnika. Prijepolje zauzeto od četnika. U toku mobilizacija muslimana u prostoru Sjenice od strane kapetana Burgera.[39]

Dnevni izveštaj komande Jugoistoka od 16. septembra 1943. detaljnije govori o borbama za Prijepolje:

Prijepolje napušteno 11. septembra, posle borbe muslimana i jedne nemačke čete protiv nadmoćnijeg neprijatelja.[40]

Izveštaj 2. oklopne armije od 18. septembra 1943. beleži da je Nova Varoš zauzeta od četnika:

Crna Gora: Nova Varoš zauzeta od četnika. Odbijen komunistički napad na Nikšić.“[41]

Večernji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 2. oklopne armije od 18. septembra 1943. precizira da su "DM-bande Kalaitovića zauzele Novu Varoš".[42] Izveštaj 2. oklopne armije od 19. septembra 1943. govori o nastavku četničkih borbi:

Divizija „Venecija“ zatvorena od strane četnika u Beranama. Nastavljaju se četničke mere mobilizacije na istoku i severoistoku Crne Gore. Četnici pljačkaju i ruše mostove u prostoru Bijelo Polje – Prijepolje.[43]

Dnevni izveštaj Obaveštajnog odeljenja 21. brdskog armijskog korpusa od 20. septembra 1943. opisuje borbe za Prijepolje:

U Crnoj Gori navodno opšta četnička mobilizacija. Navodno su četnici zatvorili italijansku diviziju u Beranama… Kod Andrijevice, nestala prateća grupa 118. lov. div. (1 oficir, 1 podoficir i 12 vojnika). Navodno su svi Nemci pobijeni od četnika. U napadu na Prijepolje, od 2000 četnika samo četvrtina prodrla u grad. Ostali (pretežno prinudno mobilisani) izbegli borbu. Grad je opljačkan... U napadu četnika na Prijepolje 80 mrtvih neprijatelja.“[44]

24. septembra Vojislav Lukačević je javljao Zahariju Ostojiću da iz Priboja izvlači hranu i municiju i deli je jedinicama.[45]

Sukob sa partizanima uredi

Lukačević svedoči da su tih dana došli u sukob sa partizanima, po naređenju Vrhovne komande:

Tih dana došli smo u sukob sa partizanskim odredima kod Pljevalja. Kako je vrhovna komanda i dalje stajala na stanovištu da treba voditi borbu sa partizanima, ali smo mi osećali želju vojnika da se ne bore, a i mi starešine nismo to želeli da se borimo. Mi još nismo znali da su partizani 1943. godine preko vrhovnog štaba Milovana Đilasa pružili ruku izmirenja, što je naša komanda krila kao zmija noge. Ona to nikom nije saopštila i mi smo to tek docnije saznali od kapetana Dobrice Lukića, tek godinu dana docnije, jer da sam ja to znao, sigurno ne bih vodio borbu.[33]

– Lukačević opisuje događaje na svom suđenju

Partizani su od njega zauzeli Pljevlja 22. septembra, Prijepolje 26. septembra, Bijelo Polje 27. septembra i Kolašin početkom oktobra 1943.

Obustava napada na Nemce uredi

Prema rečima Vojislava Lukačevića, borbe protiv Nemaca su prestale zato što je Draža Mihailović odbijao da pozove ostale četnike na opšti ustanak:

Pošto su Nemci počeli da grupišu snage i da prodiru od Užica, ja sam tražio da se borba ne ograniči samo na te sektore, nego i na sektor trećeg korpusa pod mojom komandom, i na drinski korpus koji je bio pod komandom pukovnika Ostojića. Isto tako tražio sam da se izda naređenje da se u celoj Srbiji, i svuda, primi borba sa neprijateljskim snagama. Iz nepoznatih razloga ovo je odbijeno. Uporno je odbijano pod raznim izgovorima. Ja sam, međutim, nekoliko puta išao u Vrhovnu komandu. Tada, najzad, pritešnjen od strane Nemaca, koji su prodirali od Užica prema Novoj Varoši, i zbog borbe protiv partizana kod Pljevalja i Nove Varoši, preko Uvca, došao sam na Javor.[33]

– Lukačević opisuje događaje na svom suđenju

Sporazum sa Njemcima i saradnja sa okupatorom uredi

 
Radio-depeša od 14. decembra 1943, dostavljena od Komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi Vermahta. U odjeljku o stanju na frontovima u operaciji Kugelblic, u sastavu fronta 1. brdske divizije pominje se, pored ostalih, i borbena grupa Lukačević.[46]
 
Područje pod Lukačevićevom ingerencijom (označeno plavom bojom), prema sporazumu sa Njemcima (novembar 1943. godine).

U novembru 1943. u ime svojih četnika sklopio je primirje sa Vermahtom i uključio se u nemačke operacije protiv partizana u Sandžaku.[47] Ugovor o saradnji potpisan 19. novembra 1943. godine između Lukačevića, komandanta Mileševskog korpusa i nemačkog komandanta Jugoistoka, koga je predstavljao fon Vrede (nem. von Wrede), je glasio:

1) Primirje na području Bajina Bašta — Drina — Tara — Bijelo Polje — Rožaj — Kos. Mitrovica — Ibar — Kraljevo—Čačak — Užice.

U sporazum su uključeni nemački Vermaht i policija, bugarska vojska, SDK, SDS, RZK, srpske vlasti i privredna preduzeća, a sa četničke strane odredi majora Lukačevića na pomenutom području.

2) Primirje treba da bude pretpostavka za zajedničku borbu protiv komunista.

3)   Zajednička propagandna borba protiv komunista.

4) Obaveza Lukačevića da nijedan pripadnik njemu potčinjenih jedinica neće delovati na strani sila koje su u ratu sa Nemačkom.

5) Prepuštanje područja borbenih dejstava četničkim odredima radi samostalnog vođenja borbe, koju vodi i nemački Vermaht.

6) Uključivanje četničkih odreda prilikom većih zajedničkih operacija pod nemačko zapovedništvo. U tom periodu nemačko vodstvo izdaje borbene naloge četničkim odredima.

7)  Obaveza majora Lukačevića da ne preduzima ništa protiv Muslimana, uz obavezu sa nemačke strane da sprečava muslimanske postupke protiv srpskog stanovništva i Lukačevićevih ravnanja. U slučaju sukoba uslediće zajednička istraga i poravnanje.

8) Razmena štabova za vezu.

9) Isporuke nemačke municije radi sprovođenja zajedničkih borbenih zadataka u skladu sa vojnim potrebama.

10) Sporazum se mora držati u tajnosti.[48]

– Sporazum Vermahta i majora Vojislava Lukačevića (19. 11. 43.)

Početkom novembra, major Lukačević šalje dopis komandantu bugarskih okupacionih trupa u okolini Užica, očekujući od njega da sa svoje strane neće prekršiti dogovor o nenapadanju, te da će se boriti isključivo protiv snaga NOVJ. U protivnom, ukoliko s bugarske strane dođe do nepredviđenih napada na civilno stanovništvo, major Lukačević tvrdi da će biti prinuđen da reaguje:

Kao komandant jedinica Jugoslovenske vojske u otadžbini koje sada operišu protivu komunista u Sandžaku stavljam Vam do znanja da će Vaša kolona biti napadnuta od mojih jedinica ako Vaše trupe budu vršile po mirnim selima paljevine i pljačke.

Ako je pak Vaša kolona pošla sa isključivim zadatkom da se bori protiv komunista a u toku svoga boravka na zoni kojom komandujem bude se ponašala prijateljski prema Srpskom stanovništvu može vršiti svoj zadatak i neće biti uznemiravana od mojih trupa.

Očekujem od Vas i Vaših vojnika kao od Slovenske braće da svojim postupcima nećete otežavati i onako preteško stanje u kome se Srpski narod nalazi boreći se za svoj opstanak i slobodu a da će te svojim vojničkim i bratskim držanjem utrti put ka boljem razumevanju u budućoj bratskoj saradnji naših naroda.[49]

Tjedan dana nakon upućivanja ponude bugarskoj posadi u Užicu o prestanku sukoba, Lukačević je otišao korak dalje i u pratnji načelnika svojega stožera, majora Rudolfa Perhineka, održao sastanak s njemačkim vlastima o suradnji protiv NOVJ-a. Budući da ne postoje izvori JVuO-a o tome sastanku, jedini zapis koji upućuje na to da je sastanak održan jest njemačko izvješće iz 8. studenoga 1943. godine.[50] U njemačkome dokumentu navodi se kako je Lukačević o snazi svojih postrojbi pokušao dati netočan podatak navodeći kako raspolaže s 2000 ljudi pod oružjem, premda je njihova stvarna snaga bila 800 do 1000 iscrpljenih i loše naoružanih boraca. Iako je njemačka strana smatrala da Lukačevićeve postrojbe nisu sposobne za izvođenje ofenzivnih akcija protiv NOVJ-a, nego je njihov doseg isključivo držanje vlastite linije obrane, a u uvjetima kada su postrojbe NOVJ-a došle pred Sjenicu, svaki Titov protivnik smatran je saveznikom te je dogovor po svemu sudeći postignut.[51]

Depeša poslata 7. novembra 1943. iz Vrhovne komande JVuO svjedoči koliko je povjerenje uživao major Lukačević kod generala Draže Mihailovića:

Pod neposrednu komandu Voje Lukačevića kao mog delegata stavljam privremeno Javorski korpus, obe dragačevske brigade, ariljsku brigadu i sve snage koje on ima iz Sandžaka i Crne Gore. Naređujem najveću poslušnost u izvršenju naređenja majora Lukačevića. Major Lukačević sa svim snagama vršiće udare u bok i pozadinu komunista koji nadiru u pravcu Mučnja i Murtenice, Javor—Golija i južno Dragačevo neka mu posluže kao sigurna uporišta za sve ofanzivne manevre.[52]

Poslije kapitulacije Italije, njemačke okupacione vlasti su insistirale na popravljanju odnosa između muslimanskih i pravoslavnih prvaka u Sandžaku, ne bi li ih što efikasnije upotrijebili u borbi sa jedinicama NOVJ. Pukovnik Krempler je naredio da „svaki musliman i svaki četnik pod zajedničkom (tj. njemačkom - prim.) komandom“ mora biti poslušan i korektan. Saopštio je i da su njegovim naređenjem „međusobna neprijateljstva prestala“ i da će se kršenje ovih instrukcija „kazniti najstrožije“.[53] Polovinom novembra 1943. godine, Krempler upozorava lokalnog komandanta Muslimanske milicije iz Bijelog Polja da „prestane sa pljačkom i napadima na srpska sela“,[54] te da između njega i četnika „mora biti zajednička i sporazumna akcija protiv komunista“.[55] Nekoliko dana kasnije, Ćazim Sijarić navodi u pismu pukovniku fon Krempleru da je primio njegova uputstva o „dogovoru sa četnicima i saradnji sa pravoslavnima“ i obećao da će „podržati njemačke trupe u borbi protiv komunista“.[56]

[Gorski] štab 148 (Lukačević) izveštava preko kurira preko Ivanjice: Grupa Lukačević priprema napad na Novu Varoš povezan sa našim poduhvatom iz Sjenice... Raspored snaga: 1. i 2. Mileševski korpus... snage 920 ljudi... Crnogorski odred 740... Sjenička brigada 150... 1. i 2. Dragačevska brigada i Moravička brigada... 15.11. uspeli su crveni da naprave prodor između Bukovika i Ursula usled nestašice municije za minobacače i mitraljeze kod četnika. Na ovom prodoru moguće je dati samo zadržavajući otpor. Lukačević moli što brže zaprečavanje puta Ivanjica-Javor teškim oružjem... uspostavljanje oficira za vezu sa radio-stanicom u zoni borbe. Borbeni moral četnika znatno bi se popravio pojavom teškog oružja.[57]

– Telegram poslat iz Druge oklopne armije, 16. XI 1943.

Suradnja koja je uslijedila kao posljedica formaliziranoga sporazuma omogućila je organizacijsko jačanje snaga JVuO-a pod Lukačevićevim vođstvom, što će doprinijeti i širenju njihova utjecaja. Jasan pokazatelj koristi koju je Lukačević imao od suradnje s njemačkim snagama bio je podatak prema kojemu su krajem studenoga 1943. postrojbe pod Lukačevićevim vodstvom procijenjene na 2800 boraca.[58][59]

U izvještaju štaba Druge oklopne armije upućenom 7. decembra 1943. komandantu Jugoistoka navodi se da je Vojislav Lukačević zamolio njemačke vojne vlasti da mu omoguće sastanak sa majorom Pavlom Đurišićem, nakon čega bi i drugi četnički komandanti uspostavili saradnju sa Nijemcima, te da bi na ovu molbu trebalo dati pozitivan odgovor:

Major Lukačević moli da mu se da mogućnost da se ponovo sastane sa majorom Đurišićem u Prijepolju ili Pljevljima. Razlog: Razgovor o saradnji između Nemaca i ostalih četničkih komandanata. Nije poznato gde se zadržava Đurišić. Molimo za obaveštenje da li je i kada moguć i poželjan sastanak sa Lukačevićem. Ovde nema šta tome da se prigovori.[60][61]

Početkom decembra 1943. Lukačevićevi četnici su učestvovali u operaciji Kugelblic, prvoj u nizu nemačkih operacija, uz 1. brdsku diviziju7. SS diviziju Prinz Eugen i delove 187. rezervne divizije369. legionarske divizije i 24. bugarske divizije. SS-pukovnik Karl fon Krempler, komandant Muslimanske legije i komandant u Sandžaku, štampao je plakate sa pozivom Srbima da se priključe Lukačevićevim jedinicama.[62] U pozivu stoji:

PROGLAS PRAVOSLAVNIM SREZA SJENIČKOG
Ovim putem saopštava se svim pretsednicima opština, kmetovima i narodu pravoslavne vere da nemačka komanda odobrava mobilizaciju nacionalnih snaga i da se ona preduzima sa njenim odobrenjem u cilju progona komunista.
Svima mobilisanim nacionalnim porodicama zagarantovana je lična i imovna bezbednost od strane nemačke komande.
Ovim se u isto vreme odobrava četničkim vlastima izvršenje mobilizacije nacionalnih snaga Srpskog življa.[63]

U decembru je naređeno izdvajanje Lukačevićevih četnika iz sastava borbene grupe pod komandom pukovnika Remolda:

Naređeno izdvajanje četničke grupe Lukačevića iz sastava grupe Remold, da bi se ista preko Prijepolja dovela najprije u Pljevlja.[64]

– Poruka od 1. brdske divizije za 2. oklopnu armiju od 10. decembra 1943.

Nakon što je 16. decembra 1943. bez uspjeha okončana operacija „Kugelblic“, Operativno odjeljenje Druge oklopne armije naređuje 18. decembra 1943. Komandi 5. SS brdskog armijskog korpusa da će operacija biti produžena, ali pod novim nazivom — „Šnešturm“. Formacija majora Lukačevića je trebalo da nastupi kao dio njemačke grupe »Siegfried«:

5.) Grupacija vojnoupravnog komandanta Srbije (ojačana 24. bugarska divizija — bez 1 bat. Policijskog puka 5), koja je učestvovala u operaciji „Kugelblic“, izlazi 18. 12. u 18,00 časova ispod komande V SS-brd. korpusa. Zadatak vojnoupravnog komandanta Srbije sastoji se u tome, zavisno od situacije kod neprijatelja, da se spreči prodor crvenih snaga preko srpsko-crnogorske granice u Srbiju.

Molim da u vezi ovoga dostavite pregled upotrebe snaga.

6.) Grupa „Zigfrid“ (komandant: komandant 2. puka „Brandenburg“ sa potčinjenim 2. pukom „Brandenburg“, Muslimanskom legijom „fon Krempler“ i Grupom „Lukačević“) pretpotčinjava se od 18. 12. u 18,00 časova neposredno K-di 2. Ok. A.

Grupa „Zigfrid“ ima zadatak da spreči prodor crvenih snaga u severni deo Crne Gore (preko linije Pljevlja — Brodarevo) i da do daljeg obezbedi puteve dotura 1. brd. div.

Komandno mesto Pfajfera u Prijepolju.

Komandno mesto Lukačevića u Pljevljima.

Komandno mesto fon Kremplera u Sjenici. Obezbediti prostorno odvojena dejstva Muslimana i četnika.

7.) Operacija nakon okončanja „Kugelblic“ (od 18. 12. u 18,00 časova) dobija kodirani tajni naziv „Šnešturm“ [Schneesturm].[65]

22. decembra, poslat je iz štaba Druge oklopne armije dopis 2. puku »Brandenburg« iz borbene grupe Siegfried u kom se obavještava da će oficir za vezu pri Lukačevićevom štabu biti prebačen kod Đurišića:

Potporučnik Hojs, oficir za vezu kod majora Lukačevića, prekomanduje se do daljnjeg kod četničkog komandanta Đurišića. Puk. Fajfer dodeliće Hojsu na ograničeno vreme pogodnog zamenika.[66][67]

Za dobro držanje u borbi protiv NOVJ, pukovnik Jozef Remold, komandant borbene grupe 1. brdske divizije u operaciji Kugelblic, 22. decembra 1943. pohvalio ga je specijalnom naredbom.[68] Pukovnik Remold je svojim trupama saopštio sljedeće:

Četnici Lukačevića su, kao odani drugovi po oružju, zajedno sa mojim pukom napali komuniste. Hrabri četnici su savladali naizgled nepremostive prepreke poput teškog terena, vode koja je sezala do struka, litica i klanaca. I pored teškoća u snabdevanju, držali su korak sa nemačkim jedinicama. Poduhvat je krunisan izbacivanjem neprijatelja iz oblasti jugoistočno od Višegrada; naneti su mu gubici od 50 poginulih, više stotina ranjenih, a zaplenjeno je oružja i motornih vozila. Izražavam svoju zahvalnost majoru Lukačeviću, njegovom operativnom oficiru i svima borcima za njihovu požrtvovanost i bezobzirnost u borbi. Lukačevićevim trupama želim puno sreće i uspeha. Dole komunizam, neka naša stvar pobedi![69]

– Pukovnik Josef Remold, komandant 99. brdskog puka 1. brdske divizije

Odlazak iz Jugoslavije i formiranje Nezavisne grupe nacionalnog otpora uredi

Povodom pokušaja snaga NOVJ da se preko Drine i Lima probiju u Srbiju, general Mihailović 8. januara 1944. naređuje svojim komandantima (između ostalih: Račiću, Rakoviću, Vučkoviću, Keseroviću, Ostojiću, Vladimiru Komarčeviću, Milošu Markoviću i dr.) opsežnu operaciju u cilju sprječavanja partizana, u kojoj će trupe pod komandom majora Lukačevića (pseudonim »Ram-Ram«) ponovo imati važnu ulogu:

Verovatna namera komunista je prodor u Srbiju, Komunisti u oblasti Mučnja pripadaju II dalmatinskoj brigadi po izveštaju Voje Lukačevića, vrlo slabog morala i samo gledaju da se provuku. Za grupu kod sela Smiljevci Lukačević javlja da broji 800, da ima svega 2 bacača, 3 mitraljeza i 8 puškomitraljeza. Naređujem: Voja Lukačević sa svojim snagama, Javorski korpus i pod njegovom komandom dragačevske brigade, požeški korpus bez crnogorske brigade, Zlatiborski korpus i Drinski korpus preduzeće najenergičnije čišćenje koncentričnim dejstvom sa sviju strana svih ovih komunističkih grupa do potpunog njihovog uništenja. Svi drugi zadaci otpadaju dok se ove komunističke grupe ne likvidiraju. Drinski korpus pod komandom majora Draškovića zatvoriće prelaze na Drini i čistiti ceo teren do Lima. Zlatiborska i Užička brigada da napadaju sa severa i da očiste oblast od Ljubiša do Jablanice i dalje do Lima. Račanska brigada i Leteća brigada zlatiborskog korpusa da dobro zatvore Taru i ne dozvole eventualni prelazak komunista iz Bosne preko Tare u srez račanski. Požeški korpus, Javorski korpus i Dragačevske brigade u vezi sa snagama Voje Lukačevića koncentričnim dejstvom da unište komunističke grupe na Javoru i u oblasti planine Mučnja.[70]

7. januara 1944, major Lukačević je poslao depešu Vrhovnoj komandi JVuO, urgirajući da se što brojnije četničke snage angažuju u borbi protiv partizana:

Već je vreme da se još neko angažuje u borbi. Činim sve što mogu, ali preko toga ne ide. Oko Nove Varoši ima oko 800 crvenih. Tamo su još zlatiborski, požeški i ne znam koji korpus ali uzalud, jer u borbi nigde nikog. Dođu kad drugi protera crvene i onda kažu da su osvojili teren. Naredite da se sve to bori jer ćemo tako svršiti za čas sa crvenima. U protivnom popustiće i oni koji daju sve od sebe. Neka Cvetić dođe preko Javora, Marković preko Ljubiša, Dača preko Mučnja, a Kondor preko Jablanice.[71]

Nakon nedjelju dana, iz štaba Draže Mihailovića stiže depeša sljedeće sadržine:

Naređujem napad bez prestanka. Voja Lukačević da pomogne sa svojim snagama sa juga koliko god može. Na slučaj da ova grupa komunista produži i dalje prema Goliji imaju da je gone delovi Kalaitovića, Dače Simovića, Miloša Markovića, takođe do potpunog uništenja. Ostojić da saopšti ovu depešu Lukačeviću.[72]

Prethodno, major Ostojić izvještava o borbama koje su četnici Požeškog i Zlatiborskog korpusa vodili protiv jedinica 2. proleterske divizije početkom januara 1944. i tvrdi da Lukačević napada partizane skupa »sa 11«, tj. zajedno sa njemačkim jedinicama:

I bez Vašeg naređenja, na putu za svoj teren, lično sam se sastao sa Kondorom i Markovićem i predložio im zajednički rad za čišćenje desne obale Lima i Drine od crvenih. Sada se nalazim sa Markovićem na položaju Bela Reka, Ravna Gora, Mučanj. Ja imam sa sobom leteću brigadu i štabnu četu ukupno 150 ljudi. Marković ima obe požeške i ariljsku oko 800 ljudi. U stalnoj sam vezi sa Vojom koji napada sa juga u zajednici sa 11.[71]

Početkom februara 1944. samovoljno je otišao u Italiju zajedno sa savezničkim misijama povučenim iz štabova JVuO, a potom u Kairo. Desetak dana pre odlaska, 3. februara 1944, Lukačević i Baćović su uputili Mihailoviću telegram u kome ga obaveštavaju da žele da odu sa britanskom misijom:

Sastali smo se sa Vojom i Todorovićem i njihovim prijateljima. Posle održane konferencije, na zahtev njihovih prijatelja, gde izričito traže da nas dvojica bezuslovno pođemo sa njima zajedno, uviđamo apsolutnu potrebu toga, s obzirom na prilike i naše sadašnje odnose... Rešili smo da sa Vašim odobrenjem krenemo na ovaj put, s tim da se bez obzira na ishod naše misije vratimo što je moguće pre...[73]

Uznemiren samovoljom ove dvojice istaknutijih četničkih komandanata, Mihailović 15. februara naređuje četničkoj komandi Hercegovine:

Najstrože zabranjujem odlazak potpukovnika Baćovića i majora Lukačevića. Najstrože zabranjujem i smatraću kao krajnje neuvažavanje mojih naređenja...[73]

U izvještaju komande Jugoistoka od 16. februara 1944. pominje se da bi trebalo produžiti saradnju sa Lukačevićevim četnicima, zbog njihovog značaja u borbi protiv snaga NOVJ:

U razgovoru sa načelnikom štaba Armijske grupe »F« generalom (Hermannom) Foertschom, zaključeno je da sporazum sa Lukačevićem ostane na snazi, zato što su četnici u Crnoj Gori potrebni za borbu protiv crvenih.[74]

– Dnevni izvještaj njemačke komande Jugoistoka od 16. februara 1944.

U međuvremenu su Lukačevićevi četnici bili mirni, uprkos hapšenju majora Rudolfa Perhineka, načelnika Lukačevićevog štaba:

Grupa „Siegfried“: uprkos hapšenju načelnika Lukačevićevog štaba zbog neprijateljskog držanja, odnosi između njemačkih trupa i četnika mirni.[75]

– Dnevni izvještaj nemačke komande Jugoistoka od 4. marta 1944.

Lukačević je putovao i u London, gde je razgovarao sa predstavnicima raznih političkih grupa zastupljenih u emigrantskoj vladi. 1. aprila se vratio u Kairo i otpočeo diskusije o Bejlijevom predlogu da po povratku u zemlju formira leteći odred koji bi bio pod neposrednom britanskom komandom.[73] Britanci su ga savetovali da prekine vezu sa Mihailovićem, da svim snagama povede borbu protiv okupatora i da s NOP postigne sporazum o nenapadanju i koordinaciji snaga u ovim borbama.[76] Po povratku u zemlju, 18. jula 1944. Mihailović ga je, u sklopu reorganizacije snaga i formiranja krupnih mobilnih formacija imenovao za komandanta Prve grupe jurišnih korpusa JVuO. Pri formiranju, Mihailović je ovoj formaciji stavio u zadatak da zauzme dubrovačku obalu u vjeme očekivanog povlačenje okupatora.

Krajem avgusta Lukačević je, u konsultaciji sa grupom oficira (Petar Baćović i drugi) organizovao Nezavisnu grupu nacionalnog otpora.

Ova grupacija četnika je donela odluku da nezavisno od Mihailovića napadne Nemce u istočnoj Hercegovini i južnoj Dalmaciji i tako formira mostobran na kojem bi uspostavili kontakt sa Saveznicima. Uoči polaska iz Sandžaka, Lukačević je u ime komande "Nezavisnog nacionalnog otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini" 3. septembra 1944. godine uputio pismo "svim starešinama i organizacijama partizanskih odreda i Narodnooslobodilačke vojske", u kome piše:

Posle političke i vojničke izmene stava Narodnooslobodilačke vojske u pogledu priznanja kralja i monarhije, odricanja nasilne izmene društvenog poretka u zemlji i obećanja narodu slobodne volje u izboru svog socijalnog poretka i oblika vladavine, a u duhu sporazuma Tito — Šubašić i poziva kralja Petra II i vlade dr Šubašića za borbu protivu okupatora i njegovih plaćenika, ostavljajući politici da reši unutrašnje sukobe — smatramo da je svaka dalja žrtva u građanskom ratu beskorisna i da služi samo neprijateljima našeg naroda... poveli smo sve naše snage u borbu protiv Nemaca i ustaša i svih onih koji ih pomažu i naredili svima trupama Nezavisnog nacionalnog otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini da obustave borbu protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske... Umoljavaju se sve starešine Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda da na osnovu citiranih političkih dokumenata izdaju potrebne instrukcije, sa svoje strane, svojim trupama da ne vrše napade na jedinice i organe trupa Nezavisnog nacionalnog otpora koje su u borbi protiv Nemaca, ustaša i izdajnika.[76]

Prikupivši snage Bosanskog, Nevesinjskog, Trebinjskog i Pljevaljsku brigadu Mileševskog korpusa JVuO, Lukačević je najpre pokušao da zada odlučujući udarac 29. hercegovačkoj diviziji NOVJ. Koncentričan napad počeo je 9. septembra prema oslobođenom Gacku. Partizani su uspeli da u dramatičnoj borbi 11. septembra spreče ulazak Bosanskog korpusa u Gacko, i da zatim opštim protivnapadom potisnu sve četničke napadne kolone na polazne položaje.[77] Nakon ovog neuspeha, Lukačević se sa delom snaga preko Nevesinjskog Polja, Stoca i Ljubinja, uputio prema Trebinju. U tom trenutku pod Lukačevićevom komandom bilo je oko 4.500 vojnika. Odmah po dolasku u oblast Trebinja, Lukačević je uputio 11. septembra 1944. pismo komandantu 29. divizije NOVJ u kome traži prekid međusobne borbe i koordinaciju operacija protiv Nemaca, ustaša i njihovih slugu:[76]

Ako po ovome predlogu izostane sa Vaše strane dobra volja da se spreči uzaludno međusobno prolivanje krvi i povede opšta akcija protiv okupatora, posle ovoga, mi nećemo moći zato da primimo odgovornost ni pred narodom ni pred našim saveznicima za dalje posledice dosadašnje borbe.[78]

– Lukačevićevo pismo komandantu 29. divizije NOVJ

Na Lukačevićevo pismo partizanskom komandantu nije stigao nikakav odgovor.[79] Istovremeno, 13. septembra Draža Mihailović im je naredio da ne napadaju nikog osim partizana.[80] Lukačević je 16. septembra odgovorio nadležnom štabu četničke Vrhovne komande:

Ovo mi je vrlo važno kao legitimacija pred saveznicima.[81]

Sa svojim snagama Lukačević je izvršio napade na delove 369. legionarske divizije u okolini Trebinja. 22. i 23. septembra 1944. jedinice Nezavisne grupe nacionalnog otpora izvršile su napad na železničke stanice Poljice, Diklići, Jasenica, Hum, Uskoplje (na komunikaciji Trebinje — Dubrovnik). U tim borbama su zarobili oko 350 legionara i zaplenili veću količinu opreme i naoružanja,[76] i izveli napad na Trebinje, koje je branio ojačani 1. bataljon 369. legionarskog puka. Nemačke jedinice su odbile napad, pa su četnici uspostavili blokadu Trebinja.

20 (24?) septembra bili smo iznenađeni od strane četnika, koji su do tada išli sa nama u patrole i akcije, pa su se i tog jutra kao obično pojavili i bili prihvaćeni, tako što su zaposeli spoljašnje bunkere Trebinja. Posade bunkera tako su sve pale u zarobljeništvo. Malo zatim stigla je do puka - jer u Trebinju su takođe bile i neke pukovske jedinice - poruka o prekidu bratstva po oružju od nekog majora Lukačevića, potpisana od veziste koji je bio moj prijatelj. Istovremeno zahtevano je od puka da četnicima preda sve Hrvate, dok će nemačkom osoblju biti dozvoljen slobodan odlazak. Nakon konsultovanja sa divizijom, komandant puka pukovnik Fišer odbio je zahtev i pripremio trupe za odbranu. Borba je, u skladu sa najavom četnika, počela u 21 čas. Hrvati su se dobro borili, jer su se bojali da bi u zarobljeništvu bili ubijeni. Napadi četnika bili su odbijeni. Nekoliko dana kasnije (28. 9.?) Trebinje je izbavljeno nailaskom trupa 118. lovačke divizije. Zajedno sa njima, oblast su napustili i četnici, koji su pretrpeli teške gubitke. Oni su bili toliko oslabljeni, da su morali prepustiti oblast Trebinja. Mnogi naši saborci, koji su tokom ispada četnika pali u njihovo zarobljeništvo, tom prilikom su oslobođeni i vratili su se u trupu. Prema njihovim izjavama, bili su tretirani pristojno.[82]

25. septembra intervenisao je od Dubrovnika prema Trebinju ojačani 3. bataljon 750. puka 118. lovačke divizije koji je razbio četnička osiguranja na Radovan-ždrijelu i probio se u pomoć garnizonu u Trebinju, nakon čega su četnici napustili opsadu Trebinja.

Štab 29. hercegovačke udarne divizije NOVJ nije prihvatio Lukačevićevu ponudu o primirju i saradnji, već je naredio svojim jedinicama: "Napadnite ih svim snagama i gonite u stopu. Sa izdajnicima pregovarati nećemo." Napadom na jako četničko uporište Bileću 25 — 26. septembra, 29. udarna divizija je nastavila energičan napad na četnike. Posle upornih borbi, Bileća je 2. oktobra zauzeta. Posle gubitka Bileće, Lukačević je bio prinuđen da se sa svojim ostacima povuče na sever prema Foči.[76] NOVJ je zauzela Trebinje 7, a Dubrovnik 18. oktobra.

Ja borbu sa Nemcima ne napuštam vodiću je do kraja. [...] Povlačenjem ispred Rusa sa Nemcima znači punu našu propast, bez obzira ko došao.[81]

– Depeša Vojislava Lukačevića Zahariju Ostojiću od 17. novembra 1944.

Krajem oktobra u Dubrovniku se u sklopu podrške NOVJ iskrcao jedan britanski artiljerijski divizion, o čemu je Lukačević obavešten tek krajem novembra. 17. novembra 1944, Lukačević šalje štabu Draže Mihailovića depešu (»Od Ram-Heroja«) u kojoj razmatra koje su opcije četnicima još preostale:

Naše snage prikupljene u Sandžaku ne mogu dugo ostati. Rizikujemo da uskoro budu napadnute i uništene komunističkim grupama iz Srbije, Južne Srbije i Crne Gore. Čim Nemci evakuišu. Tu evakuaciju treba brzo očekivati po padu Beograda, Skoplja i Cetinja. Za nas nema nikakvih znakova poboljšanja političke i vojničke situacije. Ne dolazak Engleza i ne obrazovanja nove jugoslovenske vlade u vezi sa nagoveštenim sastankom Čerčil — Staljin — Ruzvelt, ovo još više potvrđuje. U ovakvoj situaciji nesmemo čekati dalji razvoj događaja skršetnih ruku pod velikim strahom, jer svakim danom gubimo ljude i veru i u nas i u našu stvar. Povlačenjem ispred Rusa sa Nemcima znači punu našu propast, bez obzira ko došao. Naš put vodi samo Englezima. Oni su sada samo u Grčkoj. Mi moramo sada k njima, iako oni ne pređu kod nas. Bilo da krenu ili ne za naše snage dolazi u obzir samo pravac preko Južne Srbije. Obzirom na situaciju, dužinu puta i zimsko vreme mora se krenuti što pre i jačim snagama. Pokret treba početi najdalje za nedelju dana od danas. Ako Vi i ne krenete mi smo odlučili na ovaj put. Krenućemo za 6—10 dana. O ovome izvestili smo V. K. i Pavla. Pozdrav Lukačević.[83]

Sa svojom pratnjom Lukačević je oko 1. decembra krenuo u pravcu Bileće, gde su se nalazili Britanci, u nameri da se poveže sa njima. Stigavši u Bileću, Lukačević je pokušao da se priključi britanskoj artiljerijskoj bateriji pri Drugom korpusu NOVJ u Bileći. On je pokušao da pregovara u nameri da se preda i pođe s njima, međutim, Englezi su ga razoružali, uhapsili i sproveli ka Nikšiću, gde je predat jedinicama NOVJ.

Suđenje i pogubljenje uredi

Početkom avgusta 1945. u amfiteatru Pravnog fakultetu u Beogradu pred Vojnim sudom 1. Armije organizovano je prvo javno posleratno suđenje protiv Lukačevića i drugih ratnih zločinaca (Dragutina Keserovića i Đure Đurovića). Javni tužilac, Miloš Minić, je optužio Lukačevića da je kao komandant četničkih snaga u Bosni organizovao pokolj u Foči, da je učestvovao u istrebljenju muslimanskog stanovništva, da je sarađivao sa okupatorom u četvrtoj i petoj neprijateljskoj ofanzivi, da je vršio zločine nad pripadnicima NOP-a i da je sarađivao sa kvinsliškom vladom generala Milana Nedića.

Povodom četničkih zločina, između predsednika suda i Lukačevića je vođen sledeći dijalog:

Predsedavajući: Kako su vas zvali, 'rogljaš'? Kakav je to izraz?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš' potiče od batinanja koja su vršili mesni komandanti po presudama mesnih odbora. Ja sam došao na taj teren sa 14 ljudi, sa štabom i telegrafistom.
Predsedavajući: A ovaj izraz 'rogljaš'?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš', to su mi, verovatno, dali...
Predsedavajući: Ali sam izraz 'rogljaš', odakle potiče? Odakle je taj pojam?
Optuženi Lukačević: Taj pojam je vezan za roglju.
Predsedavajući: Kakvu roglju?
Optuženi Lukačević: Za roglju za lov.
Predsedavajući: Šta ste radili s tom rogljom?
Optuženi Lukačević: Sa tom rogljom, kad je vršeno batinanje, neko bi sprečavao onoga koji je bio batinan da se otima.
Predsedavajući: Kako to?
Optuženi Lukačević: Sprečavao ga, jer ga je roglja pritiskivala.
Predsedavajući: Kako?
Optuženi Lukačević: Za vrat.
Predsedavajući: Znači, pritiskivali ga za vrat na taj način što se vrhovi roglje zariju u zemlju i tako stežu vrat čoveka.
Optuženi Lukačević: Da![33]

Lukačević je u svoju odbranu naveo da je bio iskorištavan od Draže Mihailovića za bratoubilački rat, ali kada je to shvatio, otkazao je mu poslušnost, odbacio saradnju sa okupatorom i krenuo u borbu protiv Nemaca.

Odmah sam počeo ostvarenje svoje namere, da prikupim one koji hoće, i povedem u borbu sa Nemcima, i potražim način za prekid bratoubilačke borbe. Smatrao sam da treba to da uradim, bez obzira na lične posledice, i da je potrebno, bez obzira da li će biti tu sa mnom hiljada, dve hiljade, pet ili deset hiljada ljudi ili ću biti sam... Bolelo me da majke, sestre, roditelji onih koji su umirali, hrabro umirali, misleći da se bore za jedan pravedan cilj, misleći da se bore za svoju otadžbinu, bili su igračka u rukama jednog čoveka, ili jedne sredine, i bili iskorišćavani kao što niko nije bio iskorišćavan... Jer da smo prekinuli bratoubilačku borbu, Jugoslavija bi bila slobodna, to je moje subjektivno ubeđenje, godinu dana ranije.[76]

Osuđen je na smrt streljanjem. Kazna je izvršena u Beogradu krajem avgusta 1945. Mesto streljanja nije objavljeno.

Mihailović o Lukačeviću uredi

General Dragoljub Mihailović je na beogradskom procesu pred sudom govorio o Lukačeviću:

Pretsednik: Je li Lukačević silazio u Konjic?
Optuženi Mihailović: On je dolazio u Konjic.
Pretsednik: Ko je bio u Konjicu?
Optuženi: U Konjicu su bili Italijani.
Pretsednik: Samo oni?
Optuženi: Prvo Italijani, a posle su Nemci stigli do pravca Sarajeva.
Pretsednik: Je li se razvila borba između Lukačevića i Nemaca?
Optuženi: Nije.
Pretsednik: A je li bilo sadejstva između Lukačevića i Nemaca?
Optuženi: Bilo je.[13]

Izvori uredi

  1. 1,0 1,1 https://znaci.org/00001/4_14_1_72.htm
  2. Spisak civilnih žrtava u Boljanićima kod Pljevalja
  3. Spisak civilnih žrtava u Bukovici kod Pljevalja
  4. Spisak civilnih žrtava u Meljaku kod Pljevalja
  5. Izveštaj kapetana Vojislava Lukačevića s kraja jula 1942. majoru Zahariju Ostojiću o napadu na 5. proletersku crnogorsku brigadu i Hercegovački NOPO
  6. Izvod iz knjige primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 19. jula do 3. avgusta 1942. godine
  7. Damjan Pavlica, Draža za početnike - priručnik za borbu protiv revizije prošlosti, Levo krilo, Beograd, 2014, str. 51.
  8. Izvod iz knjige primljenih telegrama štaba Draže Mihailovića od 19. jula do 3. avgusta 1942. godine
  9. Zapovest komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda od 29. januara 1943. komandantima odreda - Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 2, Vojnoizdavački zavod, Beograd
  10. Izvod iz knjige primljenih depeša Štaba Draže Mihailovića u vremenu od 7. do 24. februara 1943. godine
  11. Izvod iz knjige primljenih depeša Štaba Draže Mihailovića u vremenu od 7. do 24. februara 1943. godine
  12. Izveštaj komandanta Konjičke grupe četničkih odreda od 24. februara 1943. komandantu Istaknutog dela Štaba Draže Mihailovića o borbenom rasporedu i namerama Grupe
  13. 13,0 13,1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 14,6 14,7 Izvod iz knjige primljenih depeša Štaba Draže Mihailovića u vremenu od 26. februara do 14. marta 1943. godine
  15. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2, dokument br. 85, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 426.
  16. AVII, reg. br. 8/1, k. 280, d. 273.
  17. Branko Latas, Saradnja četnika i Nemaca u borbama protiv Glavne operativne grupe divizija NOVJ u dolini Neretve (februar-mart 1943), Prilozi Instituta za istoriju, br. 17/1980, Sarajevo, str. 203, fus. 72.
  18. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 427.
  19. Izvod iz knjige poslatih depeša Štaba Draže Mihailovića u vremenu od 20. februara do 6. marta 1943. godine
  20. 20,0 20,1 https://znaci.org/00001/11_33.htm
  21. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 434—435.
  22. Pismo komandanta Konjičke grupe od 4. marta 1943. komandantu Istaknutog dela Štaba Draže Mihailovića o zadacima Grupe u borbi protiv delova 3. divizije NOVJ
  23. Izveštaj komandanta Konjičke grupe od 5. marta 1943. komandantu Istaknutog dela Štaba Draže Mihailovića o borbenom rasporedu četnika i Nemaca na sektoru Konjic—Jablanica
  24. AVII, reg. br. 9/1, k. 280, d. 322.
  25. Branko Latas, Saradnja četnika i Nemaca u borbama protiv Glavne operativne grupe divizija NOVJ u dolini Neretve (februar-mart 1943), Prilozi Instituta za istoriju, br. 17/1980, Sarajevo, str. 208.
  26. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 440.
  27. Obaveštenje komandanta Konjičke grupe od 7. marta 1943. komandantima kolona o forsiranju Neretve kod Jablanice od strane NOVJ
  28. AVII, reg. br. 34/6, k. 141.
  29. AVII, reg. br. 56/1, k. 141.
  30. Branko Latas, n. č., str. 211—212.
  31. Zbornik dokumenta i podataka o Narodnooslodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 113, str. 509.
  32. Zbornik dokumenta i podataka o Narodnooslodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 113, str. 563—565.
  33. 33,0 33,1 33,2 33,3 https://znaci.org/00001/11_45.htm
  34. AVII, ČA, K-279, reg. br. 1/1.
  35. AVII, ČA, K-279, reg. br. 6/1.
  36. NARA, T313, roll 483, frame 585.
  37. NARA, T313, roll 483, frame 118.
  38. NARA, T313, roll 483, frame 575.
  39. NARA, T313, roll 483, frame 569.
  40. NARA, T313, roll 483, frame 163.
  41. NARA, T313, roll 483, frame 32.
  42. NARA, T313, roll 483, frame 549.
  43. NARA,T313, roll 483, frame 26.
  44. NARA, T313, roll 483, frame 536.
  45. AVII, ČA, K-279, reg. br. 11/1.
  46. Nacionalna arhiva Vašington, mikrofilm T78, rolna 331, frejm 6287984.
  47. Sporazum između komandanta Jugoistoka i majora Vojislava Lukačevića od 19. novembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim trupama u borbama protiv NOVJ - Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 3, Vojnoizdavački zavod, Beograd
  48. SPORAZUM IZMEĐU KOMANDANTA JUGOISTOKA I MAJORA VOJISLAVA LUKAČEVIĆA OD 19. NOVEMBRA 1943. O SARADNJI ČETNIKA SA NEMAČKIM TRUPAMA U BORBAMA PROTIV NARODNOOSLOBODILACKE VOJSKE JUGOSLAVIJE
  49. Dopis majora Vojislava Lukačevića od 1. novembra 1943. komandantu bugarskih okupacionih trupa o međusobnim odnosima u borbama protiv NOVJ kod Čajetine
  50. NARA, T313, Roll 484, frame no. 000908; Obavijest satnika SS-a Kremplera za Taktičku skupinu Pfeiffer dana 6. 11. 1943.
  51. Vladimir Šumanović - Mijo Beljo: Politička važnost borbi Titovih i Mihailovićevih snaga u Istočnoj Bosni i Sandžaku ujesen 1943. godine. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Splitu, No. 15 (2022), str. 195.
  52. Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 7. novembra do 3. decembra 1943. godine
  53. Militärarchiv Freiburg, RS 3/21–2, p. 7.
  54. MAF, RS 3/21–2, Pismo Kremplera upućeno Ćazimu Sijariću od 15.11.1943.
  55. Milutin D. Živković, Sandžak 1941–1943. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2017, str. 496.
  56. NARA, T313, Roll 488, frame no. 000914.
    (njem. "Wir haben Ihre Weisungen für die Arbeit und den Einsatz gegen den Kommunismus, die Sie durch Mekicu Bahu übersandt haben, erhalten (Einigung mit Cetniks und Zusammenarbeit mit Orthodoxen). Die Nachricht haben wir mit voller Zufriedenheit entgegengenommen und die Arbeit sofort mit voller Energie aufgenommen. Wir werden uns die grösste Mühe geben, die deutschen Truppen in Kampf gegen die Kommunisten zu unterstützen.")
  57. NARA, T313, Roll 485, frame no. 000140.
  58. NARA 1960: T313-196, 7456934, Dnevno izvješće dana 23. 11. 1943.
  59. Vladimir Šumanović - Mijo Beljo: Politička važnost borbi Titovih i Mihailovićevih snaga u Istočnoj Bosni i Sandžaku ujesen 1943. godine, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Splitu, No. 15 (2022), str. 196.
  60. Izveštaj Štaba 2. oklopne armije od 7. decembra 1943. komandantu Jugoistoka o molbi Vojislava Lukačevića da mu se omogući sastanak sa Pavlom Đurišićem radi dogovora o proširenju saradnje četnika sa Nemcima
  61. NARA, T313, Roll 488, frame no. 000257.
  62. engl. United States National Archives, Izveštaj Abverove jedinice 381 od 20. decembra 1943. Mikrofilm br. T-313, rolna 488, snimak 350.
  63. NARA, T313, Roll 488, frame no. 000351.
  64. National Archive Washington, T313, Roll 190, frame 7450364.
  65. Naređenje Operativnog odeljenja 2. oklopne armije od 18. decembra 1943. Komandi 5. SS-brdskog armijskog korpusa za produženje operacije "Kugelblic" pod nazivom "Šnešturm" s ciljem gonjenja jedinica NOV i POJ i njihovog uništenja u istočnoj i centralnoj Bosni
  66. Naređenje Štaba 2. oklopne armije od 22. decembra 1943. godine 2. puku "Brandenburg" o premeštanju nemačkog oficira za vezu iz štaba Vojislava Lukačevića u štab Pavla Đurišića
  67. NARA, T313, Roll 488, frame no. 000171.
  68. engl. United States National Archives, Izveštaj Abverove jedinice 381 od 20. decembra 1943. na mikrofilmu br. T-313, rolna 488, snimak 249.
  69. Nacionalni arhiv Sjedinjenih država, arhivska grupa br. 242, mikrofilm publikacija T-313, rolna 488, snimak 000230, 2. oklopna armija za 5. SS brdski korpus (22.11.43)
  70. Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 24. decembra 1943. do 22. januara 1944. godine
  71. 71,0 71,1 Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 1. do 14. januara 1944. godine
  72. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 3, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 267.
  73. 73,0 73,1 73,2 https://znaci.org/00001/11_64.htm
  74. NAW, T501, rolna 256, snimak 000011: Dnevni izvještaj komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi oružanih snaga od 16. februara 1944.
  75. NAW, T-78, Roll 331, 6288421: Dnevni izvještaj komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi oružanih snaga od 4. marta 1944 (5. mart 1944.).
  76. 76,0 76,1 76,2 76,3 76,4 76,5 https://znaci.org/00001/11_72.htm
  77. Komnenović & Kreso 1979: str. 337–338
  78. Arhiv VII, Ča, k. 142, reg. br. 24/1
  79. https://znaci.org/00001/4_14_4_34.htm
  80. https://znaci.org/00001/4_14_4_137.htm "Čiča naredio da ne preduzimamo nikakve akcije sem protiv crvenih."
  81. 81,0 81,1 https://znaci.org/00001/4_14_4_137.htm
  82. Franz Schraml, str. 94. (nem. Über die Ereignisse beim I./Gren.-Rgt. 369 berichtet Unteroffizier Teimer: „Um den 20. (24.?) 9. wurden überraschend von den Cetniks, die bisher gemeinsam mit uns auf Spähtrupps und in die Einsätze gegangen waren, die äußeren Bunker um Trebinje in Besitz genommen, indem sie wie gewöhnlich in der Frühe vor den Bunkern erschienen und eingelassen wurden. Die Besatzungen dieser Bunker gerieten daher alle in Gefangenschaft. Kurz darauf traf beim Regiment — das wie auch einige Rgt.-Einheiten ebenfalls in Trebinje lag - die Aufkündigung der Waffenbrüderschaft ein, unterzeichnet nach der Mitteilung eines mir befreundeten Funkers von einem Major Lukačević. Gleichzeitig wurde das Rgt. aufgefordert, sämtliche Kroaten unserer Einheiten den Cetniks zu übergeben, dafür würde dem deutschen Personal freier Abzug gewährt werden. Der Rgt.-Kdr., Oberst Fischer, lehnte nach Rückfrage bei der Division, die Forderung ab und die Truppe richtete sich zur Verteidigung ein. Der Kampf begann laut Ankündigung der Cetniks genau 21 Uhr. Die Kroaten schlugen sich hervorragend, da sie fürchteten, bei Gefangennahme von den Cetniks getötet zu werden. Die Angriffe der Cetniks konnten abgewehrt werden. Trebinje wurde wenige Tage später (am 28. 9.?) von Truppen der 118. Jäg.-Div. von Dubrovnik her entsetzt. Gemeinsam mit ihnen wurden die Cetniks, die starke Verluste erlitten hatten, vertrieben und die Umgebung gesäubert. Sie wurden dabei so geschwächt, daß sie den Raum um Trebinje aufgeben mußten. Viele unserer Kameraden, die bei dem Abfall der Cetniks in Gefangenschaft geraten waren, kamen bei dieser Gelegenheit frei und fanden zur Truppe zurück. Nach ihren Aussagen waren sie anständig behandelt worden.")
  83. Izvod iz Knjige primljenih depeša Istaknutog dela štaba četničke Vrhovne komande od 10. septembra 1944. do 12. januara 1945. godine

Literatura uredi

Vanjske veze uredi