Воћинска река

(Preusmjereno sa Voćinka)

Воћинска река или Воћинка настаје код Воћина од потока Ђедовицa и Јовановицa, на око 300 метара надморске висине, у северном подножју долине Папука.[1] Ђедовица је дужа (око 11,7 km[2]) и извире на падинама истоименог врха на крајњим западним тачкама Папука.[3] Воћинска река је дужине 36 km.[2]

Од Воћина, река даље тече према истоку, кроз насеља Кометник-Јоргићи, Кометник-Зубићи, пролази између насеља Мацуте на северу и Смуде на југу, Бокане и Ћералије на северу и Ријенци на југу. Потом , пролази кроз насеља Балинци, скреће према југоистоку између насеља Четековац и Чојлуг на северу и Красковић и Хумљани на југу, где наставља ток према северу и протиче између града Миклеуш на западу и насеља Војловица на истоку, затим између насеља Борик на западу и Брезовљани Војловички на истоку, те насеља Добровић на западу и Бјелковац (општина Нова Буковица), на истоку, Доње Базије и Звонимировац на западу и Суха Млака на истоку.

Воћинска и Брањинска река, од којих је Воћинска река дужа, југоисточно од Чађавице, код места Чађавички Луг, у шуми Саставци, формирају реку Карашицу, десну притоку Драве. Карашица се код Петријеваца улива у Драву.[3]

Између 1911. и 1913. у сколопу мелиорацијских радова,[4] са циљем смањивања опасности од поплава и ширења постојећих пољопривредних површина од мочварног земљишта у том делу Славоније, које је наручила Задруга за регулацију река Карашица и Вучица, изграђен је и одводни канал Војловица-Воћинска-Драва (ВВД). Канал полази од Војловице од Војловичке реке и у Брезовљанима Војловичким се наставља на Воћинску реку, а код Звонимировца наставља на север према Драви. Канал омогућава отицање потока с Папука у Драву. Дужина канала је 18,5 км, а капацитет 160 м3. Канал такође носи назив канал професора Степана Беле (Bella), који је израдио пројекте и надгледао све радове изведене од 1904. до 1940. у сливу Карашице и Вучице.[4] Низводно од тог канала, Воћинска и Брањинска река се називају Доња Воћинска (дужине 16 km) и Доња Брањинска.[5][2]

Изграђени канал је био један од до тада највећих пројеката Задруге. Својим широким коритом канал је постао саобраћајна баријера, што је захтевало модерно премошћавање, због све већег коришћења пољопривредних машина, аутомобила и машина за искоришћавање шума.[6] За изградњу мостова у делу канала који спаја Воћинску реку са Дравом, ангажована је вуковарска грађевинска фирма Banheyer и син, чији је једини пројектант био Фран Фунтак. Он је пројектовао 8 армиранобетонских мостова у сецесијском стилу. Пројекат је у том тренутку представљало највећи посао на пољу мостоградње у Хрватској, како због броја, тако и због величине мостова.[7] Мостови су грађени узводно у периоду 1911-1913. Први мост на Копитници уз Драву код Чађавице (данас на државној граници између Хрватске и Мађарске). Ширина је коловоза 5 m и готово у целости је сачуван,[8] пошто су га делимично оштетили највероватније Немци минирањем приликом повлачења 1945.[9] Други њему веома сличан мост, ширине 6,5 m је грађен на путу који повезује Јосиповац с Чађавицом.[10] Пошто се налазио на прометном месту, након касније је замењен је већим мостом. Трећи и четврти мост на шумским путевима доњомихољачкогим властелинствима грађени су по истом плану, а представљају варијацију прва два и нису сачувани.[10] Пети и шести мост требали су да се раде по истом пројекту, и представљали су поједностављену варијанту претходна два. Међутим, пети мост на путу Доње Базије - Суха Млака ширине 4 m је доста одступио од пројекта, а од њега је сада сачувана само трећина,[9] односно један лук. Шести мост на шумском путу властелинства Ивана Драшковића, код Добровића није сачуван.[11] Седми мост ширине 4 m је био уз железничку пругу која повезује Белишће са Носковцима код Чађавице. Последњи мост, ширине 1,5 m је требало да буде пешачки, на шумском путу михољачког властелинства, али радови највероватније нису изведени.[10]

ИзвориUredi

ЛитератураUredi