Власотинце

(Preusmjereno sa stranice Vlasotince)

Власотинце је градско насеље, седиште општине Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 16212 становника (према попису из 1991. било је 14552 становника), док према првим резултатима пописа из 2011. има 15830 становника.

Власотинце

Панорама Власотинца
Панорама Власотинца

Грб
Основни подаци
Држава Srbija Србија
Управни округ Јабланички
Општина Власотинце
Становништво
Становништво (2011) 16212
Положај
Координате 42°57′29″N 22°07′14″E / 42.958166°N 22.1205°E / 42.958166; 22.1205
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 234 m
Власотинце na mapi Srbije
Власотинце
Власотинце
Власотинце (Srbije)
Остали подаци
Поштански број 16210
Позивни број 016
Регистарска ознака VL


Координате: 42° 57′ 29" СГШ, 22° 07′ 14" ИГД

Историја uredi

По турским изворима 1516. године било је културно и пољопривредно седиште. Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац“ и у саставу је Софијског санџака. (Опширније о овоме у чланку Легенде о настанку Власотинца) У шеснестом веку има око 600 становника и 66 кућа. 1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2626 становника. По закону од 14. маја 1878. године припадало је Власинском срезу. Године 1879. је уместо Власинског створен Власотиначки срез.

За варошицу је проглашено 1878. године. О њему су писали многи путописци и књижевници. Милан Ракић каже:" Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна Касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880., године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле..."

Основна школа Синиша Јанић је основана 1866. године.

Ослобођење од Турака uredi

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши“ су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског“ шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан. После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје. Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локалних трговачких центара. Власотинчани се окрећу виноградарству као излазу из заостајања. Развој текстилне индустрије почиње после 1890. године. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притоцима. Први млин изграђен је 1895. године у Власотинцу, а 1912. је у млин уграђен генератор од 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветљење. Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884., бакалско-трговачки еснаф 1885., као и још два еснафа 1894. године. Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила се ствара 1901. године. Трговачко удружење се оснива 1920.

Ренесанса између ратова uredi

Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појављује се први број листа „Власина“, оснива се фудбалски клуб „Власина“, отварају се прве банке. Следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидроцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво.

Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе“ и „Мокрањац“, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Марко“. Певачка дружина „Његош“ је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садашњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око 1930. године материјалним средствима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе „Његош“ и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали.

Други светски рат uredi

Немци су заузели Власотинце 10. априла 1941. године. Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације: партизани, четници, квислинзи, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари. Опширније о деловању четничких формација на територији Власотинца се може прочитати у чланку Четништво у Власотиначком крају- приступ историји. Деловања власотиначког партизанског покрета су детаљније описана у чланку Партизански покрет у Власотиначком крају. Дана 10. октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

Демографија uredi

 
Центар Власотинца

У насељу Власотинце живи 12504 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (36,1 код мушкараца и 37,4 код жена). У насељу има 4902 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,31.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 4917 [1]
1953. 5225
1961. 5932
1971. 8787
1981. 12166
1991. 14552 14453
2002. 16369 16212
2011. 15830
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
15.894 98,03%
Роми
  
213 1,31%
Македонци
  
21 0,12%
Хрвати
  
11 0,06%
Црногорци
  
7 0,04%
Мађари
  
5 0,03%
Бугари
  
4 0,02%
Румуни
  
3 0,01%
Руси
  
2 0,01%
Словенци
  
1 0,00%
Бошњаци
  
1 0,00%
Југословени
  
1 0,00%
непознато
  
17 0,10%

Обичаји: Народна кола и весеља у Власотиначком крају uredi

Свако весеље у породици, селима, завршавало се народним колом. Народна кола, тада звана ора, су била посебан ритуал на весељима; чачак-стари и нови, власинка, бела рада, заврзлама, дрдавка, у шест, бугарка, жикино коло, моравац. Некада се на свадбама, испраћајима у војску, крацајима, пресељења у нову кућу, вашарима и саборима на верским празницима, играло и певало уз музичке инструменте: дудук, гајде, тупан, фрулу (дудуче), хармонику и плех музику са трубачима.

Сви печалбари, и момци и ожењени, су долазили кући како би се провеселили играјући народно коло уз музику. Коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе.

Свако село, сваки део села, имало је своје место за вођење кола (ора). Нико није смео да напусти или прекине коло. Дешавало се да је код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, како око вођења кола тако и због девојака које се ухвате да играју до коловође-момка.

И данас се у селу Преданце и другим планинским селима власотиначког краја, може чути народна изрека око вођења кола: „Баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола“. Мирослав Младеновић, локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година, присуствовао догађајима када се на Петровдан у селу Лопушња, Трновци у Свођу, Свети Илији на Чобанцу, Светог Јована (Седми Јули) у Златићеву, Првом Мају у Дејану и другим саборима, играла сва народна кола и како се нико није смео пустити из кола кад се ухвати у њега, јер је после тога обавезна била туча.

Локални становници такмичили су се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У колу је био најглавнији онај на челу, коловођа, а на зачељу (на „кец") момак који је био задужен да се коло не кида. Онај ко је прекидао коло више није био пуштан да игра, па зато нико није смео да се пусти док се коло не изигра.

Господин Младеновић је забележио од старијих људи, негде седамдесетих година двадесетог века, да су се пре Првог светског рата, играла народна кола и у самом Власотинцу, код „Крста“ за време вашара летњег Горешњака и јесењег Пејчиндана и Крстовдана, где су биле опасне туче међу играча коловођа око девојака из различитих села. Чак су „севали“ и ножеви. Играла се кола на саборима на верским празницима око цркве крушевачке и конопничке, у селима Крушевица и Конопница, нарочито у време летњих и јесењих вашара.

Данас, по причама старијих, млади људи не обраћају томе пажњу као да нема сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло. Сви који су одрасли уз (ора) кола, често се жале што млади нису прихватали њихове народне игре. Ипак, последњих година, народ се поново окреће традицији. Игра уз народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је више и фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из власотиначког краја.


Власотинчани се чешће и називају Росуљци. Разлог за то је биљка Росуља (лат. drosera rotundifolia L), која расте на пространствима околине Власотинца. Drosos је грчка реч и значи роса.

Галерија uredi

Славни људи uredi

Види још uredi

Референце uredi

  1. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе uredi

Са других Викимедијиних пројеката :