Wikipedija

Vektorske zarazne bolesti

(Preusmjereno sa stranice Vektor (epidemiologija))

Vektorske zarazne bolesti, transmisivne zarazne bolesti (VZB) su bolesti čiji uzročnik (bakterija, virus, rikecija, parazit) izvesno vreme, pre nego što dospe u svog domaćina, provede u vektoru (komarac, krpelj i različite druge vrste insekata). Tako nakon tzv. spoljašnjeg perioda inkubacije, koji predstavlja vreme neophodno da vektor postane zarazan, sa njega se prenosi uzročnika zaraznih bolesti na osetljivog domaćina (čoveka, sisara, ptice i druge žvotinje) ubodom/ugrizom.[1][2][3]

Vektorske zarazne bolesti
Elektronski snimak VZN jednog od uzročnika vektorske zarazne bolesti koju prenosi komarac
SpecijalnostInfektologija
Klasifikacija i eksterni resursi
ICD-10A92.3
ICD-9066.4
DiseasesDB30025
MedlinePlus007186
MeSHD014901

Inficirani vektori najčešće doživotno prenose uzročnika, kojim su zaraženi. Kako su vektori organizmi koji nemaju mehanizme za održavanje termoregulacije (telesne toplote), oni su direktno zavisni od spoljašnje temperature sredine, u kojoj su nastanjene. Kako je optimalna temperatura i vlažnost vazduha osnovni preduslov za razvoj jaja i larvi insekata u odrasle jedinke, one se u uslovima visoke temperature i velike vlažnosti razmnožavaju geometrijskom progresijom, u velikom broju.

Vektorske zarazne bolesti imaju sezonski karakter, zbog načina prenošenja koji zavisi od aktivnosti vektora, pa su tako u zemljama sa umereno kontinentalnom klimom kao što je Srbija, vektori najaktivniji uglavnom od proleća do jeseni. Boravak u prirodi, ljudi i domaćih životinja u tom periodu godine nosi sa sobom i određene rizike, između ostalog i rizik izlaganja vektorskim zaraznim bolestima.

Mnoge vektorom prenosive zarazne bolesti imaju endemski karakter, što znači da su odomaćene na određenom području na kojem postoje povoljni uslovi za održavanje uzročnika bolesti zbog prisustva odgovarajućih rezervoara zaraze (najčešće različite vrste sitnih divljih životinja) i vektora.

Epidemiologija uredi

Vektori i bolesti koje mogu da prenose.[4]

Vektori Bolesti
Egipatski komarac
(Aedes aegypti)
  • Denga
  • Žuta groznica
  • Čikungunja groznica
Azijski tigrasti komarac
(Aedes albopictus)
  • Čikungunja groznica
  • Denga
  • Groznica Zapadnog Nila
Kućni komarac
(Culex quinquefasciatus)
  • Limfatična filarijaza
Komarac iz roda Anofeles (Anopheles)
(više od 60 poznatih vrsta može da prenosi bolesti)
  • Malarija,
  • Limfatična filarijaza (u Africi)
Hemagogas komarac
(Haemagogus)
  • Žuta groznica
Nevidia (Paptači)
(Sandflies)
  • Lišmanijaza
Stenice
(Triatomine bugs)
  • Šagasova bolest (tripanozomijaza)
Krpelji
  • Krimska-Kongo hemoragijska groznica
  • Encefalitis
  • Tifus
  • Lajmska bolest
Buve
  • Kuga
  • Tifus
Muve
(razne vrste)
  • Humana afrička tripanozomijaza
  • Helmintijaza (onchocerciasis)

Epidemiološke karakteristike uredi

Vektorske ili transmisivne zarazne bolesti su grupa bolesti koje prenose vektori zaraznih bolesti ili hematofagni insekti. Određenu zaraznu bolest najčešće prenosi specifičan vektor. Isti vektor može prenositi više zaraznih bolesti, ali i jednu bolest može prenositi više vektora.

Ove bolesti mogu biti zoonoze i antropozoonoze.

Vektorom prenosive bolesti su teško predvidive i otežano se mogu spreči ili kontrolisati. Globalne klimatske promene i intenziviranje međunarodnog saobraćaja, trgovine i turizma znatno je uticalo na promene u distribuciji i karakteristike, kao i na pojavu novih obrazaca širenja vektorskih bolesti.

Samo protiv nekolicine postoje vakcine. Komarce krpelje izuzetno je teško kontrolisati jer često razvijaju otpornost na insekticide. Dodatna složenost vektorski prenosivih patogena je da su zoonoze, što znači da mogu da žive u životinjama, kao i kod ljudi.

Vektor

Vektor je artropoda (zglavkar) preko koga uzročnika zarazne bolesti dospeva od rezervoara zaraze (čoveka ili životinja) do osetljivog organizma u lancu ishrane. Vektori koji imaju značaj u epidemiologiji zaraznih bolesti pripadaju klasi insekata (vaši, komarci, buve i muve) i klasi pauka (krpelji i grinje).

Vektorske zarazne bolesti imaju sezonski karakter koji zavisi od:

  • biološkog ciklusa vektora (ritam ishrane, hibernacija i dr),
  • aktivnosti čoveka (sezona poljskih radova, kampovanje itd),
  • ekoloških uslova (kišne ili sušne godine, toplija ili hladnija leta i dr)

U Srbiji vektorske zarazne bolesti se pojavljuju od proleća do jeseni.

Uzročnici bolesti
  • Virusi
  • Rikecije
  • Borelija
  • Bakterije
  • Protozoe
Isključivo vektorima prenose se

Pegavi tifus, povratni tifus, malarijara, žuta groznica, denge i papataća groznica.

Vektorima i drugim načinom prenose se

Q groznica, tularemija, kuga, hemoragične groznice, krpeljni meningoencefalitis i kuga.

Uloga vektora u prenošenju zaraze

Vektori mogu imati mehaničku i biološku ulogu u prenošenju zaraznih bolesti.

  • Mehanička uloga je sposobnost da vektor prenosi uzročnika zarazne bolesti na svojim spoljnim površinama tela (nožice, krilca, rilica) sa jednog mesta na drugo. U ovakvom vektoru se uzročnik ne razmnožava niti prolazi kroz neki stadijum razvoja. Infekcija se ostvaruje nakon kontaminacije površine kože izbačenim ekskretom vektora koji potom novi domaćin trljanjem ili češanja preko mikropovreda unese u svoj organizam (vaši, buve).
  • Biološku ulogu u prenošenju infekcije imaju samo vektori koji posle uboda sišu krv i tako unose u sebe mikroorganizme (npr malarije, žute groznice, denge, papataća groznica, filarijaze). Prenošenje uzročnika zarazne bolesti sa biološkog vektora na osetljivu osobu se ostvaruje inokulacijom koja podrazumeva ubacivanje sadržaja pljuvačnih žlezda vektora ubodom u kožu novog domaćina (komarac, krpelj).

Epidemiološka distribucija uredi

 
Globalna distribucija malarije na 100,000 stanovnika u 2004
   nema podatak
   <10
   0–100
   100–500
   500–1000
  1000–1500
  1500–2000
  2000–2500
  2500–2750
  2750–3000
  3000–3250
  3250–3500
   ≥3500

Ove bolesti se obično nalaze u tropskim i sub-tropskim oblastima i čine 17% svih zaraznih bolesti u svetu. Prema procenama Evropskog centra za prevenciju i nadzor nad zaraznim bolestima vektorske bolesti čine 29% svih zaraznih bolesti u Evropi, tokom poslednjih 10 godina.[4]

Podaci govore da vektorske zarazne bolesti u poslednjih dvdesetak godina značajno doprinose oboljevanju i smrtnosti ljudi širom sveta. Više od milijarda ljudi širom sveta, izloženo je riziku od virusa i bakterija koje prenose komarci, krpelji, buve i drugi vektori. Neke su se ponovo pojavile na područjima gde nisu bile registrovane duži niz godina, a neke su se proširile na nove delove sveta.

Uzroci širenja vektora u svetu i veća izloženost populacije osetljive na vektorske bolesti (turisti, putnici-poslovni ljudi) leže u klimatskim promenama, izuzetnom porastu međunarodnih putovanja i trgovine, promenama u poljoprivrednoj praksi i brzoj neplanskoj urbanizaciji.

Smatra se da je više od polovine svetskog stanovništva u opasnosti od malarije, denge, lajšmanijaze, lajmske bolesti, šistozomijaze i žute groznice. Izveštaji iz Grčke kažu da se malarija tamo vratila posle 40 godina. Virusom Zapadnog Nila, koji je bio nepoznat u SAD pre 1999., zaraženo je 5.674 Amerikanaca samo u 2012.

 
Geografska rasprostranjenost Lajmske bolesti
Morbiditet
  • Visina morbiditeta od vektorskih zaraznih bolesti uslovljena je veličinom populacije vektora i rezervoara infekcije.
  • Morbiditet takođe karakteriše sezonsko javljanje bolesti koje je uslovljeno brojnošću i aktivnošću populacije vektora u različitim sezonama.
  • Geografska ograničenost morbiditeta vektorskih bolesti uslovljena je prisustvom odgovarajućih vektora i rezervoara zaraze. Zato je najefikasniji mera za smanjenje morbiditeta redukcija broja i uništavanja vektora.
  • Globalno, malarija je najrasprostranjenija vektorska bolest, od koje je 2,4 milijarde ljudi širom sveta u riziku od zaraze ovom bolešću sa više od 275 miliona obolelih slučajeva prijavljenih svake godine.
  • Svake godine od vektorskih bolesti koje prenose komarci, krpelji i muve oboli 77.000 Evropljana, dok je u Srbiji samo u 2013. godini prijavljeno 1.255 takvih slučajeva. Na području Evrope, među najznačajnijim vektorskim bolestima su krpeljom prenosivi meningoencefalitis, groznica Zapadnog Nila, denga groznica, a beleže se i oboleli sa importovanom malarijom iz endemskih zemalja.
  • Bolesti koje prenose krpelji takođe su od velike zdravstvene važnosti u Evropi. Krpeljom prenosivi meningoencefalitisa (KME) je endemičan u Evropi, a zbog svoje važnosti i značaja nedavno je dodat na listu zaraznih bolesti koje se prijavljuju na nivou EU sa naglaskom na neuroinvazivne oblike bolesti laboratorijski potvrđene. Glavni vektor krpeljskog meningoencefalitisa, (Ixodes ricinus) široko je rasprostranjen u Evropi, i prenos virus krpeljskog meningoencefalitisa koji je ograničen je na specifična žarišta.
  • Denga je prisutna u 100 zemalja sveta, dovodeći u opasnost od oboljevanja više od 40% svetske populacije (2,5 milijardi ljudi). Incidencija denge narasla je za gotovo trideset puta u poslednjih pedeset godina.
  • Šistozomijaza, parazitarna bolest koja se prenosi vodenim puževima, je najrasprostranjenija od svih vektorskih bolesti.
  • Najveći morbiditet od vektorskih bolesti u SAD izaziva virus zapadnog Nila, Lajmska bolest i Roki Maunti pegavi tifus. Denga virus.
Mortalitet
  • Svake godine bolestima iz ove grupe zarazi se više od jedne milijarde ljudi, a više od milion umre od zaraznih bolesti koje se prenose vektorima.
  • Najsmrtonosnija vektorska bolest je malarija - od koje svake godine u svetu umre oko 1,2 miliona ljudi.
  • Od lajšmanijaza godišnje u svetu oboli oko 1,3 miliona ljudi.
  • Groznica Zapadnog Nila takođe predstavlja značajan javno-zdrvastveni problem kako u zemljama Evrope, tako i u Srbiji. U Srbiji i Hrvatskoj prvi put je registrovana 2012. godine, da bi tokom 2013. godine u Srbiji umrlo 28 osoba, među kojim su dominirale osobe starije životne dobi sa raznim hroničnim bolestima.
Rizične grupe

Deca su u posebnom riziku od vektorskih bolesti među kojima dominiraju one koje prenose komarci i zaraženi puževi, leti ili drugih vektorski insekati. Preko milion dece umire od malarije svake godine.

Još jedna vektorska zarazna bolest koja je od posebnog značaja za zdravlje dece je denga, drugi najvažnija tropska bolest (posle malarije) sa oko 50 do 100 miliona slučajeva denga groznice i 500.000 slučajeva Denga hemoragijska groznica svake godine.

Posebno su na šistostomijazu osetljiva deca koja žive i igraju se u blizini voda u kojima ima zaraženih puževa.

Japanski encefalitis, limfna filarijaza, žuta groznica, afrička tripanozomijaza (bolest spavanja) i Šagesova bolesti su u pojedinim regionima sveta značajne vektorima prenosive bolesti, posebno opasne za decu.

Vrste vektora uredi

Vektori koji imaju značaj u epidemiologiji zaraznih bolesti pripadaju klasi pauka (krpelji i grinje) i klasi insekata (vaši, komarci, buve i muve)

Klasa pauka uredi

Krpelji uredi

Glavni članak: Krpelj
 
Krpelj pored vektorski prenete bolest na koži čoveka izaziva i lokalnu infekciju na mestu uboda

Krpelji su zglavkari koji svojim ubodom mogu da prenesu određene zarazne bolesti. Mada svi krpelji nisu zaraženi mikroorganizmima patogenim za čoveka, jedna veća grupa može na čoveka da prenese veći broj zaraznih bolesti, među kojima su najznačajnije:

Saništa krpelja su šumovita područja i područja sa neobrađenoom vegetacijom ali pojedini prostori oko polja, u baštama, živim ogradama i slično. Krpelji se uglavnom nalaze na niskoj vegetaciji, do visine jednog metra, a tokom prolaska kroz tu vegetaciju, svojim usnim delom se zakače na životinje i ljude. Ubod krpelja je bezbolan, a mesto uboda ne boli i ne svrbi. Tako zakačeni za kožu domaćina krpelji sisaju krv 2 do 7 dana pre nego što ponovo padnu na vegetaciju. Rizik od infekcije je veći što je boravak krpelja na telu duži.

Krpelji su prirodi srednjeevropskog klimatskog područja prisutni su od ranog proleća do kasne jeseni, a najveću aktivnost ispoljavaju u maju i junu.

Krpelji se hrane krvlju ljudi i mnogih životinja, a ukoliko su zaraženi, prenose uzročnika zarazne bolesti tokom ishrane. Da bi došlo do sigurne inokulacije prouzrokovača krpelj mora da bude prisutan na koži budućeg bolesnika bar 48 časova.

Grinje uredi

Glavni članak: Kućne grinje

Grinje su paraziti iz tipa zglavkara koji žive u ljudskom okruženju, na posteljini, tepisima i drugim vlaknastim materijalima. Jedu perut i druge izumrle ćelije kože, kao i razne druge organske materije.

Delimično svarena hrana i fekalije grinja su jedan od najznačajnijih uzroka alergija i jedino polen je češći uzrok alergije od grinja[5]. Enzim DerP1, koji se nalazi u fekalijama grinja, je vrlo čest uzrok alergijskih reakcija. Takođe hitinsko telo grinje, i čestice kutikule koje ona tokom rasta odbacuje su jak alergen.

Udisanje grinja, njihovih fekalija i enzima može prouzrokovati i astmu, rinitis, konjuktivitis i zapaljenje kože (dermatitis).

Duža izloženost kože proteinima nakupljenim u ekskrementima grinja može da naruši odbrambeni sistem kože i omogući ulazak alergena i iritanata, što vodi ka zapaljenjima i svrabu kože ili pruritisu.

Klasa insekata uredi

Komarci uredi

 
Komarac na koži čoveka
 
Položaj komaraca iz roda culex (levo) i anophele, za vreme odmaranja
Glavni članak: Komarci

Komarci su insekti dvokrilci iz porodice Culicidae, rasprostranjeni su u svim krajevima Zemlje. Ova porodica obuhvata oko 3.500 vrsta[6]., svrstanih u tri potporodice.

Na rasprostranjenost i sezonsku varijaciju vektorskih zaraznih bolesti koje prenose komarci značajno utiču klimatske promene u vidu povećanja prosečnih vrednosti temperature vazduha i promene količine padavina. Procenjuje se da svako povećanje temperature vazduha za 0,1 °C širi stanište komaraca i do 150 kilometara u pravcu severne geografske širine zemljine kugle.

Razlikuju se od drugih insekata po tome što su im telo i krila pokriveni ljuspicama koje služe kao taksonomska odlika za određivanje vrsta.[7]

Samo vrsta komaraca, poznata kao „malarični komarac“ (vektor malarije), obuhvata više podvrsta. Malarični komarac se raspoznaje po tome što na krilima ima crne pege. Kada se odmara, stoji spuštene glave, dok mu trbuh svojim zadnjim krajem stoji znatno odvojen od podloge, dok je grudni deo zajedno sa glavom primaknut podlozi.

Druga vrsta opasnih komaraca prenosi žutu groznicu. Oni na nogama imaju belu traku, a uzdužnu na gornjem delu trupa. Kada nisu aktivni njihova rilica je pod uglom u odnosu na trup.

U grupu bolesti koje prenose komarci spadaju:

  • Groznica Zapadnog Nila
  • Malarija
  • Žuta groznica
  • Denga
  • Čikungunja groznica.
  • Limfatična filarijaza

Vaši uredi

 
Telesna vaš

Vaši (Phthiraptera) su red insekata, koji obuhvata sekundarno beskrilne predstavnike, koji žive kao obligatni ektoparaziti ptica i sisara. Red vaši, perojeda i dlakojeda broji preko 4900 vrsta[8], od kojih se 3 smatraju prenosiocima zaraznih bolesti.

Među sisarima, vaši ne parazitiraju kljunare i ehidne, pojedine torbare (redove Microbiotheria i Notoryctemorhpia), slepe miševe, kitove, morske krave i ljuskavce. Jaja vaši nazivaju se gnjide.

Telesna vaš (Pediculus humanus corporis) veličine 3–4 mm živi u šavovima rublja i odeće, gde ženke polažu jaja, koja se čvrsto slepe za tkaninu. Zaražena vaš prenosi rikeciju fecesom, a ne ujedom, jer, uvek kada siše krv, ona ujedno i defecira. S obzirom da ujed izaziva svrab, čovek se češe i tako njene izlučevine utrljava, u kožu, sa rikecijama. Obolelog čoveka, sa povišenom temperaturom, vaši brzo napuštaju, i traže, čoveka sa normalnom temperaturom. Nakon ujeda vaši na koži se javljaju sitne makule, a kasnije i urtike i infiltrovane papule, kao posledica senzibilizacije. Na mestu ujeda često su prisutni i simptomi sekundarne, stafilokokne i/ili streptokokne, infekcije.

Buve uredi

Buve su beskrilni insekti koji lako pobegnu skokom koji je mnogo puta veći od njihove telesne dužine. Za vreme larvnog života hrane se otpacima koji trule, a kada odrastu sišu krv ptica i sisara, uključujući i čoveka. Larve buva mogu da žive u pukotinama prljavih podova, i imaju sposobnost prilagođavanja na različite domaćine u okviru sisara. Poznato je preko 2.000 vrsta buva.

Buve kao vektor mogu da prenose zarazne bolesti na čoveka (npr. bakterije kuge). Najstrašnija pandemija kuge poznata kao crna smrt, vladala je Evropom u 14. veku, i usmrtila je skoro četvrtinu tadašnjeg stanovništva kontinenta. Kugu je prenosio ovaj insekt dugačak samo 1,8 mm.

Muve uredi

Muve u širem značenju reči su veoma rasprostranjeni insekti koji pripadaju podredu Brachycera i česti su u blizini ljudskih naselja.

Prema građi u ulozi usnog aparata muve se dele na dve grupe:

  • Muve koje sišu krv i imaju usni aparat za bodenje i sisanje; u ovu grupu spadaju porodice: Stomoxydae i Glossinidae
  • Muve čiji je usni aparat prilagođen za lizanje pa ne sišu krv, a pripadaju im, između ostalih, porodice: Muscidae i Calliphoridae.

Bolesti koje prenose komarci uredi

Zika groznica uredi

Glavni članak: Zika groznica

Zika groznica je virusna infektivna, bolest iz grupe zoonoza), koje se prenosi ubodom komaraca. Izazivač bolesti je Zika virus (ZIKV) engl. Zika virus) arbovirus (koji se prenosi artropodama) iz porodice flaviviridae (lat. Flaviviridae) i roda Flavivirusa (lat. Flavivirus), koji takođe prenose i viruse žute groznice, denge. Jedan od četiri zaražene osobe razvija simptome bolesti, dok je većina slučajeva (60-80 %) bez simptoma. Među onima koji obole, simptomi bolesti su obično blagi i traju najčešće 2-7 dana. Simptomi bolesti su slični onima kod denge ili Čikungunja groznice, jer viruse prenosi ista vrste komaraca.

Glavni klinički znaci bolesti su; groznica, konjuktivitis, prolazni artritis, praćen artralgijom (bolovima uglavnom u manjim zglobovima šaka i stopala) i makulopapularna ospa, koja najčešće prvo počinje na licu, a zatim se širi po celom telu.[9]

Bolest je prvi put otkrivena u Ugandi 1947. godine, kod nosilac virusa, lokalnih majmun iz šume Zika, po kojoj je virus dobio ime. Do prve identifikacije s kraja prve polovine 20. veka, bolest je harala uglavnom u tropskoj Africi, jugoistočnoj Aziji i na pacifičkim ostrvima. Međutim, 2015. godine preneta je u Brazil, a potom se groznica izazvana ovim virusom ubrzo proširila na Latinsku Ameriku i nekoliko karipskih ostrva.

Neurološki i autoimune komplikacije kod Zika groznice su moguće ali za sada retke. Prvi put su opisane u epidemijam u Polineziji, a od nedavno, i u Brazilu. Zdravstveni zvaničnici koji su toko 2015. godine proučavali bolest u Brazilu ustanovili su da virus može preći sa majke na nerođeno dete u materici i kod njega izazvati mikrocefaliju.[10] Međutim, i danje postoji veoma mali broj opisanih i istraženih slučajeva u literaturi.[11] Dok su hemoragijske manifestacije dokumentovana samo u jednom slučaju (hematospermija ili pojava krvi u semenu).[12]

Takođe tokom izbijanja epidemije u francuskoj Polineziji utvrđen je prateći porast slučajeva sa Gijen-Bareovim sindromom, za koji se sumnja (ali nije dokazano) da je možda izazvan Zika virusom.[9][13]

Kao se virus bude širio Amerikom, lekari će sticati sve više iskustva o njegovim simptomima i mogućim komplikacijama, tako da će biti moguća i potpunija saznanja o karakteristikama bolesti, merama prevencije, vakcinaciji i lečenju.

Groznica Zapadnog Nila uredi

Glavni članak: Groznica Zapadnog Nila

Groznica Zapadnog Nila (GZN) je virusna infektivna bolest iz grupe zoonoza), koje se prenosi ubodom komaraca. Karakteriše se teškom kliničkom slikom sa znacima upale mozga (lat. encefalitis). Izazivač bolesti je virus Zapadnog Nila (VZN) (lat. Encephalitis Nili occidentalis, engl. West Nile virus) arbovirus (koji se prenosi artropodama) iz porodice flaviviridae (lat. Flaviviridae) i roda Flavivirusa (lat. Flavivirus), koji takođe uključuje i viruse žute groznice, denge, Sent Luisovog encefalitisa i viruse japanskog encefalitisa. Ovim virusom mogu da se zaraze ljudi, ptice, komarci, konji i drugi sisari, aligatori itd.[14]

Na ljude i životinje VZN prenose tigrasti ili domaći (Culex pipiens) komarci koji se hrane krvlju zaraženih ptica, i drugih obolelih životinja. Nakon uboda komaraci unose virus u telo žrtve i kod nje izazivaju groznicu Zapadnog Nila, koja se karakteriše teškom kliničkom slikom sa znacima upale mozga (lat. encefalitis)[15] ili upale moždanica i kičmene moždine (lat. meningitis).[16]

Glavni rezervoar zaraze su različite vrste ptica, u kojima se virus održava, dok je čovek slučajni, odnosno tzv. slepi domaćin, jer se infekcija virusom Zapadnog Nila sa njega dalje ne prenosi.

Groznica Zapadnog Nila je sezonsko oboljenje, koje je najviše zastupljeno u periodu najveće aktivnosti komaraca (vektora virusa Zapadnog Nila). Imajući u vidu iskustva kako iz mnogih zemalja, tako i iz Srbije, prvi oboleli se obično registruju najčešće u drugoj polovini jula meseca, a najveće razboljevanje je tokom avgusta i septembra meseca.

Većina osoba (80-90%) inficirana virusom Zapadnog Nila nema nikakve simptome i znake bolesti. Kod malog procenta zaraženih osoba (10-20%) simptomi podsećaju na oboljenje slično gripu, sa naglom pojavom povišene telesne temperature, glavoboljom, bolom u grlu, leđima, mišićima, zglobovima, umorom, blagim prolaznim osipom i limfadenopatijom. Međutim, kod pojedinih osoba dolazi do nastanka aseptičnog meningitisa ili encefalitisa (kod 0,2% obolelih mlađih od 65 godina, i kod 2% pacijenata preko 65 godina života), odnosno neuroinvazivnog oblika bolesti, koji zahteva hospitalizaciju. Simptomi neuroinvazivnog oblika bolesti su glavobolja, ukočen vrat, stupor (tupost), dezorijentisanost, koma, treme, konvulzije, slabost mišića i paraliza. Nakon preležane infekcije često dolazi do razvoja dugotrajnih sekvele, kao što su: umor, gubitak pamćenja, teškoće prilikom hodanja, mišićna slabost i depresija. Letalitet je veći kod starijih osoba, naročito kod osoba iznad 75 godina života.

Malarija uredi

Glavni članak: Malarija

Malarija je vektorska zarazna bolest poreklom iz Afrike, čijeg uzročnika (parazit plazmodijum) prenosi ženka komarca iz roda Anofeles. Rasprostranjena je u mnogim tropskim i subtropskim zemljama. Posle Drugog svetskog rata zahvaljujući međunarodnoj saradnji i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji malarija je iskorenjena u evropskim zemljama.

U Srbiji poslednji autohtoni (odomaćeni) slučaj malarije (to podrazumeva da se osoba zarazila na teritoriji tadašnje Jugoslavije) zabeležen je 1964. godine u Kraljevu. Danas se na području Srbije registruju se isključivo slučajevi importovane (uvezene) malarije, kod osoba koja živi u Srbiji, ali je izvesno vreme boravila (najčešće na radu) u zemljama sa endemskom (odomaćenom) malarijom, gde se i zarazila. Godišnje se u Srbije registruje prosečno 10 do 15 ovakvih slučajeva malarije.

Postoje četiri vrste malarije, uzrokovane različitim vrstama parazita iz grupe palzmodijuma. Bez obzira na vrstu uzročnika, koji je usta zvao malariju ona može da se pojavi u različitim kliničkim oblicima, od asimptomatskih (osobe su zaražene, ali nemaju simtpome bolesti) ili blagih oblika bolesti do teškog oboljenja, sa neizvesnim, pa i smrtnim ishodom. Međutim, kod falciparum malarije najčešće dolazi do razvoja teške kliničke slike bolesti, često i sa smrtnim ishodom. Ova vrsta malarije prisutna je u mnogim afričkim zemljama južno od Sahare. Posebno osetljive kategorije stanovništva za malariju falciparum su deca, trudnice i osobe koje dolaze iz područja na kojima je iskorenjena malarija, odnosno kod pomenutih osoba veća je verovatnoća nastanka teškog oblika bolesti, pa i smrtnog ishoda.

Rezervoar zaraze je isključivo čovek, a infekcija se prenosi isključivo ubodom zaraženog komarca iz roda Anofeles, dok malariju ne mogu da prenose komarci iz roda Kuleks, koji su odomaćeni na prostoru Srbije.

Simptomi bolesti nastaju najčešće 7 do 30 dana nakon uboda zaraženog komarca. Simptomi bolesti se najčešće manifestuju u vidu povišene temperature, groznice, znojenja, glavobolje, mučnine i povraćanja i malaksalosti. Simptomi liče na one god gripa, prehlade i mnogih drugih infekcija, pa ukoliko u anamnezi posoji podatak o putovanju u prethodnih 12 meseci, lekar će uzeti u obzir mogućnost da se možda radi o malariji. Upotreba antimalaričnih lekova u profilaktičke svrhe (odnosno, u cilju zaštite od obolevanja), što je uobičajeno kod putnika u međunarodnom saobraćaju ili osoba koje odlaze na rad u zemlje sa endemizovanom (odomaćenom) malarijom, mogu da odlože pojavu simptoma bolesti više nedelja ili meseci nakon zaražavanja. U takvim slučajevima može da se postavi pogrešna dijagnoza bolesti, ili se bolest kasno dijagnostikuje, što svakako utiče i na način lečenja i ishod bolesti. Zbog toga je neophodno da se sve osobe koje su putovale/boravile u zemljama tropskog i subtropskog područja u toku prethodnih 12 meseci u slučaju pojave bilo kakvih simptoma bolest preventivno jave lekaru.

Žuta groznica uredi

 
Bolesnica sa znacima žute groznice
Glavni članak: Žuta groznica

Žuta groznica (Febris flava) je vektorom prenosiva antropozoonoza koju izazva arbovirus koji pripada porodici Flavivirusa i rodu Flaviviradae. Smrtnost od ove bolesti iznosi od 10% do 60%.

Rezervoari virusa su majmuni među kojima se bolest širi ujedom prašumskih komaraca. Kada komarac prenese infekciju na čoveka onda zaražena osoba može da bude izvor bolesti za druge ljude među kojima se prenosi takođe komarcima.

Nakon inkubacije od 3-6 dana, bolest počinje naglo, skokom temperature, jakom glavoboljom, bolovima u zglobovima i mišićima. Bolesnik je pletoričan u licu, injiciranih konjuktiva, izrazito adinamičan. Oseća mučninu, povraća želudačni sok.

Oko trećeg dana temperatura pada. mada u težim slučajevima temperatura ponovo raste, i praćena je znacima hemoragijskog sindroma sa krvarenjem iz digestivnog trakta (povraćanja krvi, krvava stolica, krvarenja iz nosa, desni i prisustvo krvi u mokraći). Zbog nekrotičnog oštećenja jetre razvija se ikterus (žuta prebojenost kože), a kao posledica lezije bubrega albuminurija i azotemija. Bolesnik umire od iskrvavljenosti u toksemiji.

Denga uredi

Glavni članak: Denga
 
Osipne promene izazvane dengom

Denga je akutno virusno oboljenje, koje se prenosi na čoveka ubodom zaraženog komarca iz roda Aedes. Denga je kao endemična bolst prisutna u preko 100 zemalja Azije, Amerike, Pacifičkog regiona, Afrike i Kariba. U Evropi denga je prvi put registrovana u 2010. godini u Francuskoj i Hrvatskoj, kao importovani slučajevi (uvezeni slučajevi, odnosno osobe koje su se zarazile prilikom boravka u zemljama u kojima je ovo oboljenje odomaćeno). Denga je otkrivens i u drugim evropskim zemljama, što povećava rizik za pojavu autohtonih slučajeva u zemljama gde postoje odgovarajući vektori. Do sada nisu registrovani autohtoni slučajevi denge na teritoriji Evrope.

U kliničkoj slici dominiraju visoka temperatura, jaka glavobolja, bolovi u zglobovima, mišićima i kostima, osip i minimalna krvarenja iz nosa ili desni, mada su moguća i krvarenja u digestivnom traktu i plućima.

Čikungunja groznica uredi

Čikungunja groznica je akutno virusno oboljenje koje se prenosi na čoveka ubodom komarca iz roda Aedes. Rezervoar zaraze su majmuni, glodari i ptice. Bolest je najzastupljenija u Africi, Indiji, Jugoistočnoj Aziji, Australiji, Filipinskim ostrvima. Vektor čikungunja groznice prisutan je i u nekoliko zemalja Evrope, srednjoj Americi, Brazilu i SAD. Prva epidemija čikungunja groznice u Evropi sa lokalnom transmisijom uzročnika (prenošenje, širenje infekcije) registrovana je 2007. godine u Italiji, kod državljanina Italije, koji se zarazio virusom čikungunje u Indiji, koji se u svoju zemlju vratio u fazi viremije (prisustvo virusa u krvi), i na taj način uneo ovaj virus u populaciju komaraca u Italiji. U Republici Srbiji do 2014. godine nisu registrovani slučajevi obolevanja ljudi od čikungunja groznice.

Bolest kod čoveka počinje naglo povišenom temperaturom, bolovima u mišićima, glavoboljom. Dominantan simptom je bol u zglobovima (artralgija). Simptomi se javljaju 4–7 dana nakon uboda zaraženog komarca. Oboljenje obično kratko traje i ne ostavlja posledice.

Epidemijskoj pojavi ovog oboljenja pogoduju povoljni klimatski uslovi i velika gustini populacije komaraca vektora čikungunja groznice.

Limfatična filarijaza uredi

Limfatična filarijaza (Filariasis lymphatica) je tropska infektivna bolest koja se na čoveka prenosi ugrizom komaraca zaraženih nematodama (valjkastim crvima) iz reda Filariidae.

Bolesti koje prenose vaši uredi

Pegavac uredi

Glavni članak: Pegatifus

Pegavac ili pegavi tifus (lat. Typhus exanthematicus), je teška, akutna, generalizovana, infektivna bolest, koja se karakteriše dugotrajnom temperaturom, glavoboljom, poremećajem stanja svesti, polimorfnom ospom i naglim smanjenjem temperature u trećoj nedelji bolesti.

Uzročnik bolesti je bakterija iz grupe rikecija (lat. Rickettsia prowazeki),[17][18] nazvana po Američkom istraživaču, Howard Taylor Ricketts-u, i Austrijskom lekaru S. von Prowazek-u, koji su umrli od pegavca u toku istraživanja njegove etiologije.[19]

Da je pegavac vektorska ili transmisivna bolest, eksepimentalno su dokazali Nicolle sa saradnicima 1909. godine. Oni su otkrili da se pegavi tifus prenosi preko telesnih vaši, što su kasnije potvrdili; Ricketts Wilder (1910), Anderson i Goldberger (1912).[20] Ovo otkriće, omogućilo je rasvetljavanje epidemiologije pegavog tifusa i nešto kasnije njegovog suzbijanja.

Širenje pegavca među ljudima odvija se kretanjem vaši (relativno neefikasnog vektor zbog slabe pokretljivosti) sa osobe na osobu. Takođe vaši u aktivnom stadijumu, bez domaćina od koga bi se hranili, mogu da prežive svega 7 do 10 dana.[18] Telesna vaš isključivo je parazit čoveka, jer transovarijalna transmisija rikecije u vašima nije dokazana.

Nakon prebolelog pegavog tifusa čovek stiče dugogodišnji, verovatno, doživotni, imunitet.

Epidemijsko širenje bolesti omogućava postojanje velike populacije vaši na ljudima, posebno u uslovima kada oni zajedno žive i spavaju u prostorijama sa velikom gustinom smeštaja (zatvori, izbeglički kampovi, smeštaj u ratnim uslovi), ili u uslovima kada zatvorenici, izbeglice ili vojnici nisu u mogućnosti da redovno održavaju higijenu tela i menjaju odeću. Navedeni uslovi pogoduju vašima da se brzo dšire u nekoj sredini. Na brzinu širenja bolesti utiču i zimski uslovi u kojima je boravak ljudi u u zatvorenom prostoru češći, ograničeno redovno pranje odeće i neredovno kupanje zbog hladne vode ili nedostatka ogreva. Iz navedenog može se takođe zaključiti da je tifus bio manje više stalno prisutan među stanovništvom nižeg socio-ekonomskog statusa i u krajevima sa hladnijom klimom (Rusiji, Poljskoj, jugoistočnoj Evropi, severnoj Africi, Meksiku i regijama Južne Amerike).

Vaši su osetljive na promenu temperature i brzo napuštaju febrilnog ili umrlog domaćina tražeći novog sa odgovarajućom telesnom temperaturom. Zato je širenje vaši u vojnim poljskim bolnicama i na drugim mestima gde je bolest prisutna a smrt česta (zbog komplikacija bolesti usled iscrpljenosti, neadekvatnog lečenja i nedovoljne ishrane bolesnika), a time su ostvareni uslovi i za brže širenje tifusa.

Bolesti koje prenose krpelji uredi

Lajmska bolest uredi

 
Eritematozne promene kod Lajmske bolesti
Glavni članak: Lajmska bolest

Lajmska bolest je multisistemsko oboljenje subakutnog i hroničnog toka, koje izaziva bakterija Borrelia burgdorferi. Ona zahvata prvenstveno kožu, a zatim srce, zglobove i centralni nervni sistem. Rezervoari borelije su krpelji, glodari, jeleni i dr. Vektori infekcije su tvrdi krpelji koji prenose bolest na čoveka i domaće životinje, a ona se javlja obično sezonski (od ranog proleća do kasne jeseni) i to uglavnom kod osoba koje često borave u prirodi.

Lajmska bolest prvi put je otkrivena 1975. godine u gradu Lajm (Konektikat, SAD), po kome je i dobila naziv. U Srbiji bolest je prvi put zabeležena 1987.

Kliničke manifestuje bolesti su pojava lokalnog otoka i crvenila (lat. erythema migrans) na mestu uboda i to 3-32 dana nakon incidenta. Lokalno crvenilo je toplo i uglavnom nije bolno. Kod 50% pacijenata identične promene se mogu javiti na drugim delovima tela, a kod 15% pacijenata kožne promene mogu da izostanu. Pored promena na koži mogu da se jave temperatura, jeza, malaksalost, glavobolja, regionalno uvećanje limfnih žlezda itd. Ukoliko se bolest ne prepozna i ne leči na vreme, nakon nekoliko nedelja razvija se drugi stadijum sa neurološkim simptomima, pojavom bolova u zglobovima i kardiološkim simptomima, a ukoliko se i u ovoj fazi bolest ne tretira nakon više meseci ili godina ona ulazi u treću fazu sa teškim neurološkim ispadima, promenama na zglobovima i koži.

Krpeljski meningoencefalitis uredi

Glavni članak: Krpeljski meningoencefalitis
 
Simptomi izazvani infekcijom KME

Krpeljski meningoencefalitis (KME) je virusna bolest iz grupe zoonoza koje se prenosi putem zaraženih krpelja (kao i Lajmska bolest). Bolest je otkriven u zemljama srednje Evrope krajem Drugog svetskog rata, a rasprostranjena je u području srednje i istočne Evrope i Azije. Na teritoriji Republike Srbije do sada nisu registrovani krpelji, nosioci ovog virusa.

Bolest se javlja endemski, odnosno samo u prirodnim aktivnim žarištima u kojima postoje prirodni rezervoari virusa (šumski glodari, jež, krtica). Krpelj može da bude zaražen u svim periodima njegovog životnog ciklusa, i doživotni je nosilac virusa krpeljskog meningoencefalitisa, koji se iz jedne na drugu generaciju krpelja u njemu razmnožava i prenosi transovarijalno.

Krpeljski meningoencefalitis ima sezonski karakter, jer načina prenosa virusa zavisi od aktivnosti krpelja, koja je najveća od proleća do jeseni. Osnovni put prenosa je ubod zaraženog krpelja, pri čemu je rizik od infekcije veći što je boravak krpelja na telu duži. KME se ne prenosi se sa čoveka na čoveka.

U velikom broju slučajeva KME je asimptomatska bolest. Klinička slika je često, mada ne uvek, dvofazna:

  • Prva faza bolesti, koja se javlja nakon 7-14 dana od zaražavanja ubodom krpelja, slična je gripu i karakteriše se opštim simptomima koji potiču od centralnog nervnog sistema. Ona traje oko nedelju dana. Uz opšte simptome infekcije (povišena temperatura, glavobolja, bolovi u mišićima) u ovoj fazi javljaju se znaci zahvaćenosti centralnog nervnog sistema, odnosno zapaljenja moždanica – kočenje vrata, povraćanje, intenzivne glavobolje.
  • Druga faza ili period latencije traje od 4 do 10 dana.

Pored opštih mera zaštite od uboda krpelja, u prevenciji krpeljskog meningoencefalitisa može se koristiti specifična, preekspoziciona zaštita, koja se zasniva na vakcinaciji (davanjem tri doze vakcine).

Krimska Kongo hemoragijska groznica uredi

 
Hemoragijski sindrom kod KKHB
Glavni članak: Krimska Kongo hemoragijska groznica

Krimska Kongo hemoragijska groznica je akutna prirodno-žarišna zarazna bolest, koju prenose krpelji, ubodom ili kontaktom preko kože (ako ga zaražena osoba prethodno ubije i nakon toga utrlja u kožu) i putem krvi. Virus se može preneti i sa čoveka na čoveka direktnim kontaktom sa izlučevinama ili krvlju obolele osobe.[21]

Bolest se primarno prenosi u tzv. prirodnim žarišnim područjima sveta u kojima živi posebna vrsta krpelja (iksoidni krpelj) prenosioca virusa uzročnika ove hemoragijske groznice. Primarni rezervoar zaraze su ptice, divlje i domaće životinje i iksoidni krpelji. Krpelji se inficiraju preko životinja i postaju doživotno zaraženi.[21]

Na globalnom nivou bolest je najviše zastupljena u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza (Rusija, Turkmenija, Uzbekistan, Kirgizija). Osim u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza u Aziji bolest je evidentirana i u Iraku, Iranu, Pakistanu, zapadnoj Kini na Arabijskom poluostrvu. Nešto ređe bolest je prisutna u Africi (Kongo, Uganda, Nigerija, Kenija) i Evropi (Bugarska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija, Srbija). U Srbiji, prirodno žarište Krimske Kongo hemoragijske groznice je na Kosovu i Metohiji. Na kome se svake godine (opštine Orahovac, Mališeva) registruje pojava novih slučajeva bolesti.[22][23]

Period inkubacije može da traje od jednog do 14 dana (prosečno 5 do 7 dana). Prvi znaci bolesti nastaju naglo, i karakterišu se malaksalošću, visokom temperaturom, jezom i drhtavicom, teškim opštim stanjem, razdražljivošću, glavoboljom, jakim bolovima u udovima i u predelu bubrega. Povremeno kliničku sliku dopunjuje povraćanje, bolovi u trbuhu i proliv. Kliničku sliku karakteriše i izražen hemoragijski sindrom u vidu krvarenja iz nosa i uterusa, sluznice usne duplje, želuca, creva. Bolest je prati i crvenilo lica i grudi.[24]

Bolest ima veliku smrtnost, i kod obolelih osoba iznosi od 10 do 50%.[24]

Erlihioza uredi

Erlihioza jedana je od infektivnih bolesti iz grupe zoonoza koju na ljude prenose krpelji. a uzrokuje je bakterija slična rikecijama iz roda Erlihija (Ehrlichia) Erlihije su obavezne intracelularne bakterije koje izgledaju kao sitne inkluzije u citoplazmi limfocita i neutrofila.

Infekcije se prenose na ljude ugrizom krpelja, najčešće prilikom kontakta sa životinjama koje nose smeđi pseći krpelj ili jelenski krpelj. Većina slučajeva registrovana š je u jugoistočnim, centralnim i južnim delovima SAD. Za ljude su patogene tri vrste Erlihija (E. chaffeensis Anaplasma phagocytophila-ranije E. phagocytophila i E. ewingii) koje uzrokuje humanu monocitnu erlihiozau i humanu granulocitni erlihiozu.

Simptomi bolesti slični su onima kod pegavca, izuzev što osip ima samo manji broj bolesnika. Iako su neke infekcije asimptomatske, kod većina obolelih klinička slika se karakteriše naglom pojavom bolesti sa temperaturom, groznicom, glavoboljom i malaksalošću. Nakon inkubacionog period bolest obično počinjući otprilike 12 dana od ujeda krpelja. Kod nekih bolesnika izbije makulopapularni ili petehijalna osip koji zahvata trup i udove, iako Erlihija retko izaziva osip. Mogu se javiti bolovi u stomaku, povraćanje, proliv, konvulzije i koma.

Bruceloza uredi

Bruceloza je zarazno oboljenje akutnog ili hroničnog toka prouzrokovano bakterijom iz roda brucela. Na težinu i tok bolesti ima uticaja i tip brucela. Najteži oblik bruceloze u ljudi izaziva i lat. Brucella melitensis, težak oblik izaziva i Brucella suis, dok Brucella abortus Bang izaziva u većini slučajeva laku bolest. Brucele spadaju u prilično otporne mikroorganizme, naročito prema sušenju i nižoj tempeperaturi. Mesecima se mogu održati u prašini, u posteljici ili plodovoj tečnosti i u mrtvom plodu životinja. Osetljive su na dejstvo povišene temperature, direktne Sunčeve svetlosti i na većinu dezinfikacionih sredstava.

Inkubacioni period kod bruceloze može biti vrlo različit. Najčešće se kreće u rasponu 5 - 30 dana, a može da iznosi i više meseci. Rezervoar zaraze su najčešće domaće životinje: za Brucelu suis to su svinje, za brucelu abortus goveda, a za brucelu melitenzis ovce i koze ali mogu biti i zaražena i goveda, konji, psi, kokoši, razne vrste ptica i divljih životinja. Mada se brucele nalaze u krvi, mokraći i punktatu iz limfnih čvorova bolesnika, čovek nije značajan rezervoar zaraze. Infekcija se ne širi interhumano.

U akutnoj fazi bolesti javljaju se opšti simptomi. U hroničnoj fazi javljaju se simptomi oštećenja različitih organa i tkiva, praćeni naizmeničnim porastom temperature.

Bruceloza je kod životinja blaga bolest koja se manifestuje samo u graviditetu, i to pobačajima. Brucele se nalaze u pobačenom plodu, posteljici, plodovoj vodi, mleku i urinu zaraženih životinja.

Leptospiroza uredi

Glavni članak: Leptospiroza

Leptospiroza je akutna infektivna bakterijska bolest koja pripada grupi zoonoza, jer od nje oboljevaju i ljudi i životinje. Uzročnik su bakterije iz roda Leptospira, a prirodni rezervoar i izvor infekcije su glodari (pacovi, miševi, voluharice), domaće životinje (pas, goveče, svinja, konj) i divlje životinje (šakal, lisica, slepi miš).

Inficirane životinje izlučuju mokraćom bakterije u spoljnu sredinu, odakle se čovek inficira preko povreda na koži ili preko sluzokože nosa, usta i očiju. Iz tih razloga se leptospiroza često ubraja u profesionalna oboljenja ljudi koji rade na pirinčanim poljima, u mesarama, na farmera, ribolovaci, veterinari i dr.[25]

Izvor infekcije može biti i zemlja, blato ili kontaminirana voda, dok je interhumani prenos izuzetno redak.[26]

Bolesti koje prenose buve uredi

Kuga uredi

 
Spore bacila kuge i njen vektor buva

Kuga je jedna od najopasnijih, epidemijskih, akutnih vektorski zaraznih bolesti, koja iako je bila poznata više od hiljadu godina (uglavnom po strahovitih posledica), njen uzročnik otkriven je tek krajem 19. veka, od strane dvojice bakteriologa - Japanca Šibasabure Kitasatoa i Švajcaraca Alekandra Jersin. Oni su uz pomoć mikroskopa godine 1894. prvi put izolovali bacil kuge, koji je po jednom od naučnika nazvan Jersinija pestis, poznata pod nazivom i Pasturela pestis (Yersinija pestis-Pasteurella pestis).[27]

Bacil kuge koji primarno živi na divljim glodarima, zajedno se buvom koja parazitira na tim glodarim predstavljaju vektor prenosa zaraze. Ljudska buva (pulex irritans) obično ne predstavlja opasnost, jer gotovo nikad ne postaje prenosilac, međutim vrsta buve (xenopsylla cheopsis), koja živi na malim glodarima, najčešći je i glavni prenosilac kuge. Inkubacija traje od 2 do 15 dana, najčešće 4-5 dana u zavisnosti od oblika bolesti.[28]

Najčešći je bubonski (žlezdani) oblik koji se karakteriše pojavom otoka limfnih žlezdi - bubona u predelima pazuha i prepona (ponekad i vrata) i stvaranjem karbunkula na koži. Ovaj oblik kuge smrtonosan je u 30-75% slučajeva. Drugi je plućni oblik kuge (ponekad se naziva i kapljični), koji je znatno ređi i manifestuje se snažnom upalom pluća, temperaturom i krvavim kašljem. Redovno završava smrću u 95%slučajeva. Treći oblik kuge je septični oblik, koji se karakteriše visokom i naglom temperaturom i infekcijom krvi, nakon koje, skoro redovno, smrt nastupa vrlo brzo.[29]

Prevencija i kontrola zaražavanja vektorskim bolestima uredi

Najbolji način prevencije je izbegavanje zaražavanja transmisivnim bolestima je sprečavanje ujeda insekata. U svakodnevnoj praksi primenjuju se dva načina u prevenciji infekcije:[30]

  • Fizička zaštitite od ujeda insekata
  • Hemijska zaštita[31]
  • Upravljanje životnom sredinom

Fizička zaštitita od ujeda insekata uredi

Preuzimanjem sledećih, jednostavnih mera predostrožnosti (zaštite), može se umanjila šansa da neka osoba bude ujedena od strane insekata, a na taj način i šanse za infekciju;

  • Za vreme boravka na otvorenom prostoru, potrebna je redovna upotreba repelenata protiv insekata, koji u sebi sadrže DEET ili druge odobrene sastojke.
  • Izbegavanje boravka na otvorenom u vreme perioda najintenzivnije aktivnosti insekata - u sumrak i u zoru.
  • Izbegavanje područja sa velikim brojem insekata, kao što su šume i močvare.
  • Nošenjem zaštitne odeće kao što su košulje dugih rukava, duge pantalone, šeširi i svetlo obojene odeća najbolja su zaštita jer komarci i drugi insekti imaju tendenciju da budu privučeni tamnim bojama.
  • Na vratima i prozorima treba ugraditi zaštitne mreže, koje trebaju da budu bez rupa i da čvrsto naležu uz podlogu kako bi onegućili komarcima i drugim insekitma da prodru u zatvoreni prostor.
  • Po mogućstvu boravak u klimatizovanim prostorima, jer je broj insekata u takvim uslovima značajno smanjen.

Hemijska zaštita uredi

Biocidni proizvodi, u koje spadaju i insekticidi, su sredstva koja se danas najčešće koriste za suzbijanje komaraca.[32] Njihovo stavljanje u promet uskalđeno je sa Zakonom o biocidnim proizvodima, čije sprovođenje kontrolišu Agencije za hemikalije zemalja koje su taj zakon donele. Kako biocidi u sebi sadrže supstance koje imaju potencijalni rizik po zdravlje ljudi, životinja i životnu sredinu osnovni razlog je što ovi proizvodi, pre stavljanja u promet, podležu posebnoj proceduri u kojoj se njihov promet i korišćenje odobrava samo ako se utvrdi da predstavljaju prihvatljiv rizik po zdravlje ljudi, životinja i životnu sredinu.[33]

Sredstva za suzbijanje komaraca u otvorenom prostoru omogućavaju kontrolu populacije komaraca tako što uništavaju odrasle jedinke komaraca, odnosno redukuju njihov broj (adulticidi) ili tako što onemogućavaju razvoj komaraca iz larvi (larvicidi).

Biocidni proizvodi koji se koriste u mnogim zemljama, uključujući i Srbiju, a koriste za adulticidni tretman komaraca iz vazduha najčešće su na bazi lambda-cihalotrina, dok se za adulticidni tretman sa zemlje koriste biocidni proizvodi koji su na bazi nekoliko hemijskih aktivnih supstanci iz grupe piretroida (lambda-cihalotrin, deltametrin i sl.). Za larvicidni tretman komaraca koriste se biocidni proizvodi koji mogu biti na bazi bioloških aktivnih supstanci tj. bakterija iz roda Bacillus[34] koje su pokazale veoma selektivno toksično dejstvo na larve komaraca, a bez štetnih efekata na druge organizme, ljude i životnu sredinu, ili na bazi hemijskih aktivnih supstanci (npr. diflubenzuron) koje deluju kao regulatori rasta larvi komaraca. U donjoj tabeli prikazani su nejčešće primenjivani pesticidi širom Sveta u kontroli komaraca:

Insekticidi koji se koriste u kontroli komaraca
Insekticidi Vrste Mehanizmi dejstva
Adulticidi
sredstva za kontrolu odraslih komaraca

Organofosfati:
Malathion, Naled

Sintetički piretroidi:
Permethrin, Resmethrin, Sumithrin, Prallethrin, Etofenprox

Primenjuju se u obliku sprejeva ultra niskog volumena (ULV).
Primenom finih kapljica, aerosola, adulticidi dugo ostaju u vazduhu i u kontaktu sa letećim komarcima izazivaju njihovu smrt.
U zavisnosti od veličine područja, primenjuju se u količinama manjim od 3 grama po hektaru, što minimizira štetni uticaj po ljude i životnu sredinu.
Larvicidi
sredstva za kontrolu larvi komaraca

Bakterijski insekticidi:
Bacillus thuringiensis,[34] Bacillus sphaericus[35]

Inhibitori rasta komaraca:
Methoprene

Organski insektidi:
Temephos

Ostala sredstva:
Mineralna ulja, Monomolekularni filmovi

Larvicidi su hemikalije tako dizajnirane da se njihovom primeniti na vodenim površinama onemogućava razvoj komaraca iz larvi.
Sinergisti

Piperonyl Butoxide,[36]

N-Octyl bicycloheptene dicarboximide[37]

Sinergisti nisu direktno toksični na komarace, ali njihova primena čini adulticide efikasnijim.

Upravljanje životnom sredinom uredi

Redukcija staništa uredi

Komarci

Komarci polažu jaja u stajaćoj vodi a ceo proces od polaganja jaja do stvaranja i prerastanja larvi u odrasle komarce, spremne da lete i prenose VZN traje oko četiri dana. Čak i male količine vode, na primer, u tacni pod saksijom za cveće, može biti pogodno i plodno stanište za boravak i razmnožavanje komaraca.

 
Jaja komaraca mogu da se izlegu i larve prežive, u samo nekoliko unci vode. Manje od polovine količine koja se može prikupiti u odbačenoj šolji od kafe. Neke vrste polažu jaja i na mokrom tlu ili drugim vlažnim površinama (poput tacni za saksije).[38]
 
Azijski tigrasti komarac i neke druge vrste, vole da borave u kontejnerima; poput starih guma, u kojima polažu jaja, koja na ovim staništima vrlo brzo napreduju i izležu veliki broj novih jedinki.[39][40]

Zato je važno da se u okolini kuća i drugih objekata i površina na kojima stalno borave ljudi i stoka eliminiše što više staništa sa stajaćom vodom. To se može postići:

  • Redovnom (dva puta nedeljno) zamenom stajaće vode svežom vodom u objektima i posudama kao što bazeni, posude za napajanje vodom životinja, podmetačima pod saksijama, i otpadu za reciklažu u za to namenjenim kantama, itd.[41]
  • Redovnim uklanjanjanjem starih i nepotrebneih predmeta oko kuće i druge imovine (npr. stare gume) koji imaju tendenciju da prikupljaju atmosfersku vodu.
  • Promenom vode u bazenima za barske ptice i kućne ljubimce, kao i u tenkovima za kupanje stoke.
  • Redovnim čišćenjem oluka i drugih sabirnih kanala i slivnika za atmosfersku i otpadnu vodu, čime se sprečava stvaranje vlažne sredine za nastanjivanje i razmnožavanje komaraca.
  • Kupovinom aerator za ukrasne ribnjake, čime se stvaraju uslovi za neprestano kretanje (treperenje) vodenih površina, što će učiniti vodu negostoljubivom sredinom za boravak larvi komaraca.
Slatkovodni puževi

Redovnim odvodnjavanje močvara i drugih vodnih površina, obloganje kanala i odvoda betonom, i uklanjanje vegetacije sa vodnih površina može da bude efikasan način u suzbijanju vodenih puževa. Sadnjom drveća stvara se još jedan način za isušivanje močvare i drugih vodenih staništa puževa.

Biološka kontrola uredi

Biološka kontrola je jedna od metoda za kontrolu komarca i drugi vektora koja se zasniva na uvođenju parazita, predatora i drugih živih organizama u procesu zaštite. Larvivorus riba i kopepodi (mali rakovi) su efikasni u kontroli larvi komarca.

Redovno praćenje vitalnosti i stalno obnavljanje ovih organizmi je važno za održivu kontrolu vektora. U biološkoj kontroli treba koristiti samo specijalne, autohtone vrste, jer egzotične vrste mogu „pobeći“ u prirodna staništa i biti pretnja autohtonoj fauni.

U mnogim zemljama, male ukrasne ribe uvedene su u rezervoare za skladištenje vode u kojima se hrane larvama.

Azola je vodena biljka koja raste na površina vode, i na taj način otežava larvama komaraca da stupe u kontakt sa površinom vode i dišu. Ova metoda uspešno se koristi za kontrolu malarije koju prenose komarci na poljima pirinča u Tanzaniji.

Genetička kontrola uredi

Genetička strategija za kontrolu vektorskih bolesti ima za cilj da se suzbije ciljne populacije, ili da se ona redukuje. Nekoliko metode su u razvoju i prva istraživanja na terenu pokazuju obećavajući napredak. Primeri uključuju genetski inženjering komarca ili njihovo zaražavanje Wolbachia bakterije, tako da oni ne mogu da se reprodukuju. Druge studije su uspele da modifikaciju komarce tako da oni više ne mogu da prenose denga parazite.

Modifikacija kuća i naselja uredi

  • Ljudska naselja treba da se nalazi daleko od staništa vektora staništa.
  • Objekti treba da budu opremljeni vratima i prozorima sa zaštitnim mrežama protiv insekata.
  • Na zidovima gipsanii zidovi i betonski podovi treba da budu u dobrom stanju, bez pukotine i drugih oštećenja koja mogu biti ulazna vrata ili staništa za ulaz i razmnožavanje vektore, naročito buva.
  • Ugradnja klima uređaja efikasno štiti od komarca.

Izvor uredi

  1. ↑ „Vector”. WordNet Search 3.1. Princeton University. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  2. ↑ Last 2001: str. 185
  3. ↑ Roberts, Larry S.; John, Janovy; Gerald D., Schmidt (2008). Foundations of Parasitology. McGraw Hill. ISBN 978-0-07-302827-9. OCLC 226356765. 
  4. ↑ 4,0 4,1 A global brief on vector-borne diseases, WHO Press, World Health Organization, Geneva , 2014
  5. ↑ „Grinje“ Arhivirano 2007-10-12 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 10. 4. 2013.
  6. ↑ „3500 vrsta komaraca podeljenih u 41 kategoriju”. Centrar za kontrolu i prevenciju bolesti (SAD) -. Pristupljeno 11. 6. 2014. 
  7. ↑ „Glavne vrste i razlikčitost u odnosu na ostale insekte”. BioNet Škola -. Pristupljeno 11. 6. 2014. 
  8. ↑ Hellenthal & Price 2003: str. 879–882
  9. ↑ 9,0 9,1 Musso, D.; Nilles, E.J.; Cao-Lormeau, V.-M. Rapid spread of emerging Zika virus in the Pacific area. Clinical Microbiology and Infection 20 (10): O595–O596. doi:10.1111/1469-0691.12707.
  10. ↑ Lisa Schnirring (30 November 2015). Zika virus spreads to more countries. Center for Infectious Disease Research and Policy, U. of Minnesota Academic Health Center. Retrieved 11. December 2015.
  11. ↑ Duffy MR, Chen TH, Hancock WT, Zika Virus Outbreak on Yap Island, Federated States of Micronesia (2009). The New England Journal of Medicine. 360:2536–43,
  12. ↑ Foy BD, Kobylinski KC, Foy JL, Blitvich BJ, Travassos da Rosa A, Haddow AD, teal (May 2011). Probable non-vector-borne transmission of Zika virus, Colorado, USA [1]. Emerging Infectious Diseases 17 (5): 880–882. doi:10.3201/eid1705.101939. PMC 3321795. PMID 21529401.
  13. ↑ E Oehler, L Watrin, ZIKA VIRUS INFECTION COMPLICATED BY GUILLAIN-BARRÉ SYNDROME – CASE REPORT, FRENCH POLYNESIA, DECEMBER 2013 Eurosurveillance, Volume 19, Issue 9, 06 March 2014.
  14. ↑ Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN 1530-3667
  15. ↑ Batalis, N.I., L. Galup, S.R. Zaki, and J.A. Prahlow (2005). West Nile virus encephalitis. American Journal of Forensic Medicine and Pathology 26(2): 192-196.
  16. ↑ Davis, L.E., R. DeBiasi, D.E. Goade, K.Y. Haaland, J.A. Harrington, J.B. Harnar, S.A. Pergam, M.K. King, B.K. DeMasters, and K.L. Tyler (2006). West Nile virus neuroinvasive disease. Annals of Neurology 60(3): 286-300.
  17. ↑ Anderson J. Typhus fever. (Its Etiology ant the Methods of its Prevntion) U: Burke C. Commentary. Public Health Reports; 2006.121 (Suppl 1): 86–90.
  18. ↑ 18,0 18,1 Snyder J. Rikecije Pegavca. U: Virusne i rikecijske infekciječoveka. Urednik: Horsfall F, Tamm I. Izdavač, Vuk Karadžić. Beograd 1970; 736–60.
  19. ↑ da Rocha Lima. Zur Aetiologie des Fleckfiebers. Berliner Kliniche Wochenschrift 1916. 21: 567–569.
  20. ↑ Nicolle Charles, Comte C, Conseil E. Transmission experimentale du typhus exanthematique par pou du corps. C R Acad Sci 1909; 149: 486–9.
  21. ↑ 21,0 21,1 „''Crimean-Congo haemorrhagic fever”. WHO, Fact sheet N°208 January 2013. Pristupljeno 10. 4. 2016. 
  22. ↑ Ertugrul B, Uyar Y, Yavas K, et al. An outbreak of Crimean-Congo hemorrhagic fever in western Anatolia, Turkey. Int J Infect Dis 2009;13(6):e431–436.
  23. ↑ Popović, Katanić N. Kliničke i epidemiološke karakteristike Kongo Krimske hemoragijske groznice na Kosovu i Metohiji. Doktorska disertacija. Univerzitet u Prištini, 2000
  24. ↑ 24,0 24,1 „Signs and symptoms, Crimean-Congo haemorrhagic fever”. WHO, Fact sheet N°208 January 2013. Pristupljeno 10. 4. 2016. 
  25. ↑ „Leptospiroza”. Arhivirano iz originala na datum 11. 10. 2007. Pristupljeno 8. 10. 2007. 
  26. ↑ NSW Heath – Leptospiroza (Leptospirosis), decembar 2003.
  27. ↑ Andrew Cunningham, “Transforming plague: The laboratory and identity of infectious disease” u The laboratory revolution in medicine, ur. Andrew Cunningham i Penny Williams (Cambridge: Cambridge University Press, 1992.), 209-244
  28. ↑ Tatjana Buklijaš, “Kuga: nastajanje identiteta bolesti”, Hrvatska revija 2/2 (2002): 90-95
  29. ↑ Philip Ziegler, The Black Death, (London: Penguin Books, 1998.), 26-27
  30. ↑ Integrated vector management to control malaria and lymphatic filariasis. A position statement. Geneva: World Health Organization; 2012. 4 p.
  31. ↑ Gavgani AS, Hodjati MH, Mohite H, Davies CR. Effect of insecticide-impregnated dog collars on incidence of zoonotic visceral leishmaniasis in Iranian children: a matched-cluster randomised trial. Lancet. 2002;360(9330):374-9.
  32. ↑ Global plan for insecticide resistance management in malaria vectors (GPIRM). Geneva: World Health Organization; 2012. 132 p.
  33. ↑ Biocidni proizvodi, Suzbijanje komaraca, na sajtu Agencija za hemikalije Republike Srbije[mrtav link]
  34. ↑ 34,0 34,1 (en)Bacillus thuringiensis(General Fact Sheet)
  35. ↑ (en)00001/chem_search/reg_actions/registration/fs_PC-119801_01-Nov-99.pdf Bacillus sphaericus serotype H5a5b strain 2362 (128128) Fact Sheet
  36. ↑ (en) Tozzi, A. A Brief History of the Development of Piperonyl Butoxide as an Insecticide Synergist. In Piperonyl Butoxide: The Insecticide Synergist; Jones, D. G., Ed.; Academic: San Diego, CA, (1998). str. 1—5.What is piperonyl butoxide?
  37. ↑ (en)Reregistration Eligibility Decision for N-Octyl bicycloheptene dicarboximide (MGK-264)
  38. ↑ Oklahoma State University: Mosquitoes and West Nile virus
  39. ↑ University of Florida: Asian Tiger Mosquito, Aedes albopictus (Skuse) (Insecta: Diptera: Culicidae)[2]
  40. ↑ Benedict M, Levine R, Hawley W, and Lounibos L. Spread of The Tiger: Global Risk of Invasion by The Mosquito Aedes albopictus. Vector-Borne and Zoonotic Diseases. Spring 2007, 7(1): 76-85. doi:10.1089/vbz.2006.0562.[3]
  41. ↑ Rozendaal JA. Vector control: Methods for use by individuals and communities. Geneva: World Health Organization; 1997.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Šablon:Portalbar

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vektorske_zarazne_bolesti&oldid=41752150