Vječnost
Vječnost (grč. αιωνις, lat. aeternus), sveukupnost vremena, shvaćena kao nešto bez početka i kraja.[1] Može značiti apsolutnu bezvremenost ili beskonačno trajanje u vremenu bez početka i kraja, što čini razliku između bezvremene (intemporalne) i vremenite (temporalne) večnosti.[2]
U filozofiji uredi
Centralna filozofska rasprava vodi se oko toga da li večnost treba zamišljati kao naročito dug kvantitet vremena ili nešto što poseduje izvesnu crtu bezvremenosti.[1] Bezvremeno poimanje večnosti je karakteristično za tradicionalnu filozofiju. Večnost je nepromenljiva, nepokretna i uvek samoj sebi identična sadašnjost.[2]
Antika uredi
Pitagorejci smatraju da večni objekti, kao što su brojevi, uživaju bezvremeno postojanje.
Aristotel, kao i većina antičkih filozofa, je uzimao večnost sveta kao činjenicu.[3]
Plotin i neoplatonistička tradicija insistiraju na bezvremenoj interpretaciji Božjeg postojanja. Božanska bezvremenost je s onu stranu opisa, ali njeno poimanje predstavlja cilj mističke kontemplacije.[1]
Boetije pravi razliku izmedu trajnosti i večnosti: »Jer naše 'sada', kao da protiče, i pri tom stvara vreme i neprestanost, dok Božansko 'sada' stoji ne krećući se, stoji mirno, i stvara večnost« (De Trinitate 4. II).[1]
Srednji vek uredi
Ibn Sina je smatrao da proces svjetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu, već je neka vrsta emanacije. Svijet je za Avicenu vječan i ni od koga stvoren, ali je uslovljen vječnim Bogom koji postoji izvan vremena.[4] Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje.
Bonaventura je, poput mnogih sholastičara, tvrdio da svet ne postoji večno, već je stvoren. Po njemu, ako bi svet postojao večno, to bi značilo da se već dogodilo beskonačno mnogo sunčevih kruženja, a svake godine dolazi još jedno. Ali, po njemu, nemoguće je povećavati beskonačno. Prema tome, svet nije mogao postojati oduvek.[3]
Novi vek uredi
Reč večno nezgodan je izraz, jer mi pri tom odmah mislimo na vreme, uplićemo u njega prošlost i budućnost kao u neko beskonačno dugo vreme; međutim, reč je o tome da ovo večno jeste ono što je jednako sa samim sobom, čisto sadašnje, da u nj ne ulazi predstava vremena. Ono jeste - postajanje i prestajanje isključeni su.
– Hegel, Istorija filozofije I str. 209
U religiji uredi
U hrišćanstvu, večnost se shvata i kao konac ili krajnji cilj bitisanja tvorevine i kretanja vremena. Večnost je "zaustavljanje kretanja" kroz prevazilaženje vremena na njegovom kraju. Origena smatra da je stabilnost kretanja data istovremeno sa dovođenjem stvari u postojanje. Crkveni oci drže da vremensko kretanje nema putanju kruga, nego ima smisao u večnosti stabilnog postojanja koje želi Bog. Za svece, večnost znači "stalnost u svetosti".[5] Za hrišćane večnost nije prost produžetak egzistencije, nego cilj njihovog bitisanja, život večni. "Koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni". (Jn. 4,14)
Večnost je smatra svojstvom Boga (Rim. 1,20), koji vlada tvorevinom i vremenom. On je postojao pre tvorevine (Ps. 102; Jn. 17,24; Ef. 1,4) i postoji posle sveta (Otkr. 21,1).
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Večnost, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
- ↑ 2,0 2,1 Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica večnost), Plato, Beograd, 1997.
- ↑ 3,0 3,1 Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 268), Beograd, 1989.
- ↑ Avicena, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- ↑ Vasilije Veliki, O Svetome Duhu, XVI, 38, str. 379