Univerzalna jurisdikcija

Univerzalna jurisdikcija je naziv koji se u međunarodnom krivičnom pravu upotrebljava za pojavu koja se ogleda u tome da određene zemlje propisuju proširenje primene sopstvenog krivičnog prava na osnovu univerzalnog principa. To proširenje se ogleda u tome da te zemlje ne zahtevaju ni da se učinilac međunarodnog krivičnog dela nalazi na njihovoj teritoriji. Ovo znači da sudovi u tim zemljama mogu primeniti nacionalno krivično pravo na učinioca - stranca koji je učinio krivično delo u inostranstvu, protiv stranca ili strane države, i ne nalazi se na teritoriji države u kojoj mu se sudi. Ovo je zapravo supstitut međunarodnom krivičnom zakonodavstvu.

Zemlje koje su predviđale bezuslovnu primenu ovog principa bile su Belgija i Španija, s tim da je Belgija odustala od ovog principa 2004. godine. Kao slični primeri navode se Nemačka (gde je primena ovih odredaba relativizovana procesnim odredbama, a i prvobitno je bila propisana za mali broj dela), Izrael u slučaju Ajhman (što je ipak izolovan slučaj sa posebnom istorijskom pozadinom) i slučaj SAD u postupcima za naknadu štete (što je opet ograničen broj dela).

Potreba za univerzalnom jurisdikcijom trebalo bi da nestane usled rada Međunarodnog krivičnog suda.

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

Stojanović Z., Međunarodno krivično pravo, Beograd 2006., ISBN 86-86223-03-6