Otvori glavni meni
Disambig.svg Za ostale upotrebe, v. Tristan i Izolda (razvrstavanje).

Tristan i Izolda
Ludwig i Malwine Schnorr von Carolsfeld u naslovnim ulogama u originalnoj produkciji (1865)
Ludwig i Malwine Schnorr von Carolsfeld u naslovnim ulogama u originalnoj produkciji (1865)

Muzika Richard Wagner
Libreto Richard Wagner
Predložak Gottfried von Strassburg: Tristan (pp. s. XIII)
Originalna verzija
Jezik njemački
Premijera 10. jun 1865.
Königliches Hof-und Nationaltheater, München, Kraljevina Bavarska


Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde) je opera nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Komponovana je između 1857. i 1859. godine, a premijera je bila 10. juna 1865. u Narodnom pozorištu u Minhenu. Dirigovao je Hans fon Bilov.

Tristan i Izolda se smatra Vagnerovom najboljom i najinovativnijom pojedinačnom operom, a po mnogima je i najbolja opera ikada napisana. Opera se ističe zbog Vagnerovog majstorskog korišćenja hromatizma, tonalnosti (i atonalnosti) i harmonijske napetosti. Ovo delo je označilo početak raskida sa konvencionalnom harmonijom i tonalnošću i postavilo temelj klasične i ozbiljne muzike 20. veka. Takođe je izuzetno teška za izvođenje, zbog čega se i za prvog Tristana, mladog tenora Ludviga Šnora fon Karolsfelda, koji je umro par nedelja nakon premijernog izvođenja, verovalo da je umro od iscrpljenosti koju je izazvala ova uloga[1]. Zanimljivo je i da su dva velika vagnerijanska dirigenta umrla tokom izvođenja ove opere: Feliks Motl 1911. i Jozef Kajlbert 1968. I jedan i drugi su umrli tokom izvođenja drugog čina, kako se veruje, od stresa i snažne emocionalne reakcije koju izaziva ova opera[1].

Vagnera je za ovo delo inspirisala ljubavna afera sa Matildom Vezendonk, ali i filozofija Artura Šopenhauera. Libreto je napisao prema srednjovekovnoj romansi Gotfrida fon Strazbura, ali je i sam ubacio mnoge elemente u zaplet. Radnja prati sudbinu ljubavnika iz arturijanske legende, Tristana i Izolde.

U delu se ističe uvertira prvog čina, koja sadrži lajtmotive Tristana, Izolde i ljubavnog napitka i koja se razrešava tek u Izoldinoj završnoj ariji, koja je poznata kao „Izoldina smrt od ljubavi“ (nem. Isoldes Liebestod). Ovaj naslov je u stvari pogrešan, jer se „smrt od ljubavi“ u stvari odnosi na ljubavni duet u drugom činu, a sam Vagner je završnu ariju krstio „Izoldino preobraženje“ (nem. Isoldens Verklärung)[2].

LicaUredi

SinopsisUredi

Čin prviUredi

More, na palubi Tristanovog broda tokom prelaska iz Irske u Kornval (engl. Cornwall, nem. Kornwall). Tristan je isprosio lepu Izoldu, princezu Irske, u ime svog ujaka, kralja Marka, i vodi je njenom vereniku. Irska i Kornval su do skora ratovali, a ovaj brak je sredstvo uspostavljanja trajnog mira između dve države. Ipak, radost mornara ne dele ni Tristan ni Izolda, koje povezuje mračna tajna.

Tokom rata protiv Irske, Tristan je ubio Izoldinog verenika, Morolda, i poslao joj njegovu odrubljenu glavu u znak prkosa. Međutim, on je i sam bio teško ranjen, i, u svom očaju, odlučio da se njoj okrene za pomoć. Naime, Izolda je posedovala čarobnu moć lečenja, pa je Tristan naredio da ga čamcem pošalju u Irsku, koristeći se lažnim imenom „Tantris“. Izolda, ne znajući ko je on zaista, primila ga je i odnegovala. Naposletku je ipak shvatila ko je on kada je primetila da je od sečiva njegovog mača odlomljen delić koji upravo odgovara parčetu koje je pronašla u Moroldovoj glavi. S namerom da osveti verenika, Izolda je uzela mač i prišla Tristanovom krevetu, ali kada mu je prišla, pogledali su se u oči i oružje joj je ispalo iz ruke. Bez reči, Izolda je Tristana odnegovala i pustila da se vrati u Kornval. Sa slikom „najlepše kraljice“ u glavi, Tristan se tajno zakleo na večitu odanost. Ali kada je stigao u Kornval, bio je svestan krvne zavade koja će večno postojati između njih dvoje, i odlučio se na delo krajnjeg nesebičluka: ponudio je da osvoji ruku Izolde za kralja Marka. Izolda je bez reči prihvatila njegovu prosidbu i pošla s njim u Kornval.

Sada, kad se brod bliži cilju, Izoldu obuzimaju gnev, očajanje i razočaranje. Želi da razgovara sa Tristanom i šalje svoju sluškinju, Brangenu, da mu naredi da se pojavi pred Izoldom. Tristan, međutim, izbegava sukob, braneći se običajem koji zahteva da mlada i predstavnik mladoženje moraju da se drže dalje jedno od drugog. Njegov sluga, Kurvenal, koristi priliku da Brangenu uvredi pevajući pesmu koja ismeva Morolda, a u pesmi mu se, uprkos Tristanovim pokušajima da ga ućuti, radosno pridružuju i ostali mornari.

Ogorčena Izolda poverava svoju tajnu Brangeni i zahteva Tristanovu smrt, koju namerava da deli. Da bi je utešila, Brangena privlači Izoldinu pažnju na kutijicu koja sadrži čarobne napitke i savetuje joj da iskoristi ljubavni napitak kako bi sebi pokorila Tristana. Izolda čvrsto odbija predlog i, na Brangenin užas, uzima napitak smrti, koji Tristan mora da popije sa njom kako bi se iskupio.

Kada Kurvenal dođe da kaže damama da se spreme za pristanak, Izolda mu kazuje kako neće pratiti Tristana ako nije spreman da se iskupi. Ova pretnja Tristana konačno primorava da iziđe pred Izoldu. Strepi od onoga što bi ovaj sastanak mogao da znači za njega. Prkosno joj nudi svoj mač, kako bi mogla da mu se osveti, ali ona gnevno odbija, pokazujući mu „sladak napitak iskupljenja“ koji je za njega spremila. Čvrsto uveren da pije sopstvenu smrt, Tristan uzima čašu i pije; Izolda odmah skoči i otrgne čašu od njega kako bi popila ostatak.

U ovom trenutku, obuzeti osećanjem kako im je smrt neminovna, izjavljuju svoju ljubav jedno prema drugom. Njihov zanos prekida Kurvenal, koji objavljuje kako kralj Marko dolazi na brod. Izolda upita Brangenu koji je napitak spremila, a ova odgovara kako je otrov zamenila ljubavnim napitkom. Na palubi, mornari i vitezovi pozdravljaju kralja Marka.

Čin drugiUredi

Markov kraljevski zamak u Kornvalu. Bašta sa visokim drvećem ispred Izoldine odaje. Noć je; kralj Marko je u lovu. Izolda čeka Tristana i moli Brangenu da ugasi baklju koja mu je postavljena kao tajni znak upozorenja. Brangena je nervozna i odbija. Duboko je pogodila nezavidna situacija u kojoj se njena gospa nalazi od kada je zamenila napitke. Upozorava Izoldu na Melota, Tristanovog prijatelja, koji je kralja nagovorio da pođe u lov i na koga sumnja da bi mogao da ih izda. Ali Izolda ne sluša njeno upozorenje i sama gasi baklju.

Dolazi Tristan. U strastvenom zagrljaju oboje pevaju u slavu napitka koji ih je spojio i jedno drugom izjavljuju svoju strast. Tristan proklinje svetlost dana, koja je nestvarna, lažna i razdvaja ih. Samo noću mogu da budu zajedno, a jedino će u večitoj noći smrti moći zauvek da budu spojeni. Brangenin glas se čuje nekoliko puta, upozoravajući ih da se noć bliži kraju, ali ljubavnici je ignorišu.

Njihov san prekida zora: stiže Kurvenal, koji poviče Tristanu da se spašava. Melot ih je izdao; on i Marko stižu s ostalim lovcima. Marku je slomljeno srce, ne samo zato što je Tristan njegov posinak, već i zato što je i sam zavoleo Izoldu. Ne može da poveruje u Tristanovu izdaju. Tristan nije u stanju da mu odgovori; za njega je svet još uvek san i iluzija koja se mora prekinuti. Nežno upita Izoldu da li će ga pratiti u smrt, a ona ga moli da joj pokaže put. Tada Tristan optužuje Melota za izdaju i izaziva ga na dvoboj, ali, kada ga Melot napadne, odbacuje svoj mač i biva smrtno ranjen.

Čin trećiUredi

Tristanov zamak Kareol u Bretanji. Kurvenal je ranjenog Tristana vratio u dom njegovih predaka. On leži na ležaljci ispod drveta, onesvešćen; Kurvenalov sedi kraj njega i zabrinuto osluškuje njegovo disanje. Čuje se pastir koji na fruli svira tužnu melodiju. Meko upita Kurvenala šta se desilo njegovom gospodaru, ali Kurvenal izbegne da odgovori na pitanje i kaže mu da gleda da li nailazi neki brod.

Pošto je pastir tužno otišao, Tristan se budi. Već na samrti, u život ga je vratila pomisao na Izoldu. Kurvenal mu kazuje kako je poslao po Izoldu i kako će njen brod sigurno uskoro stići. Ovo Tristana baca u stanje grozničavog uzbuđenja; umišlja kako može da vidi brod koji nosi njegovo spasenje, ali pastirova frula se opet oglasi i Kurvenal mu tužno odgovara kako još nema broda na vidiku.

U najdubljem očajanju, Tristan razmišlja o svom životu. Priseća se kako je pastirova tužna melodija ista melodija koju je čuo kad mu je umro otac, a zatim i majka. Seća se ranijeg putovanja u Irsku, kada je, smrtno ranjen, ležao u čamcu. Tada ga je Izolda izlečila, ali je susret njihovih očiju otvorio svežu ranu u njemu. Kasnije mu je dala čašu s ljubavnim napitkom, „otrovom“, koji ga je u potpunosti predao mučenju ljubavi i koji sada očajno proklinje. U svom delirijumu se ponovo onesvešćuje.

Kada se opet probudi, ponovo mu se učini kako vidi brod sa preobraženom Izoldom koja mu donosi iskupljenje i mir. Ovog puta njegova grozničava mašta postaje stvarnost. Radosna melodija pastirove frule najavljuje dolazak broda.

Dok Kurvenal juri do pristaništa, Tristan delirično kida zavoje sa krvareće rane kako bi Izoldu mogao da sretne na rubu smrti. Stiže Izolda i on joj se baca u naručje; poslednji put je pogledavši i s njenim imenom na usnama, Tristan umire u Izoldinim rukama.

Nakon vapaja zbog „večito kratke poslednje zemaljske radosti“ koju joj je Tristan podario, onesvešćuje se i pada kraj njegovog tela.

Pastir sada najavljuje dolazak drugog broda; Kurvenal raspoznaje Marka i Melota sa vojnicima. Misleći da dolaze jureći Izoldu, dočekuje ih s mačem u rukama i ubija Melota, ali i sam biva ubijen. Ali Marko nije pratio Izoldu s namerom da je kazni za odlazak. Brangena mu je odala tajnu kako je zamenila napitke, pa je Marko došao, ne da razdvoji ljubavnike, već da ih spoji. Sada, pošto mu je posinak umro baš kad je shvatio ono što mu je bilo nepojmljivo (to jest, Tristanovu izdaju), Marko pada u najdublje oplakivanje.

Izolda se budi, ali ne razume njihove reči. Obuzeta strašću posmatra Tristana, koji se, za nju, budi u novom životu, a zatim umire sa znanjem da je njihova ljubav besmrtna.

Muzički primeriUredi

ReferenceUredi

Spoljašnje vezeUredi