Wikipedija

Tokijski proces

Tokijski proces je suđenje japanskim ratnim zločincima koji su počinili ratne zločine na Azijskom kontinentu pre i tokom Drugog svetskog rata. Suđenje je trajalo od 29. aprila 1946. do 12. novembra 1948. Optuženo je 28 ljudi, a sudile su sudije iz jedanaest zemalja. Dok je proces u Nirnbergu praćen u celom svetu sa velikim interesovanjem i dok je posle toga ostao predmet rasprava zbog novina koje su tada uvedene u pravosuđu, proces u Tokiju ostao je uglavnom nezapažen u javnosti. Zločini za koje su bili osuđeni japanski državnici i vojni rukovodioci bili su manje spektakularni od zločina koje je počinilo rukovodstvo Nacističke Nemačke.

Sudnica u kojoj je suđeno japanskim ratnim zločincima

Sudije i optuženi uredi

Kao sudije nastupili su predstavnici jedanaest zemalja koje su bile u ratu sa Japanom:

Bilo je dvadeset i osam optuženih:

Odbrana uredi

Svi optuženi su imali japanske advokate. Kada se ukazala potreba za advokatima koji bolje poznaju ovu vrstu procesa sud je naredio da optuženi moraju da imaju i advokate koji nisu bili japanci. Svima je dodeljen i po jedan američki advokat sa izuzetkom Hošina koji to nije prihvatio. Dve vrste advokata iskomplikovala su proces jer su se njihova stanovišta i ciljevi razlikovali. Japanskim advokatima kao i okrivljenima bilo je najvažnije da ostane netaknuta čast Japana i cara. Američki branioci su bili mnogo agresivniji i imali su na umu samo interese svojih klijenata.

Argumenti odbrane uredi

Verovatno je, posebno u azijskom svetu, postojalo više sumnji u opravdanost ili neopravdanost japanskih postupaka, kao i o pravu da se takvi postupci osude. Japan je svoj stav branio strahom od porasta snage Komunističke partije Kine i zauzeo je stanovište da je samo japanska intervencija sprečila da Kina u potpunosti ne postane komunistička. Tvrdili su onda da bi i Japan postao komunistički a to su agresijom na Kinu hteli da spreče.

Drugi argument japanske odbrane bio je parola Azija Azijatima. Tako su rat hteli da predstave kao borbu protiv kolonijalnog sistema u Aziji. Prvi razlog se u prvim godinama nakon rata nije uzimao naročito ozbiljno. Međunarodni vojni sud za Daleki istok je odlukom većine odbacio strah od sovjetskog ili kineskog komunizma kao opšti element za odbranu smatrajući ga irelevantnim. Kasnije u razdoblju hladnog rata o tome se naravno drugačije mislilo.

Drugi razlog mora da se sviđao mnogim Azijatima. To se na primer ogledalo i u formiranju jedne indijske armije koja se svesno i dobrovoljno borila na strani Japana. U svakom slučaju rat na jugoistoku Azije uzdrmao je kolonijalni sistem koji će se ubrzo posle rata raspasti.

Proces uredi

Proces je trajao od 29. aprila 1946. do 12. novembra 1948. godine. Materijal sa zasedanja procesa iznosi 49 858 dokumenata. Sud je prihvatio 4336 dokumenata kao dokazni materijal i saslušao 419 svedoka.

Sud nije došao do jednoglasne odluke. Na početku procesa su se devetorica sudija koji su tada bili prisutni dogovorili da će se presuda odlučiti većinom a da suprotna mišljenja neće biti objavljena. Kada je sudijsko veće prošireno sudijama iz Indije i sa Filipina ispostavilo se da Indijac Pal insistira na tome da može da se iznese neslaganje što je kasnije i činio. Zato je i za ostale sudije postalo neizbežno da iznose neslaganja. Osude i neslaganja iznose 2858 strana. Proces i osude zasnovane su na povelji koju je 19. januara 1946. izdao general Daglas Mekartur. On je i ustanovio Međunarodni vojni sud za Daleki istok da bi se sprovela deklaracija iz Potsdama i Akt o kapitulaciji u kojima je insistirano na strogom kažnjavanju ratnih zločinaca.

Neke odredbe iz povelje razlikovali su se od one iz Nirnberga. Tako je nešto pred početak procesa Povelja još jednom izmenjena: iz opisa zločina protiv čovečnosti izbrisano je da moraju da budu upereni na civilno stanovništvo. Cilj je naime bio da se kazne masovna ubistva vojnika tokom rata. Optužena je spoljna politika Japana 1928. godine do kapitulacije kao i ponašanje Japana tokom rata. Optužnica je sadržala 55 optužbi svrstanih u tri grupe (zločin protiv mira, ratni zločini, zločini protiv čovečnosti).

U prvu grupu je spadalo stvaranje zavere, priprema, započinjanje i vođenje rata. U drugu: ubistva, naročito ubijanja u nepravednom ratu i u suprotnosti sa normama ratnog prava (i drugi konvencionalni ratni zločini). U treću su spadali zločini protiv čovečnosti (zlostavljanje, ubijanje civila itd).

U jednom aneksu Povelje su u 10 odeljaka navedeni detalji, u drugom aneksu su nabrojani paragrafi ugovora koji su bili prekršeni kao i obećanja koja Japan nije održao. Bliži detalji dati su o trećoj grupi zločina i tu je nabrojano u kakvim je zločinačkim akcijama svaki od optuženih učestvovao. Baš zato što je početak bio zavera koja se pretvorila u rat na Pacifiku granični incidenti kao što su borbe na Halkin-Hol reci (1939.) i na Kazanskom jezeru (1938.) okvalifikovani su kao ratovi protiv Sovjetskog saveza.

Pravilno se kaže da ocena o tako kompleksnoj celini događaja jedva može da se da u jednom procesu pa makar ovaj trajao i nekoliko godina. Takođe je pitanje da li je moguće da se izbegne jednostranost ako jedna strana poseduje sva optužujuća dokumenta i njih samostalno odabira.

Presude uredi

Macuoka Josuke i Nagano Osami su umrli u toku procesa. Okava Šumei je proglašen umobolnim a nedelju dana posle izvršenja smrtnih kazni otpušten je kao izlečen. Doihara Kendži, Hirota Koki, Itagaki Seiširo, Kimura Heitaro, Macui Ivane, Muto Akira i Tojo Hideki su pogubljeni. Togo Šigenori je osuđen na dvadeset a Šigemicu Mamoro na sedam godina robije dok su ostali osuđeni na doživotnu robiju.

Kritike procesa uredi

Povećaju sumnji u opravdanost Tokijskog procesa doprinele su i atomske bombe bačene na Hirišimu i Nagasaki. Po važećem ratnom pravu civilno stanovništvo nije smelo da bude ratni cilj. Mnogi Japanci, ali i mnogi drugi pitali su se da li neko ima pravo da Japanu prebaci ratne zločine posle atomskog bombardovanja i sistematskih vazdušnih napada na demografske centre pri kojima je često u samo jednoj noći ginulo i 100 000 ljudi.

Neki su zbog toga delili mišljenje jednog američkog oficira na visokom položaju u Mekarturovom štabu: „Ovaj proces je najveće licemerstvo u istoriji čovečanstva!“ Možda je nešto od ovoga doprinelo da proces u Tokiju privuče malo pažnje.

Po povelji proces je morao da bude pravičan. Ostaje pitanje da li je to moguće posle rata u kome je sprovođena neograničena propaganda u kojoj su osećanja mržnje i potcenjivanja bila sistematski potpirivana. Sigurno je nepravilno ako se kaže da je ova vrsta procesa služila da bi se pobedniku pružila mogućnost da obistini svoju ratnu propagandu. Ali na odluku je tada sigurno uticalo i trenutno raspoloženje. Tu i tako se itekako vršio pritisak. Što više zemalja predstavlja međunarodni sud ove opasnosti se smanjuju. Mogućnost ulepšavanja istorijskih činjenica se smanjuje jer jedni drugima to ne dozvoljavaju.

Sovjetska suđenja za ratne zločine u Habarovskuu od 25-30. novembra 1949. su tipičan primer procesa gde nije bilo takvih korekcija. Smatralo se da je dat dokaz da je car izdao direktne naredbe za upotrebu bakteriološkog oružja protiv Kine. Iz stečenog iskustva se vidi da je poželjno da učestvuju i sudije iz neutralnih zemalja pa čak i sudija iz pobeđene zemlje jer bi on imao korigujući uticaj.

U Povelji je zapisano i nekoliko pravila koja bi trebalo da obezbede pravičnost postupka. Bilo je u Japanu sumnji da li će se optuženima dati mogućnost na pravičnu odbranu. Takva sumnja mogla je da nikne kada se ispostavilo da su naredbe Vrhovnog komandanta savezničkih snaga redovno bile motivisane činjenicom da je Japan vodio agresivni rat (činjenicu koju je međunarodni sud trebao tek da utvrdi). Poznati američki časopis doprineo je zbrci tvrdeći: „Daćemo im pravičan proces, a zatim ćemo ih obesiti!“

Značaj uredi

Osvrtanje na greške u procesu i ukazivanje na njegove slabe strane ne znači da se procesu se ne oduzima njegova istorijska i pravna vrednost. Ta vrednost je u tome što je individualna odgovornost za otpočinjanje rata i za zločine u toku rata zauvek prihvaćena kao načelo. Nirnberg i Tokio su neizbrisivi uzori.

U čemu je poseban doprinos procesa u Tokiju? Možemo da to posmatramo sa dve tačke gledišta: kad se radi o zločinu protiv mira i kada je u pitanju ratni zločin. Davanjem mogućnosti da se izriču kazne za agresivan rat pojavljuje se značajno pitanje: dokle dopire odgovornost? U Nirnbergu se sudilo diktatorskom režimu u kojem je vrlo mala grupa ljudi određivala i vodila politiku. U Tokiju takođe nije postojao demokratski režim. Vlada se odlikovala mnogim karakteristikama vojne diktature. Ali se ipak nije radilo o zatvorenom sistemu. Resori su zastupali različita shvatanja. Zato su postojale jasne razlike između vojnih i civilnih ministara. Zato je i moglo da se dogodi da jedan civil pre rata stupi u kabinet kao ministar spoljnih poslova sa ciljem da spreči izbijanje rata (Togo) dok je njegov kolega za vreme rata hteo da što pre dođe kraj borbama (Šigemicu) .

Otuda proizilazi pitanje: postoji li neko ko je bio član ratnog kabineta i time bio kriv za rat? Gde leži granica za krivično-pravnu odgovornost? Isto pitanje može da se odnosi i na visoke civilne autoritete kao za čuvara carskog pečata Kidoa, direktnog carevog savetnika, i za visoke vojne starešine kao što je maršal suvozemnih snaga Hata koji je bio vrhovni komandant ali se nije upuštao u spoljnu politiku. Da li je vrhovni komandant koji je svoju funkciju vršio u nepravednom ratu može biti optužen za zločin protiv mira. Potvrdan odgovor na ovo pitanje povlači za sobom zahtev da se vojnici mešaju u spoljnu politiku i to u većoj meri nego samo kao savetodavci u strateškim pitanjima. Može se postaviti pitanje da li bi takvo stanovište bilo pogodno za mir.

Sa druge tačke gledišta proces je još važniji. U Nirnbergu se radilo o jednoj do kraja zločinačkoj vladi koja je sa najvišeg mesta izdavala naredbe za činjenje ratnih zločina. Zato se u Nirnbergu sudilo ili direktnim izvršiocima zločina ili direktnim nalogodavcima. Nije postavljano pitanje lične odgovornosti zbog neuspeha u sprečavanju sistematskih zločina. Radi se o krivičnom delu iz nehata kada se ispostavi da su sistematski vršeni zločini iako je čovek na odgovarajućem položaju mogao da ih spreči. Koliko daleko se pruža ova odgovornost? To pitanje bilo je važno u Tokiju gde gotovo da nije moglo biti govora o centralno izdatim, neosporno zločinačkim naredbama.

To pitanje je već bilo značajno u procesu u Manili gde je bilo suđeno generalu Jamašiti koji je osuđen na smrt zbog nehata. Žalbu protiv ove osude američki Vrhovni sud je odbio navodeći da bi se time stvorio opasan presedan koji bi mogao da ima dalekosežne posledice i za nekog budućeg američkog presednika, njegove vojne rukovodioce i savetnike. Presuda iz Tokija detaljno obrazlaže odgovornost za nehat pri mogućnosti da se spreče zločini. Linija odgovornosti za ministre inostranih poslova, Generalštab i glavnokomandujuće jasno je povučena što procesu u Tokiju daje vandredan značaj.

Vidi još uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Tokijski_proces&oldid=8765341