Rokselana
Haseki Hurem sultanija (perz. خرم, tur. Hürrem, Hurem — nasmijana, radosna, djevojačko Aleksandra Lisovska ili Rokselana, također i Roksolona, Ruzijak ili Rosa, tj. Ruskinja; (1506.—1558.) bila je najmoćnija sultanija osmanskog carstva, zakonita supruga osmanskog sultana Sulejmana I, majka Vladareve djece: Sultana Selima II — nasljednika Sulejmana I, Mihrimah sultanije kao i prinčeva Mehmeta, Bajazida, Džihangira i Abdullaha. Prva žena u stoljetnoj tradiciji koja je bila oslobođena ropstva i oženjena za sultana, humanitarka, nakon smrti princa Mustafe jedina nasljednica Majke sultanije.
| Haseki Hurem sultanija خرم سلطان | |
|---|---|
|
| |
| Datum rođenja | 1502. |
| Datum smrti | 15. april. 1558. |
| Grob | Sulejmanova džamija |
| Titula | haseki sultanija |
| Prethodnik | Ajše Hafsa Valide sultanija |
| Poreklo i porodica | |
| Otac | Gavrilo Gabrijel Lisovski |
| Majka | Aleksandra Lisovska |
| Supružnik | Sulejman Veličanstveni |
Smatra se jednom od najmoćnijih žena Osmanskog carstva i jednom od najmoćnijih u povijesti čovečanstva. Imala je veliku moć i vršila je veliki uticaj na politiku Osmanskog carstva i igrala vodeću ulogu u mnogim državnim aferama[1].
Porijeklo i djetinjstvo uredi
Njeno pravo ime, kao i njeno djetinjstvo, nisu sasvim poznati. Pretpostavlja se da se zvala Anastasija ili Aleksandra La Rossa. Bila je Ukrajinka porijeklom iz Poljske, s teritorija današnje Ukrajine. Njen otac je bio pravoslavni ukrajinski sveštenik. Kao i mnoge njene zemljakinje, za kojima je u Carigradu (Istanbulu) bila velika potražnja, Rokselana je ili kao sužanj ili zato što su je roditelji prodali (što je bila česta pojava u Rusiji) odvedena kao bijelo roblje u Osmansko carstvo. Obično su devojke imale 6 do 13 godina kada su bile kupljene za bogata domaćinstva osmanlijske više klase ili sultana. Kao bijele robinje, one za razliku od svojih crnih suputnica nisu morale da rade teške poslove, već su obično služile kao kalfe, družbenice i dvorske dame.
Život uredi
Ibrahim-paša (1493—1536) je, iz zahvalnosti, svom prijatelju sultanu Sulejmanu I poklonio mladu Aleksandru. Ona se našla u haremu koji je obuhvatao oko 300 robinja. Aleksandra, koja je imala vatreno crvenu kosu, opisana je kao nežna, vitka, ljupka i očaravajuća. Uz to je bila veoma inteligentna, promućurna i vesela, smejala se i šalila rado.
Kao i sve mlade haremske dame, ona je u početku dobijala lekcije turskog jezika i islama. Učila je čitanje i pisanje, sastavljanje nežnih ljubavnih pisama, šivenje i pletenje, pevanje, ples, sviranje jednog muzičkog instrumenata, pa i vežbanje ljupkog i gracioznog hoda. Neobično lepe i zanosne robinje, koje su imale šanse da postanu sultanove konkubine, učene su još i erotskim veštinama. Dvanaest najatraktivnijih i najtalentovanijih robinja su bile određene kao „gedikli“, to jest sultanove sobarice, koje su imale obavezu da oblače sultana, da ga kupaju i snabdevaju ukusnim jelom. Kao moguće gošće u sultanovoj postelji mogle su takođe da postanu njegove miljenice, „ikbal“. U slučaju da su ostale trudne i rodile djecu svome gospodaru, dobile su počasno zvanje sultanske „konkubine“ ili „kadine“, odnosno haseki sultanije, a samo udajom za sultana mogle su postati prave sultanije.
Rokselani nije bilo teško da privuče Sulejmanovu pažnju. Uostalom, njena harizma je privlačila svakoga u haremu, zbog čega je brzo dobila ime „Hurem“, što znači nasmejana. Nije dugo potrajalo dok je postala i sultanova saputnica u krevetu. Pošto nije služila samo za seksualno zadovoljavanje i kao majka mogućih naslednika, nego se pokazala i kao dobar sagovornik i iskrena prijateljica, pa čak i kao životna saputnica. Sulejman je bio oduševljen Ibrahimovim poklonom. Sa Rokselanom je mogao da piše pesme ili da vodi političke diskusije. Rokselana je uz to bila u stanju da mu daje dobre savete i imala je razumevanja za njegove strahove koje je jedino njoj mogao da prizna. Rokselana je bila u stanju, kao njegov prijatelj Ibrahim, da svojom veselošću otera Sulejmanovu melanholiju. Sulejman je tako sve češće odlazio Rokselani i zanemarivao svoju glavnu ženu Mahidevran († 1580, poreklom iz Crne Gore, Albanije ili Čerkezije), koja je nosila nadimak „cvet prolećni“ i koja mu je rodila troje dece, od kojih je samo sin Mustafa ostao živ.
Nije dugo potrajalo i Rokselana je zatrudnela, te je 1521. rodila svog prvenca Mehmeta. Tako počinje za mladu majku velika drama njenog života. Kako bi se posle sultanove smrti sprečili građanski ratovi, jer bi se njegovi sinovi krvavo borili za nasledstvo, Mehmed II († 1481) je izdao zakon po kome je svakom njegovom nasledniku dozvoljeno da, kad dobije sultanat „sa obzirom na red sveta“, ubije svoju braću. Prema tom ukazu, sa svakim novim stupanjem na presto ponavljao se isti ritual. Novi vladar bi naredio da pogube svu njegovu braću i polubraću. Sulejman I nije morao da ispuni tu obavezu, pošto je njegov otac naredio da se pogube ne samo njegova dva brata i sedmorica sinovaca, nego i Sulejmanova četvorica braće, jer je želeo da osigura nasledstvo svome sinu ljubimcu.
Godine 1522. Rokselana je rodila drugo dete, njenu jedinu kćerku Mihrimah, koja je postala očeva mezimica. Mihrimah je kasnije udata za Rustem-pašu, velikog vezira hrvatskog porekla.
Nakon njene kćerke jedinice, Rokselana je rodila još dva princa Selima 1524. i Bajazida 1525. godine. Selim je zbog svoje crveno-zlatne kose najviše od sve dece ličio na svoju majku i često je bio opisan kao miran i staložen. Za razliku od njega, Bajazid je bio ambiciozan i drčan, često neustrašiv.
Oko 1531. godine Rokselana je rodila svoje poslednje dete, opet jednog sina, koji je imao grbava leđa, pa kao bogalj nije mogao da polaže pravo na sultanat. Od svojih roditelja je dobio ime Džihangir i opisan je kao ljubazan, veseo i lepog izgleda. Pošto je u ljudima video samo dobro, bio je voljen od svoje braće i sestara, pa i od samog svog polubrata Mustafe, kao i od svoga oca. Sulejman ga je posebno cenio zbog njegove veselosti i lepog razgovora koji je imao s njim.
Rokselana je u to vreme igrala sve važniju ulogu u sultanovom životu. Sulejman je iznad svega voleo svoju drugu glavnu ženu, živahnu i veselu Rokselanu, i skoro je samo kod nje išao. Zanemario je čak i svog prijatelja Ibrahim-pašu, kojeg je 1523. postavio za velikog vezira Rumelije (tj. Balkana) i koji je bio oženjen Sulejmanovom sestrom Hatidže. Godine 1526. Sulejman ga je postavio još i za glavnog zapovednika svoje vojske u pohodu protiv Ugarske.
U to vreme sa kućnim mirom u Sulejmanovom haremu nije stajalo baš najbolje. Mletački (venecijanski) poslanik Pietro Bragadino obavestio je senat svoje republike u tajnoj depeši o jednoj gruboj raspravi između prve i druge kadine, između Mahidevran Gulbehar i Rokselane, u kojoj je prva drugoj čupala kosu i izgrebala lice. Sulejman je na to smenio svog najstarijeg sina Mustafu u Manisu za namesnika tog grada u zapadnoj Turskoj, koji je time bio dovoljno udaljen od centra moći. Njegova majka Mahidevran je shodno osmanlijskom protokolu morala da putuje s njim.
Od tada je Sulejman bio zajedno samo sa Rokselanom. Njegove druge robinje je vremenom poudavao za svoje paše. Rokselani je nastojao da ispuni sve želje i bio je spreman da se oženi sa njom, odnosno da je proglasi sultanijom, što se za nekih 130 godina nije desilo kod osmanlijskih sultana. Godine 1530. bila je raskošna svadba, o kojoj je Englez Sir Džordž Jang komentarisao: „Ove nedelje se u gradu desio jedan sasvim izvanredan događaj, koji je daleko nečuven u istoriji sultana. Veliki gospodar Sulejman je jednu robinju iz Rusije, neku Rokselanu, načinio svojom caricom, i beše bogato slavlje. Ceremonija je održana u seralju (dvoru) i veselje je prevazišlo sve do sada poznate mere. Velike ulice behu noću osvetljene i bilo je mnogo muzike, i gozbe je bilo dosta za sve ljude. Kuće su ukrašene cvećem, i svuda su donete ljuljaške u kojima ljudi satima sede na veliko svoje zadovoljstvo. U starom hipodromu je podignuta velika tribina na kojoj su mesta za caricu i njene dame ograđene zlatnom ogradom. Tu su carica i njen dvor prisustovali jednom raskošnim turniru, u kome su učestovali hrišćanski i muslimanski jahači, zatim akrobati i mađioničari, i jedna procesija divljih zveri i žirafa, čiji su dugi vratovi doskoro dodirivali samo nebo... Ljudi mnogo govore o svadbi i niko ne može da kaže šta ona u stvari znači.“
Mišljenje naroda uredi
Mletački poslanik Da Zara je pisao: „ On (Sulejman) je tako voli i njoj je toliko odan, da se svi njegovi podanici čude i govore kako je ona njega opčinila. Oni je nazivaju „ziadi“ ili veštica. Zbog toga su ona i njena deca omraženi i u dvoru i u vojsci, ali niko ne sme ništa da kaže protiv nje, jer je on voli. Ja lično sam samo loše čuo o njoj i njenoj deci, dok se za prvorođenog (Mustafu) i njegovu majku (Mahidevran Gulbehar) govori samo dobro. “
Narod je, dakle, verovao da je Rokselana kroz čarobne nauke i vračanje vezala sultana za sebe. Tako je ona postala veštica i nije uspela da pridobije ljubav naroda ni kroz svoje mnoge zadužbine — među njima pet džamija, jedna kuranska škola, jedna narodna kuhinja za siromašne, jedna bolnica itd.
Uticaj Rokselane na Sulejmana uredi
Uticaj Rokselane na Sulejmana je sa godinama postajao sve veći. Sulejman je više puta zbog stalnih vojnih pohoda (bilo ih je oko 13) bio van kuće, pa je zaljubljeni bračni par preko pisama održavao kontakt. Tako je Rokselana jednom pisala: „Moj gospodaru, deo moje duše, koji si sunce moje zemlje i temelj moje sreće. Kada bi znao kako zbog našeg odvajanja moja duša gori i kako se cepa i kako moja ljubav prema tebi ne poznaje dana ni noći, kao bespomoćna tone u moru čežnja...“, na šta joj je Sulejman odgovorio: „Tvojoj ljubavi sinoć sam poslao moja osećanja. Dozvoli mi da kada te samo posmatram, meni se čini tvoja lepota kao jedan noćni leptir. Moja ljubljena, ti si svetlo, a ja leptir u tvojoj ljubavi. Kao kada bi se u ružinom vrtu lepote htelo uhvatiti ptica srca, tako je i stanje jednog zaljubljenog koji bi se uhvatio u mreži ljubavi.“.
Kada je jedini Sulejmanov prijatelj, Ibrahim-paša, počeo da raste preko glave svome gospodaru i svojim hvalisavanjem, svojom arogancijom i pohlepom udostojio sebe da je značajniji od samog sultana, sultan ga je 1536. dao pogubiti. Ibrahim-paša je jednom objavio: „Jeste istina da ja vladam ovim velikim carstvom... Kada bih ja hteo, mogao bih i od jednog konjušara napraviti pašu. Šta ja poželim da dam, to se daje, a ako ja nisam saglasan, to se uzima. Odluka o ratu i miru, o upotrebi državnih sredstava — sve je to u mojim rukama. Sam sultan nije bolje obučen od mene. Svoje punomoće poverava u moje ruke...“ Ko bi tako govorio, taj ne bi oklevao da pokrene i pobunu. Ni od čega se Sulejman nije više plašio nego od jedne pobune koja bi ga mogla koštati njegov presto.
Posle smrti Ibrahim-paše, sultanu je zaista samo Rokselana ostala kao prijateljica, savetodavac i životna saputnica, kod koje je mogao da sa sebe skine svoj vladarski čin i da bude običan čovek, sa svim svojim slabostima. Godine 1541. bračni par se i prostorno približio. Jedan požar je većim delom do temelja uništio Eski Saraj, palatu harema. Rokselana je nagovorila Sulejmana da ne obnovi tu palatu, nego da njeno prebivalište podigne u njegovoj blizini. Sulejman je to odmah prihvatio i na arealu Topkapi Saraj podigao zgrade novog harema. Pošto je Sulejman u to vreme već bio kostoboljan, tu je pod pokroviteljstvom svoje žene mogao da bude brže i češće negovan i razveseljavan.
Godine 1543. umro je Mehmet, najstariji Sulejmanov i Rokselanin sin, koji je u međuvremenu postao popularan u narodu i u vojsci i koji je trebalo da nasledi svog oca. Doživeo je svega 21 godinu, a za sobom je ostavio svoju dvogodišnju kćerku. Kod Rokselane je izbio stari strah da bi Mustafa, sin nekadašnje Sulejmanove prve kadine Mahidevran Gulbehar, mogao pogubiti njena preostala tri sina. Sa mužem njene prve kćerke Mihrimah, Rustem-pašom († 1561), koji je od 1539. pripadao njenoj familiji i od 1544. bio veliki vezir, Rokselana je pokušavala da ukloni potencijalnu opasnost koja je pretila njenoj deci od strane Mustafe. Koliko je to bilo tačno ili samo lažna propaganda danas se ne može kazati, no Mustafa je 1553. bio optužen da je spremao obaranje svog oca. Sulejman je svakako poverovao tim optužbama i dao je Mustafu i 11-godišnjeg Mustafinog sina, svog sopstvenog unuka, da se pogube kao veleizdajnici.
Janičari, kod kojih je Mustafa bio veoma popularan, su se zbog toga pobunili, a pobuna je bila tako opasna po Sulejmana da je Sulejman svog zeta Rustem-pašu, koji je svuda smatran figurom koja je upravljala iza kulisa, razrešio položaja velikog vezira. Nakon što se pobuna janičara uz dosta novca umirila, Rustem-paša je 1555. ponovo postavljen za velikog vezira. Iza svega toga, kao iza ubistva starog Sulejmanovog prijatelja Ibrahim-paše, mnogi su smatrali da je Rokselana bila vodeća snaga, što se nikako nije moglo dokazati. Sulejman je već više godina bolovao, i na njegovu smrt Rokselana je morala da računa u svako doba. Kao borac po prirodi, ona nije mogla jednostavno da preda svoje sinove dželatima.
Godine 1553. Rokselana je izgubila svog najmlađeg sina Džihangira, koji nije mogao da preboli ubistvo svog voljenog polubrata Mustafe. Tako su Rokselani preostali samo njena kćerka Mihrimah, 22-godišnji živahni pijanica Selim i 21-godišnji ambiciozni Bajazit, koji je u svemu ličio na svog oca. Tokom preostalih godina svog života Rokselana je pokušavala da smiri sve veće rivalstvo između svoja dva sina.
Pošto je Rokselana 1558. umrla, nije doživela da se ambiciozni i vlastoljubivi Bajazit u borbi protiv brata posvađao i sa ocem i na kraju podigao pobunu protiv njega. Pobuna nije uspela i Bajazit je sa svojom četvoricom sinova prebegao novembra 1559. persijskom (iranskom) caru Tahmaspu. Tahmasp ga je prvo prijatno primio, ali je na kraju ipak, zbog 400.000 zlatnika koje je dobio od Sulejmana, njega i njegove sinove predao. Sulejman ih je dao sve pogubiti.
Jedino dete koje, osim Džihangira, Sulejmana nije razočaralo bila je odlučna i samopouzdana kćerka Mihrimah, koja je kod Sulejmana preuzela ulogu svoje majke kao savetodavac i sagovornik.
Sulejman je Rokselanu nadživeo osam godina, kada je na svom poslednjem pohodu u Ugarskoj umro 1566. godine. Posle Rokselanine smrti u Sulejmanovom životu nije bilo druge žene. Bio je veran svojoj ženi sve do smrti. Naredio je da se sahrani pored nje, u raskošnoj džamiji Sulejmanije koju je dovršio 1557. godine.
Njegov 35-godišnji sin Selim II, nasledio je Sulejmana kao sultan . Osam godina posle Sulejmanove smrti i on je 1574. godine.
Galerija uredi
Literatura uredi
- Thomas M. Prymak, "Roxolana: Wife of Suleiman the Magnificent," Nashe zhyttia/Our Life, LII, 10 (New York, 1995), 15–20.
- Zygmunt Abrahamowicz, "Roksolana," Polski Slownik Biograficzny, vo. XXXI (Wroclaw-etc., 1988–89), 543–5.
- Galina Yermolenko, "Roxolana: The Greatest Empresse of the East," The Muslim World, 95, 2 (2005), 231–48.
- Postoje mnogi istorijski romani o Rokselani: P.J. Parker's Roxelana and Suleyman (2012); Barbara Chase Riboud's Valide (1986); Alum Bati's Harem Secrets (2008); Colin Falconer, Aileen Crawley (1981–83), and Louis Gardel (2003); Pawn in Frankincense, the fourth book of the Lymond Chronicles by Dorothy Dunnett;
Vidi još uredi
Reference uredi
- ↑ Robinja postala carica, Pristupljeno 24. 4. 2013.
Spoljašnje veze uredi
| Prethodnik: Ajše Hafsa |
turska sultanija | Nasljednik: Mihrimah |