Stigma (rana)

Stigme su tragovi, rane ili bolne senzacije na mestima na telu gde su Isusu Hristu nanete rane tokom raspeća (šake, stopala, bok). Termin vodi poreklo od rečenice s kraja Poslanice svetog Pavla Galatima u kojoj kaže: „Ubuduće da mi niko ne stvara teškoće, jer ja rane Gospoda Isusa na tijelu svojemu nosim.“ (Gal 6,17). Stigmata je oblik množine grčke reči „stigma“, koja se upotrebljavala još pre hrišćanstva, a označavala je žig koji se usijanim gvožđem utiskivao na ruci ili glavi zarobljenika ili roba. Osoba koja ima stigme naziva se stigmatičar. Rane se pojavljuju same od sebe, to jest ne prethodi im nikakva konkretna povreda.

Uzroci pojave stigmi su predmet brojnih rasprava. Jedni tvrde da su one čudotvorne, dok drugi misle da su u pitanju obmane ili da postoji medicinsko objašnjenje.

Stigmatičari su uglavnom ljudi koji su se previse posvetili Bogu.

Definicija

Karlo Kriveli, Odlaganje Hrista: Magdalena gleda stigmu na levoj ruci

Po ugledu na Isusa, raznim osobama u istoriji hrišćanstva su se pojavljivali belezi slični Hristovim na različitim delovima tela:

• na šakama ili na zglobovima, koji podsećaju na rane od klinova kojima je Hrist zakovan za krst,
• na stopalima ili na člancima (na nogama), koji podsećaju na rane od klinova,
• na glavi, koji podsećaju na rane izazvane krunom od ružinog trnja,
• na leđima, kao posledica bičevanja kojem je Hrist bio izložen,
• na slabini, koji podsećaju na ranu od koplja.

Osobe kojima se javljaju takvi belezi nazivaju se „stigmatičari“. U najvećem broju slučajeva su to žene.

Istorija

El Greko: Sveti Franja dobija stigme

Malo pouzdani izvori navode Etjena Langtona kao prvog stigmatičara; treba međutim napomenuti da ovaj nadbiskup iz Kanterberija nikada nije kanonizovan, čak ni od strane Jovana Pavla II, što bi se sigurno dogodilo da je bio prvi koji je dobio taj znak raspoznavanja. Uostalom Katolička enciklopedija mu nije posvetila nijedan zaseban članak a Kirchenlexikon, koji se ipak pokazao velikodušnijim, nijednom rečju ne pominje njegove stigme. Možemo stoga zaključiti da se radi o jednoj legendi, ali o legendi koja će biti duga veka, pošto su je internet sajtovi koji neprekidno razmenjuju sadržaje uveliko raširili.

Zvaničan (ako ne i više istinit) je slučaj Franje Asiškog koji je, boraveći na planini Alverna (La Verna ?), 1224. godine ugledao serafima sa šest krila kako lebdi u vazduhu, tela prikovanog za krst identičan Hristovom. Kada je vizija iščilela, Franja Asiški je primetio da su se na njegovom vlastitom telu pojavili znaci identični onima koji su naneti Isusu, znaci koji su ostali neizbrisivi. Tako je njegovo telo nosilo dve stigme koje su, prema nekim verzijama, otkrivene tek posle njegove smrti.

Od ostalih slavnih stigmatičara, pomenimo sledeće: Katarina Sijenska, saint Jean de Dieu, Barbe Acarie, Ana Katarina Emerik, poznata po svojim vizijama, Tereza Nojman, Mari Nazur i Padre Pije (1918—1968). Ne bi trebalo zaboraviti ni Martu Robin za koju jedan sajt, koji ističe da je namenjen „obaveštenim hrišćanima“, navodi da je ona „žena koja će možda imati najveći uticaj na ovaj vek“ , kao ni Gemma Galgani (1878—1903) koja je kanonizovana 1940. 2007. Brat Elie iz manastira Calvi dell'Umbria, koji se nalazi na 50 km od Rima, dobija belege Hristovog stradanja svake godine tokom uskršnjeg posta .

Tumačenja

Ovakve manifestacije su različito tumačene. Oni koji su sumnjičavi govore o obmani, ali skorašnji slučajevi, za koje se može reći da su izvesni, naveli su određene stručnjake da iznesu hipotezu prema kojoj je tu reč o histeričnim manifestacijama, dok „verujući“ u tome vide neku vrstu teopatije.

Analizirajući knjigu Žan-Pjera ALBERA, Krv i Nebo. Mistični sveci u hrišćanskom svetu, Klodin Ledik piše: „Žan-Pjer Alber iznosi hipotezu da je svetica, zbog nečistote menstrualne krvi koja otiče iz tela žena, neprestano u obavezi da ponovo osvaja svoju svetost ispuštajući iz svog tela uzvišenu krv.“ .

Feministkinje su napisale i sledeće: „Jedan lekar Ž. Lermit ustanovio je da većina žena (bile one svetice ili ne) postaju stigmatičarke samo između 15. i 50. godine starosti, u periodu tokom kojeg žena ima svoja pravila“. I stigme su izložene cikličnim ritmovima: “Natuzza Evolo (rođena 1924) ih je primećivala svake godine za vreme Korizme (veliki, uskršnji post), Gertrude d'Oosten (1358) svakog dana u kanonskim satima, ali najčešće se dešavalo da rane petkom krvare najobilnije, ili samo toga dana, dok su bile jedva vidljive u ostatku vremena” . Ako tome dodamo da pisci žitija često ističu da je krv iz stigmi mirisna i da svetice nemaju više „svoja pravila“ , to nas navodi na zaključak da je stigmatizacija zapravo proces pretvaranja menstrualne krvi: iz nečiste krvi koju, kako se navodi, karakteriše jak i škodljiv miris u krv čiji miris simbolizuje čistotu. Ženska svetost javlja se tako kao jedan privilegovani otkrivač nestvarne žene u hrišćanstvu. Biće požude, čulno biće, žena se mora odreći svoje ženstvenosti, da bi dostigla svetost: mora odbaciti sve što bi moglo da je učini zavodljivom i mora se odreći materinstva.

Kultura

Film

• Stigmata (film, 1999), koji govori o stigmatičarki koja je opsednuta.

Književnost

• Stigme svetog Franje Asiškog

U svom romanu Zavera franjevaca (engl. The Franciscan Conspiracy), izdatom 2005, Džon Sek postavlja jednu hipotezu. Po smrti sveca, njegovi posmrtni ostaci su sahranjeni na tajnom mestu koje će biti otkriveno tek 550 godina posle njegove smrti, kako bi bio očuvan mit o stigmama svetog Franje koje su mu donele reputaciju sveca i koje su doprinele širenju franjevačkog reda.

Autor se oslanja na činjenicu da Franja, il poverello, nikada sam nije govorio o stigmama i da je uvek ponavljao istu rečenicu: Moja tajna meni pripada, i da je bio poznat i kao Francesco lebbroso (Franja gubavac) : prema njegovim rečima, ovaj naziv bi trebalo tumačiti u čistom smislu. Franja Asiški je nosio čudne belege na rukama i nogama, jedan beleg na boku i patio je od slepila.

Belezi na šakama ne odgovaraju Hristovim ranama iz razloga koje nameće fizika: prilikom raspeća klinovi su zabijani u zglobove jer bi šake vrlo brzo bile rascepane pošto ne bi mogle da izdrže težinu tela. Svetac, isto tako, nije imao ni tragove na glavi od krune sačinjene od ružinog trnja, kao ni tragove bičevanja na svojim leđima.

Po mišljenju autora, stigme svetog Franje nisu ništa drugo do neizbrisivi tragovi lepre.

Literatura

• Žan-Pjer ALBER, Krv i Nebo. Mistični sveci u hrišćanskom svetu, Pariz, Obije, Istorijska kolekcija. 1997, 458 str.
• Pod nadzorom Dominika de KURSELA, Stigme, L'Ern, Pariz, Edicija, 2001, 272 str.

Reference

Stigma (rana) na Wikimedijinoj ostavi