William Bailey

Stenli Vilijam Bejli (engl. Stanley William Bailey) je bio britanski oficir koji je predvodio misiju Uprave za specijalne operacije u štabu generala Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je značajno doprineo promeni britanske i savezničke politike prema njemu.

Vilijam Bejli
Nadimak	Bil, Miloš
Vojska	Britanska armija
Čin	pukovnik

Prvi svetski rat

U toku Prvog svetskog rata, Bejli je kao član Uprave za specijalne operacije boravio u Grčkoj i radio na zbacivanju kralja Konstantina I, zbog njegove politike o neutralnosti. Pomagao je i osnivanje Privremene vlade Elefteriosa Venizelosa.

Međuratni period

Bejli je jedno vreme života proveo kao inženjer u rudnicima Trepče. Za vreme boravka u Kraljevini Jugoslaviji, tečno je naučio srpski jezik, kao i mnogo iz mentaliteta i običaja Srba.

Drugi svetski rat

Šef savezničke misije u Mihailovićev štabu

Bejli je padobranom iskočio 25. decembra 1942. godine iznad okupirane Jugoslavije, kako bi došao u Mihailovićev štab. Njegovi izveštaji iz tog perioda potvrđuju da je Mihailović uživao nepodeljenu podršku naroda u okupiranoj Srbiji, dok je uticaj komunista bio zanemarljiv. Mihailović ga je prozvao Miloš Bejli, zbog njegovog ranijeg boravka na Kosovu u rudnicima Trepče, a u slavu Miloša Obilića.

Sabotaže snabdevanja Afrike

Na molbu feldmaršala Harolda Aleksandera, general Mihailović je u maju 1942. godine počeo sa organizovanjem sabotaža saobraćajnih mreža u okupiranoj Srbiji, kako bi otežao snabdevanja generala Ervina Romela i Nemačkog afričkog korpusa. Sabotaže je nadgledao pukovnik Bil Hadson, o čemu je izveštavao komandu u Londonu, a potom je Mihailoviću preneo pohvale feldmaršala Alana Bruka. Ove akcije su imale značajnog efekta na frontu, pa je Britanska komanda Bliskog istoka uputila i telegram generalu Mihailoviću (16. avgusta 1943):

Sa divljenjem pratimo vaše usmerene operacije koje su od neprocenjive vrednosti za naš saveznički cilj.

Za poraze u Africi, čak je i Hitler krivio Mihailovića, te je izdao naređenje da se njegove snage razbiju nemilosrdno.

Pukovnik Bejli je potvrdio da postoji saradnja četnika sa italijanskim snagama, ali da nema nikakvih dokaza o saradnji samog Mihailovića sa bilo kojim okupacionim trupama, bilo nemačkim ili italijanskim. Prilikom posete Kolašinu, pukovnik Bejli je predložio Pavlu Đurišiću da ga podrži i pogura na čelo Jugoslovenske vojske u Otadžbini, ali je on to odbio i obavestio Mihailovića.

Okretanje prema partizanima

Kada je prošla afrička kriza, Mihailović je pokušao da umanji vojne aktivnosti na prostoru Srbije, gde su važile rigorozne okupatorske odmazde nad civilnim stanovništvom. Bejliju se to nije dopalo, pa je pretpostavljenima iz Uprave za specijalne operacije u Kairu, saopštio:

...došlo je vreme da se Mihailović odlučno ophodi. Mora se navesti da shvatimo da ga možemo naterati ili slomiti.

General Mihailović je odbio Bejlijev zahtev da se obaveže kako će sva britanska vojna pomoć kasnije biti otplaćena pravom na eksploataciju rudnika u Srbiji.

Nakon Teheranske konferencije, saveznici počinju da pružaju potpunu podršku partizanskim snagama u Jugoslaviji, dok se u savezničkim medijima operacije JVuO često pripisuju partizanima u zasluge već tokom jeseni 1943. godine. Kada je pukovnik Čarls Armstrong došao u štab kod Mihailovića, preuzeo je mesto šefa misije, dok je Bejli ostao politički savetnik.

Po kapitulaciji Italije, Bejli je organizovao da se italijanska 19. pešadijska divizija preda partizanima, umesto Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. Na taj način je 8.000 italijanskih vojnika predalo oružje, koje su partizani upotrebili protiv JVuO i potisli je iz doline Lima. Pukovnik Bejli je napustio Jugoslaviju 29. januara 1944. godine i odleteo u savezničku bazu u Bariju.

Navodno je zajedno sa Duškom Popovom pokušao nagovoriti kralja Petra II Karađorđevića da se tajno i bez znanja Čerčila vrati u Jugoslaviju.