Стајићево

(Preusmjereno sa stranice Stajićevo)

Стајићево је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1941 становника.

Стајићево

Православна црква у селу
Православна црква у селу

Основни подаци
Држава Srbija Србија
Покрајина  Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво (2011) Decrease 1941
Густина становништва 97 ст/km²
Положај
Координате 45°17′23″N 20°27′14″E / 45.289666°N 20.454°E / 45.289666; 20.454
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 76 m
Површина 20,6 km²
Стајићево na mapi Srbije
Стајићево
Стајићево
Стајићево (Srbije)
Остали подаци
Поштански број 23204
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR


Координате: 45° 17′ 23" СГШ, 20° 27′ 14" ИГД

Историја uredi

Стајићево се налази на лесној тераси између Потиске алувијалне равни на западу и Тамишког платоа на истоку, на 12 км магистралног пута Зрењанин- Београд уз леву обалу Бегеја.

Аграрна реформа (1918—1941) имала је за циљ да се изменити власничка структура земљишта и испуни обећање Краља Петра Карађорђевића дато добровољцима на Крфу, да ће их све наградити одређеном површином обрадиве земље.[1] Одузета земља од властеле у В. Бечкеречкој жупанији дељена је српским добровољцима из Босне, Лике, Далмације, Србије, Војводине и других крајева. Српски живаљ из ових крајева, бивши кметови, слуге и беземљаши могли су добити одређену површину земље у закуп. Њихова несрећа била је у томе што нису имали новца да плате закупнину нити су имали основна средства за рад у пољопривреди.

Видевши како му се парохијани, иначе вредни људи, муче и тешко живе, парох елемирски Сава Стајић је покренуо необичну акцију да се изврши колонизација српске сиротиње из села В. Бечкеречке жупаније на рудинама Раравац, Горња и Доња Петра и Павлово које је било у поседу Алтруистичке банке из Беча. Рођени Бечкеречан где је и матурирао гимназију, Сава Стајић је био врло уман и поштован међу великодостојницима новонастале државе. Завршивши Правне науке у Грацу апсолвирао је богословију у Сремским Карловцима. Био је члан Великог духовног суда Пећке патријаршије и епархијске конзисторије у В. Кикинди. Лични пријатељ је епископа Темишварског др. Георгија Летића и др. Душана Гргина, народног посланика В. Бечкеречке жупаније, а тадашњег начелника у министарству за аграрну реформу. Обојица су му дали благослов и одобрење да започне колонизацију српске сиротиње из Елемира, Арадца, Фаркаждина, Ечке, Тараша, Кумана, Ботоша и Орловата. Дана 1.10.920. године примивши своје колонистичке компетенције, колонисти су почели обраду ове земље. Сви колонисти су без изузетка добили 8 кј. и 1100 кв. хвати квалитетне оранице. Број колониста се до 1922. г. попео на 231. породицу. Исте године извршена је експропријација земљишта за изградњу насеља.

  • Село

Село је пројектовано и изграђено квадратног облика односно 1x1 км, са пет улица правца исток-запад и једном попречном која дели село на половину правца север-југ. Све улице се секу под правим углом и измедју себе чине осам истоветних квартова а сваки кварт има 30 истоветних кућних плацева величине 100 x 26 метара. Додела плацева за изградњу кућа као и дозвола за почетак изградње извршена је 26.7.1922. године. Захваљујући повољним државним кредитима као и кредитима грађевинских предузећа и трговина у В. Бечкереку и Тителу, добро организованој Аграрној заједници као и спрези и међусобној помоћи, до 1925. г. изграђено је око 200 кућа у којима је живело око 1000 становника српске националности, православне вероисповести. Село је тада добило назив Стајићево, по своме оснивачу г-дину Сави Стајићу.

  • Школа

Прва заједничка брига свих колониста била је изградња школе, која је започета већ 1923. г. Зграда од једне школске дворане и учитељског стана завршена је и освештана 5.10.1924. г. Школа је била четвороразредна и имала је 84 ученика. Десет година касније 1934. г. гради се нова школа са две учионице, школском двораном и зборницом за учитеље. У континуитету та школа је претрпела до данас велике доградње и адаптације. Почетком 1960. почиње изградња још две учионице па школске 1962/63. г. школа ради као осмогодишња. Изградњом 4 просторије за кабинетску наставу и терена за мале спортове 1990. г. као и 75 m² помоћних просторија у 2000. г. школа поприма данашњи изглед. Уз школу је изграђена зграда за предшколски узраст деце и котларница. Школу је 2000. г. похадјало 220 ученика и 30 предшколаца. Уз најбољу опремљеност кабинетских учила и изградњу сале за физичко васпитање, могла би се сврстати у ред савремених, конфорних школа.

  • Црква

Друга заједничка брига колониста била је изградња православног храма. Прилозима мештана у новцу и раду, изградња цркве од набијене земље започета је 24.08.1926. г. Завршетак радова и освештавање храма обављено је 3.11.1926. г. Црква је посвећена успењу Пресветле Богородице (Велика Госпојина ), 28. августа што је уједно и Храмова и сеоска слава. Његово превосвештенство. др. Георгије Летић епископ темишварски долази по други пут на колонију 1.12.1934. г. и том приликом освештава ново изграђену школу и полаже камен темељац за нову цркву. Градња цркве у касновизантијском стилу била је права реткост у Банату и трајала је две године. Како се у Орловату у то време градила такође нова црква за коју је нов иконостас иградио наш познати сликар Урош Предић, стари иконостас који се налазио у старој цркви а који је рађен 1772. г. Орловаћани поклањају Стајићанској новој цркви. Црква је завршена и освећена на дан храмове и сеоске славе 28.08.1936. г. Својом духовношћу и топлином али и стилом и монументалношћу она је понос мештана која ни случајног пролазника не оставља равнодушним. У селу постоје назарени, адвентисти, католици али они сви не прелазе 1% од укупног броја становника.[2]

Демографија uredi

У насељу Стајићево живи 1599 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,8 година (37,6 код мушкараца и 40,0 код жена). У насељу има 627 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,19.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 1133 [3]
1953. 1229
1961. 1413
1971. 1607
1981. 1993
1991. 2058 1969
2002. 2035 1999
2011. 1839
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
1.925 96,29%
Мађари
  
25 1,25%
Југословени
  
15 0,75%
Хрвати
  
6 0,30%
Румуни
  
6 0,30%
Словаци
  
5 0,25%
Македонци
  
2 0,10%
Русини
  
1 0,05%
Руси
  
1 0,05%
Немци
  
1 0,05%
непознато
  
4 0,20%


Референце uredi

  1. Југославија, после Првог светског рата)., Приступљено 25. 4. 2013.
  2. Енциклопедија Баната „Банатера“ (2006)
  3. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  4. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  5. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе uredi

Са других Викимедијиних пројеката :