Srčani mišić
Srčano mišićno tkivo (lat. textus muscularis cardiacus striatus) izgrađuje središnji sloj srčanog zida (miokard) i središnji sloj plućnih vena u blizini njihovog ušća u srce. Po strukturi je slično poprečno-prugastom, a po funkciji glatkom mišićnom tkivu.
Sastavljeno je od poprečno-prugastih vlakana, koja se razlikuju od skeletnih po dimenzijama (tanja su i kraća), rasporedu jedara, prisustvu tzv. prelaznih ploča, slabije izraženoj poprečnoj ispruganosti i dr. Srce se sastoji od dve vrste vlakana. Jedna vrsta izgrađuje radnu muskulaturu odgovornu za kontrakcije, a druga vrsta sprovodnu musklulaturu koja sadrži malo kontraktilnih fibrila i koja je odgovorna za stvaranje i sprovođenje impulsa do kontraktilnih vlakana.[1]
Srčana mišićna vlakna su sastavljena od serijski vezanih ćelija (kardiomiocita). One su široke 10-20 µm, a dugačke 50-120 µm. Svaka ćelija ima jedno ili dva centralno postavljena jedra, što omogućava razlikovanje srčanog i skeletnog mišićnog tkiva. Miofibrili takođe nemaju isti raspored kao kod poprečno-prugastih mišića, ali su aktinski i miozinski filamenti organizovani na isti način. Poprečna ispruganost nije tako izražena, zbog prisustva velikog broja mitohondrija (koje zauzimaju 40% volumena kardiomiocita). Između susednih ćelija nalaze se prelazne ploče (interkalatni diskovi).[2]
Interkalatni diskovi su specijalizovani spojevi, koji omogućavaju brzo i lako prenošenje impulsa od jedne ćelije do druge. Zahvaljujući ovoj činjenici, srčani mišić se često označava kao sincicijum. U srcu postoje dva sincicijuma: pretkomorski i komorski. Oni su u potpunosti odvojeni vezivnim tkivom i jedino atrio-ventrikularni snop može da prenese impuls iz pretkomora u komore.[3]
Srčani mišić se kontrahuje ritmično i automatski, a inerviše ga vegetativni nervni sistem (simpatikus i parasimpatikus). Signali koji izazivaju srčane kontrakcije nastaju u zidu desne pretkomore, ali nervni sistem utiče na njegov ritam.[4][5]
U ranom detinjstvu postoji blago izražena sposobnost regeneracije ovog tkiva, ali kod odraslih ona uopšte ne postoji. Najčešći uzrok oštećenja i propadanja miokarda je infarkt.[2]
Izvori uredi
- ↑ Arthur C. Guyton, John E. Hall (1999). Medicinska fiziologija,. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0599-9.
- ↑ 2,0 2,1 Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović (2001). Histološka građa organa. Niš: Bonafides. ISBN 86-7434-003-2.
- ↑ Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Medicinska fiziologija, IX izdanje ("Savremena administracija“ Beograd, 1999.)
- ↑ Marija Mihalj, Danica Obradović (2000). Opšta anatomija. Novi Sad. 86-489-0276-2.
- ↑ Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9.
Literatura uredi
- Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović (2001). Histološka građa organa. Niš: Bonafides. ISBN 86-7434-003-2.
- Arthur C. Guyton, John E. Hall (1999). Medicinska fiziologija,. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0599-9.