Siniša Ocokoljić

Siniša Ocokoljić Pazarac, u nekim izvorima navođen i kao Simeon Ocokoljić (? - 1954) je bio jugoslovenski kraljevski, a kasnije i četnički oficir, najpoznatiji kao komandant Mlavskog korpusa. Po činu je bio potpukovnik.Verni sin Kraljevine Jugoslavije. Pedesetih godina, nakon što je preživeo rat i stradanja zajedno sa vascelim srpskim narodom, namamljen i ubijen od strane tajne komunisticke policije zvanincno nazivane UDBA.

Jedan od aktivnih učesnika borbe u Drugom svetskom ratu bio je i Simeon D. Ocokoljić – Siniša Pazarac. On je rođen 22. maja 1908. u selu Lisa kod Ivanjice, završio je 55. klasu Vojne akademije 1927–1930, a tokom 1930-ih i Višu školu Vojne akademije. U mirnodopskom periodu dva puta je odlikovan. Od 1941. jedan od organizatora ustanka u istočnoj Srbiji, da bi od 1942. postao komandant Mlavskog korpusa. Njegova jedinica istakla se u borbama protiv Nemaca u septembru 1944. Sa glavninom snaga JVuO, Ocokoljić se u jesen 1944. povukao u Bosnu, da bi u martu sledeće godine po naređenju generala Mihailovića bio poslat u specijalnu misiju u Sloveniji. Odatle otišao u emigraciju. Zarobljen je pod misterioznim okolnostima i ubijen od Udbe u Beogradu sveštenik: o. Borivoje Simonović). Brojno stanje: oko 2.500 ljudi pod oružjem. Mlavski korpus je vodio borbe protiv okupatora i njegovih domaćih kolaboranata, a istakao se i po tome što je u svoje redove primao pripadnike drugih naroda, koji su pobegli iz nemačkog ropstva, od Italijana do Poljaka. Prema svedočenju Aleksandra Ajzinberga („Pisma Matveju“, Prosveta, 2006), koga je Ocokoljić, skupa sa majkom, čuvao od nacista za vreme rata, ovaj hrabri srbski oficir je pomagao i u spasavanju Jevreja.

Iz prepiske Aleksandra Miloševića Zanimljiva je nadsve njegova posleratna sudbina, o kojoj piše ugledni istoričar mlađe generacije Nemanja Dević, priređivač knjige memoara Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča/Sećanja iz rata i revolucije 1941–1945“ (Službeni glasnik, Beograd, 2018).

Major Milošević je, pred kraj rata, bio komandant Zapadno–moravske grupe korpusa, a zatim je emigrirao i živeo u Kanadi, ostavljajući za sobom vredne memoare. On i Pazarac su bili dobri prijatelji.

Pazarac je, naime, smatrao da ravnogorsku bitku treba nastaviti, i zato nije išao dalje od Italije. U gradu Komo, gde se nastanio, stvorio je punkt JVuO i odatle u više navrata slao diverzantske grupe u Jugoslaviju. U septembru 1949. je pisao Miloševiću: „Ti ode u Kanadu? Pa dobro, neka ti je Bog vazda u pomoći. (…) Ja lično ostaću do kraja ’vamo, na međi, dok ne nastane momenat da se ponovo prebacim preko međe. A tvrdo verujem da ti dani nisu tako daleki. (…) Izvršiću svoju dužnost tako da pripremim minu, zajedno s ostalim našim borcima, koja će svojom eksplozijom razneti svu komunističku gamad. A nadam se da ćeš za taj momenat i ti doleteti. (…) da se ponovo nađemo rame uz rame i dadnemo ono što smo obećali rodnoj grudi – osvetu, i izborimo slobodu!“ Nadao se da će sukob Tita i Staljina 1948. godine dovesti do pada Broza, i dati mogućnost ravnogorskim borcima da oslobode Srbstvo. Međutim, Milošević je smatrao da bi na Srbe, ovog puta kao saveznici SSSRa, udarili Bugari, Mađari i Arbanasi; stajao je na onom stanovištu: da bi eventualni rat mogao da bude „velika nesreća, jer će opet na našu grbaču Bugari, Mađari, Arnauti“.

Drugi svetski rat

uredi

28. decembra 1943. godine potpukovnik Siniša Ocokoljić izveštava Dražu Mihailovića o istrebljenjima partizanskih jataka i simpatizera:

Nastavljamo bezpoštedno gonjenje ostataka ovih bednika, koji se rastureni kriju čak i po nužnicima. Istrebljenje ne samo jataka već i simpatizera komunističkih, u toku je.[1]

– Depeša Siniše Ocokoljića Draži Mihailoviću od 28. decembra 1943.

9. januara 1944. major Siniša Ocokoljić, komandant Mlavskog korpusa, javlja Draži da su Nemci ponudili pomoć njihovim ranjenicima, ali četnici je ne žele:

Juče je jedan motorizovani nemački odred naišao u selo Mailovac, u Stigu, gde su bili na lečenju naši teži ranjenici. Major Virt je ponudio lekarsku pomoć u bolnici. Naš teško ranjeni vitez Obilića medalje narednik Petrović, odgovorio je, da će radije umreti svi ranjenici, no da dočekaju da im Nemci pruže pomoć. Nemci su otišli zaprepašćeni ovakvom odlučnošću našom.[2]

Posleratni period

uredi

Ocokoljić je, prema nekim podacima, "nestao" na putu za Austriju na proleće 1945. godine. Drugi izvori navode da je postao izuzetno aktivan u poratnoj srpskoj antikomunističkoj, odnosno tzv. četničkoj emigraciji. Organizovao je emigrantski punkt u Trstu, u okviru koga je delovala i radio-stanica. Prema nekim izvorima je sarađivao i sa hrvatskom političkom emigracijom.

Prema nekim izvorima, Siniša Ocokoljić Pazarac, istaknuti član četničke emigracije, likvidiran je u Beogradu 1954. godine u zatvoru Aleksandra Rankovića, pošto ga je prethodno UDBA kidnapovala u Austriji i tajno prebacila u Jugoslaviju.[3] Prema izjavi prebeglog njujorškog konzula Alekse Kapičića 1970, četnički pukovnik Ocokoljić je kidnapovan u Trstu 1958. i pogubljen.[4]

Izvori

uredi