Wikipedija

Simo Miljuš

(Preusmjereno sa stranice Sima Miljuš)

Sima Miljuš (1894 — 1939) je bio bosanskohercegovački revolucionar i komunista, jedan od osnivača KPJ.[1]

Sima Miljuš
Simo Miljuš

Sima Miljuš

Biografija
Datum rođenja 1894.
Datum smrti 19. april 1939.
Mesto smrti Moskva, (Flag of Sovjetski Savez Sovjetski Savez)
Supružnik Zora Miljuš
uredi Pogledajte dokumentaciju šablona

Bio je pripadnik Mlade Bosne, učesnik Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata. Bio je član Socijaldemokratske partije do 1919. godine, a od 1919. član KPJ.[2]

Nakon rata je izabran je za poslanika Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, organizacionog sekretara KPJ i lidera Nezavisne radničke partije Jugoslavije za Srbiju. Jedno vreme bio je i vođa komunista Hrvatske i Slavonije.[3]

Streljan je zajedno sa mnogim drugim istaknutim jugoslovenskim komunistima tokom staljinističkih čistki.

Rehabilitovan je u SSSR-u 10. juna 1958. godine.[4]

BiografijaUredi

Sima Miljuš rođen je 1894. godine u Lušci Palanki, Bosna. Veoma rano se uključio u revolucionarni pokret.[5] Politički je bio aktivan još u sarajevskoj gimnaziji.[6] Bio je član tajne omladinske revolucionarne organizacije „Mlada Bosna“.

Balkanski ratoviUredi

Glavni članak: Mlada Bosna

Kao sedmoškolac odlazi u Srbiju gdje prilazi komitama.[6] Zajedno sa drugim mladobosancima, u Prvom balkanskom ratu borio se u četi Voje Tankosića. Kao osamnaestogodišnjak 1912. pridružio se srpskoj vojsci i sa majorom Vojislavom Tankosićem učestvovao u oslobađanju južne Srbije i Makedonije od Turaka.[3] U Drugom balkanskom ratu 1913. godine dezertirao je iz Makedonije.

Prvi svetski ratUredi

Bolestan i rezigniran bregalničkim iskustvom ubrzo se vraća u Sarajevo. Kao član Mlade Bosne, nakon Principova atentata 1914. je uhapšen i interniran u Aradu. 1916. godine je mobiliziran ali je ubrzo pritvoren zbog antiratne kampanje.[6]

Uhapšen je kod carske i kraljevske Regimente broj 79 u Otočcu. Slom Austrougarske dočekao je u garnizonskom zatvoru u Zagrebu, očekujući osudu. Odmah po izlasku iz zatvora se pridružuje socijaldemokratima te se angažira u revolucionarnom krilu što se profiliralo u hrvatski komunistički pokret.[6]

Komunistička partija JugoslavijeUredi

Glavni članak: Afera Diamantstein
 
Časopis Borba, koji je Miljuš jedno vreme uređivao sa Horvatinom.
  „Najveći je zločin prema budućnosti čovečanstva, koga je sudbina vezana sa sudbinom proletarijata, da proletarijat nema svoje organizacione forme, onaj aparat koji će strahovite patnje koje prete proletarijatu i osta­lom čovečanstvu olakšati...[7]“
(Simo Miljuš)

Posle rata, kao student pravnog fakulteta, bio je predsednik Udruženja akademske socijalističke omladine na Zagrebačkom univerzitetu.[3] Bio je član Pokrajinskog izvršnog veća Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) u Zagrebu.

1919. godine Simo Miljuš je, kao prvi u vodećoj »trojci« zagrebačkih komunista, pokušao u dodiru s mađarskom komunom pokrenuti srodno gibanje u Jugoslaviji.[6] Iste godine je uhapšen u okviru Dijamantštajnove afere, zajedno sa Vladimirom Čopićem, L. Kordićem i drugovima, zbog pripreme prevrata. Miroslav Krleža, koji je tada vodio kampanju za njihovo oslobađanje, u memoarima piše da su navodi optužbe u biti bili istiniti, da je prevrat doista pripreman te da je Simo Miljuš u njegovu sobu bio sakrio nekoliko pušaka i mnogo municije.[8] Miljuš je oslobođen početkom 1920. godine zbog nedostatka dokaza,[6] nakon protesta i demonstracija na Zagrebačkom sveučilištu.[9]

Na prvim izborima u Kraljevini SHS 1920. godine izabran je za narodnog poslanika Ustavotvorne skupštine za grad Zagreb, ali je ubrzo nakon proslave izborne pobjede komunistička partija zabranjena Obznanom.[3] Ponovo je hapšen 1921. godine pod sumnjom saučesništva u atentatu na Milorada Draškovića. Hapšen je i posle atentata na regenta Aleksandra 1921. godine i interniran u rodno mesto zajedno sa svojom ženom Zorom.

1923. godine prognani su iz Zagreba urednici Borbe Simo Miljuš i Kamilo Horvatin.[10]

1924. godine Miljuš je bio oblasni sekretar Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ) za Srbiju i referent na sednicama Zemaljskog veća NRPJ.

Emigracija u SSSR-uUredi

Glavni članak: Jugoslovenska politička emigracija u SSSR

1933. godine emigrirao je u Sovjetski Savez, gde je dobio ime Ilija Georgievič Kuburić. Bio je predavač Međunarodne lenjinske škole i urednik izdavačkog preduzeća "Strani radnik".[3]

Streljanje u SSSR-uUredi

Glavni članak: Jugosloveni žrtve Velike čistke
 
Simo Miljuš nakon hapšenja od strane NKVD-a, jula 1938. godine.

Miljuš je uhapšen 19. jula 1938. godine u Moskvi.[3] Josip Broz se 23. septembra 1938 u pismenoj izjavi organima NKVD potpuno ograđuje od uhapšenog Miljuša:

  „S Kuburićem (Simom Miljušem) nikada nisam zajedno radio, a o njemu sam imao loše utiske.[11]“
(Josip Broz)

Tito ga je marta 1939. godine proglasio štetočinom i izdajnikom i isključio iz Partije, a čim je taj glas stigao do Moskve, Miljuš je streljan zajedno sa nekolicinom osnivača KPJ 19. aprila 1939. godine.[12]

„Proleter“, zvanični organ KPJ od maja 1939, donosi spisak isključenih jugoslovenskih komunista na kojem su Simo Miljuš i njegova žena Zora. Mnogi od popisanih su u trenutku objave već bili mrtvi, a nekima je isključenje bilo smrtna presuda:

„Kao elementi koji su našoj partiji i radničkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina svojim frakcijama i grupaškim borbama, vezama sa klasnim neprijateljima, varali KI, svojim destruktivnim radom kočili razvitak partije i pa taj način obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije, i tako pomagali klasnom neprijatelju, isključeni su iz redova partije: Milan Gorkić, Flajšer, S. Marković, S[imo] Miljuš, [Antun] Mavrak, Krešić [Đuro Cviić], Andrej [Stjepan Cvijić], Petrovski [Kamilo Horvatin], Senjko [Vladimir Ćopić], Martinović, Švarcman [Vilim Horvaj], Švarc [Gojko Samardžić], Dragačevac [Kosta Novaković], Berger [Akif Šeremet], Liht [Radomir Vujović], Graberica [Jovanka Horvatin], Drenovski [Janko Jovanović], Grgur V[ujović] i Z[ora] Miljuš.“[13]

DelaUredi

Sarađivao je u partijskoj štampi („Istina“, „Nova istina“, „Novi svijet“, „Radnik“, „Radnička reč“, „Radnička borba“, „Borba“, itd.).

IzvoriUredi

  1. ↑ http://znaci.net/00003/648.pdf
  2. ↑ http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278119-Krvavo-prolece-1939
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Tito sudi - Staljin strelja
  4. ↑ http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278119-Krvavo-prolece-1939
  5. ↑ https://www.google.rs/search?q=Simo+Milju%C5%A1&num=30&safe=off&es_sm=93&source=lnms&tbm=bks&sa=X&ei=J-7UU4e4CMqN4gTR_YDQDg&ved=0CAwQ_AUoAA&biw=1024&bih=499
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Simo Miljuš (Krležijana)
  7. ↑ Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 128), Beograd, 1989.
  8. ↑ AFERA DIAMANTSTEIN
  9. ↑ http://books.google.rs/books?id=TqElAAAAMAAJ&q=Simo+Milju%C5%A1&dq=Simo+Milju%C5%A1&hl=en&sa=X&ei=P-7UU5fgFaGGywPo24KACA&ved=0CF8Q6AEwCw
  10. ↑ Milan Vesović, Revolucionarna štampa u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (str. 278), Beograd, 1979.
  11. ↑ http://91.222.6.88/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278115-Cena-crvene-krune
  12. ↑ „Tito je na vrh KPJ došao cinkanjem”. Arhivirano iz originala na datum 2013-10-08. Pristupljeno 2014-07-07. 
  13. ↑ Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora

LiteraturaUredi

  Portal RRPJ
  • Enciklopedija Jugoslavije (knjiga šesta). „Jugoslavenski leksikografski zavod“, Zagreb 1965.
  • Ivan Očak, Krleža-Partija, Zagreb 1982.
  • E. Čengić, S Krležom iz dana u dan, I-IV, Zagreb 1985.

Vanjske vezeUredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Simo_Miljuš&oldid=41292621