Wikipedija

Sjevernoafrička kampanja

(Preusmjereno sa stranice Severnoafrička kampanja)

Severnoafrički front tokom Drugog svetskog rata je naziv za sukobe u severnoj Africi od 10. juna 1940. do 13. maja 1943. Obuhvatao je kampanje u libijskim i egipatskim pustinjama (Kampanja u Zapadnoj pustinji), u Maroku i Alžiru (Operacija Baklja) i Tunisu (Tuniska kampanja). Na frontu su se borili Saveznici i sile Osovine, od kojih su mnoge imale kolonijalne interese u Africi od kraja 19. veka. Savezničkim ratnim naporima su dominirale vojske britanskog Komonvelta i izgnane vojske iz okupirane Evrope. SAD su ušle u rat 1941, a sa direktnom vojnom pomoći u severnoj Africi počeli su 11. maja 1942.[nedostaje referenca]

Sjevernoafrička kampanja
Segment Drugog svetskog rata

Britanski krusejder tenk prolazi pored zapaljenog nemačkog tenka pancer IV.
Datum 10. jun 1940. — 13. maj 1943.
Lokacija
Ishod Pobeda Saveznika, snage Sila Osovina u severnoj Africi povukli su se u Italiju
Sukobljene strane
Saveznici
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Australija
 Kanada
 Novi Zeland
 Južna Afrika
 SAD
 Slobodna Francuska 		Sile Osovine
 Nemačka
 Italija
 Višijevska Francuska[nb 1]
Žrtve i gubici
  • Ujedinjeno Kraljevstvo Britanska Imperija
    Procenjeno 220.000 mrtvih,
    ranjenih, nestalih i
    zarobljenih,[1] uključujući
    35.478 potvrđeno poginulih.[2]
  • Slobodna Francuska Slobodni Francuzi
    16.000 mrtvih, ranjenih
    i nestalih.[3]
  • Sjedinjene Američke Države SAD
    2.715 mrtvih;
    8.978 ranjenih;
    6.528 nestalih.[4][5]
  • Materijalni gubici
    1.400 aviona uništeno;
    2.000 tenkova uništeno.
  • Kraljevina Italija Italija
    22.341 mrtvih ili nestalih;[6]
    250.000–350.000 zarobljenih.[7][nb 2]
  • Treći Reich Nemačka[9]
    18.594 mrtvih; 3.400 nestalih;
    130.000 zarobljenih.
  • Višijevska Francuska Višijevska Francuska[nb 3]
    [nedostaje referenca]
    1.346 mrtvih; 1.997 ranjenih.
  • Materijalni gubici[10][11]
    8.000 aviona uništeno;
    6.200 topova, 2.550 tenkova i
    70.000 kamiona uništeno
    ili zarobljeno.
    2.400.000 tona zaliha

Borbe u severnoj Africi su počele sa italijanskom objavom rata 10. juna 1940. 11. husarski puk britanske vojske (uz pomoć 1. Kraljevskog tenkovskog puka, 1. KTP) je 14. juna prešao egipatsko-libijsku granicu i zauzeo tvrđavu Kapuco. Zatim je sledila italijanska kontraofanziva u Egipat i osvajanje Sidi Baranija u septembru 1940, a potom i operacija Kompas, kontraofanziva Komonvelta. Tokom operacije Kompas, italijanska 10. armija je bila uništena, pa je Nemački afrički korpus, pod komandom Ervina Romela, poslat u severnu Afriku tokom operacije Suncokret da pojača italijanske snage kako bi sprečio potpuni poraz sila Osovine.[nedostaje referenca]

Usledio je niz bitaka za kontrolu nad Libijom i delovima Egipta sa naizmeničnim uspesima, a vrhunac je dostignut u drugoj bici kod El Alamejna, kada su snage Komonvelta pod komandom general-pukovnika Bernarda Montomerija nanele težak poraz silama Osovine i potisnuli ih u Tunis. Nakon iskracavanja u operaciji Baklja u severozapadnoj Africi krajem 1942. i potonjih bitaka protiv snaga Višijevske Francuske (koje su zatim promenile stranu), Saveznici su konačno opkolili snage sila Osovine u severnom Tunisu i primorale ih na predaju. Operacija Baklja je bila kompromis koji je pomogao britanskom cilju da se postigne pobeda u severnoj Africi, i pružio priliku da se američka vojska uključi u borbu protiv Nemačke bar u ograničenoj meri. Pored toga, Josif Staljin je dugo tražio otvaranje drugog fronta kako bi se smanjio pritisak na sovjetske armije.[12] Baklja je pružila određeni stepen olakšanja Crvenoj armiji na Istočnom frontu preusmeravanjem snaga osovine na severnoafričko ratište. Preko polovine nemačkih transportnih aviona Ju 52, koji su bili potrebni za snabdevanje opkoljenih nemačkih i rumunskih snaga u Staljingradu, bile su vezane snabdevanjem snaga Osovine u Severnoj Africi.[13] Informacije dobijene razbijanjem šifara zahvaljujući radu britanske obaveštajne službe se pokazala kritičnom za saveznički uspeh u severnoj Africi. Saveznička pobeda u ovoj kampanji odmah je vodila do Italijanske kampanje, što je izazvalo pad fašističke vlade u Italiji i eliminaciju nemačkog saveznika.[14]

Rat u Zapadnoj pustinji uredi

Glavni članak: Rat u pustinji (1940—1943)
 
Italijanska Imperija u novembru 1942.

Dana 10. maja 1940. godine, Vermaht je započeo bitku za Francusku. Mesec dana kasnije, bilo je jasno da bi se Francuska morala predati u roku od dve nedelje (primirje u Kompjenju je potpisano 22. juna 1940. godine).

Dana 10. juna 1940, Kraljevina Italija se pridružila nacističkoj Nemačkoj i objavila rat protiv Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva.[15] Britanske snage (zajedno sa indijskim i rodezijskim vojnicima koje su imale pod komandom) sa sedištem u Egiptu dobile su naređenje da preduzmu odbrambene mere, ali da deluju što neprovokativnije.[16] Međutim, 11. juna su započeli seriju napada na položaje Italije u Libiji.[17] Nakon poraza Francuske 25. juna, italijanske snage u Tripolitaniji nasuprot francuskim trupama sa sedištem u Tunisu - premeštene su u Kireniku kako bi ojačale Italijansku 10. armiju.[18] Ovo, zajedno sa postepenim kvarenjem vozila britanskih snaga, navelo je generala Arčibalda Vejvela da naredi zaustavljanje prepada i ostavi odbranu egipatske granice malom zaštitnom odredu.[19]

Italijanski diktator Benito Musolini naredio je 10. armiji da do 8. avgusta napadne Egipat. Dva dana kasnije, nijedna invazija nije pokrenuta, Musolini je naredio maršalu Grazianiju da, u trenutku kada nemačke snage pokrenu operaciju Morski Lav, on treba da napadne.[20] 8. septembra Italijani su-ometeni nedostatkom transporta i oslabljeni niskim nivoom obuke među oficirima i slabom službom snabdevanja[18] – dobili naređenje za invaziju Egipta sutradan. Plan borbe bio je da se napreduje duž obalnog puta, dok su ograničene oklopne sile delovale kroz pustinju.[19] Da bi se suprotstavio italijanskom napredovanju, Vejvel je naredio svojim zaštitnicama da uznemiravaju napredujuće Italijane i da se povuku prema Mersa Matruhu, gde su bazirane glavne britanske pešadijske snage. Na pustinjskom krilu bila je 7. oklopna divizija, kako bi udarila na krilo italijanskih snaga.[21][22]

Do 16. septembra, italijanske snage napredovale su do Maktile, oko 130 km zapadno od Mersa Matruha, gde su se zaustavile zbog problema sa snabdevanjem.[23] Uprkos tome što je Musolini tražio da se nastavi napredovanje, Graziani je naredio svojoj vojsci da se ukopa oko Sidi Baranija, a utvrđeni kampovi su uspostavljeni na isturenim položajima; dodatne trupe su takođe bile pozicionirane iza glavne vojske.[24] Kao odgovor na raspršene italijanske kampove, Britanci su planirali ograničeni petodnevni napad, operaciju Kompas, da napadnu sve utvrđene kampove jedan po jedan.[25][26] Vojska Britanske Imperije, ukupno 36.000 ljudi,[27] napala je napredne elemente italijanske 10. divizije 9. decembra.[28] Nakon početnog uspeha, snage Operacije Kompas[29] gonile su Italijane u povlačenju.[30] U januaru, osvojena je mala luka u Bardiji,[31] a ubrzo i utvrđena luka Tobruk.[32] Oko 40.000 Italijana je zarobljeno u dve luke i okolini, dok se ostatak Desete vojske povlači duž obalnog puta do El Agajla. Ričard O'Konor poslao je 7. oklopnu diviziju preko pustinje, sa malom izviđačkom grupom koja je stigla u Beda Fom oko devedeset minuta pre Italijana, odsecajući njihovo povlačenje. Uprkos očajničkim pokušajima da savladaju britanske snage u bici kod Beda Foma, Italijani nisu uspeli da se probiju, a ostaci vojske koja se povlačila predala se. Dakle, tokom 10 nedelja savezničke snage uništile su italijansku 10. armiju i stigle u El Agajlu, privevši 130.000 ratnih zarobljenika.[33][34][35]

 
Britanski tenk matilda II sa zarobljenom italijanskom zastavom tokom operacije Kompas.

Musolini je zatražio pomoć od svog nemačkog saveznika, dok je italijanska Vrhovna komanda brzo poslala nekoliko većih motorizovanih i oklopnih jedinica da zaštiti svoje kolonije u Severnoj Africi.[36] Ova izuzetno proširena pojačanja obuhvatila su i uskoro poznatu diviziju "Ariete"(general Etore Baldasare).[37] U međuvremenu, Nemci su užurbano skupili motorizovanu silu, čiji vodeći elementi su stigli u Tripoli u februaru. Ovaj relativno mali ekspedicioni odred, nazvan "Afrika Korpus" od strane Hitlera, stavljen je pod komandu Ervina Romela. Njegova naređenja bila su da pojačaju Italijane i blokiraju savezničke pokušaje da ih izbace iz regiona.[38][39] Međutim, inicijalno slanje jedne oklopne divizije, a kasnije, ne više od dve oklopne i jedne motorizovane divizije, pokazalo je ograničeni stepen nemačkog učešća i interesovanja na ovom ratištu.[37] Najveći deo pojačanja bila su italijanska, i prema tome Italijani su vodili najveći deo borbi. Isturena saveznička vojska - koja se sada zove 13. korpus (Velika Britanija) - usvojila je odbrambeni stav i tokom narednih meseci je ojačana, pre nego što je većina njenih veteranskih snaga [[Bitka za Grčku | prebačena u Grčku] ]. Pored toga, 7. oklopna divizija je povučena u deltu Nila.[40][41][42] Veteranske jedinice zamenjene su neiskusnim regrutima, nespremnim da se suoče sa nemačkim tenkovima.[43]

 
Italijanski generali Ugo Kavalero i Etore Bastiko razgovaraju o ratu u italijanskoj vazduhoplovnoj bazi u Libiji 1942.
 
Britanski Krusejder tenkovi idu na front tokom Operacije Krstaš, 26. novembar 1941.

Iako je Rommelu naređeno da jednostavno drži liniju, oklopno izviđanje ubrzo je postalo prava ofanziva kod El Agajla u martu 1941. godine.[38][39] U martu-aprilu, savezničke snage su potisnute[44] i vodeći generali zarobljeni. Australijska 9. pešadijska divizija povukla se u utvrđenu luku Tobruk,[45] a preostale britanske i imperijalne snage povukle su još 160 km istočno do libijsko-egipatske granice.[46] Sa Tobrukom pod opsadom glavne italijansko-nemačke sile, mala oklopna grupa nastavila je da prodire na istok. Osvojila je Fort Kapuco i Bardiju u prolazu, potom napredovla u Egipat, a do kraja aprila zauzela je Solum i taktički važan Halfaja prolaz. Romel je poseo ove pozicije, pojačavajući borbenu grupu i postavio je u odbranu.[47][48]

Iako je izolovan sa kopna, Tobrukov garnizon je nastavio da prima snabdevanje i pojačanja, koje je britanska mornarica dostavljala noću. Romelove snage nisu imale snage niti obuku da uzmu tvrđavu. Ovo je stvorilo problem snabdevanja njegovih isturenih jedinica. Prednje linije u Soluumu bile su na kraju rastegnutog lanca snabdevanja, koji se pružao od Tripolija i morao je zaobići obalski put u Tobruku. Nadalje, stalno mu je pretio ispad britanskih snaga iz Tobruka.[49]Bez Tobruka u rukama Osovine, dalje napredovanje u Egiptu bilo je nepraktično.[50][51]

Saveznici su uskoro pokrenuli kontra-napad manjih razmera pod imenom Operacija Breviti. Ovo je bio pokušaj da se snage Osovine pomere sa ključnih prolaza na granici, što je postiglo početni uspeh, ali se isturena pozicija nije mogla održati. Breviti je zatim pratila mnogo veća ofanziva, operacija Bojna Sekira. Ova operacija, namenjena da oslobodi Tobruk opsade, takođe je propala.

Nakon neuspeha operacije Bojna Sekira, Arčibald Vejvel je smenjen i zamenio ga je Klod Okinlek. Zapadna pustinjska vojska je ojačana drugim korpusom, 30. korpusom, a dva korpusa formiraju Osmu armiju. Osma armijaa sastavljena je od vojnih snaga iz zemalja Komonvelta, uključujući Britansku vojsku, Australijsku vojsku, Britansku indijsku vojsku, Novozelandsku vojsku, Južnoafričku armiju i Sudanske odbrambene snage. Postojala je i brigada Slobodnih Francuza (general Mari-Pjer Koenig). Nova formacija pokrenula je novu ofanzivu, Operaciju Krstaš, u novembru 1941. Nakon kratke bitke, 70. divizija u Tobruku je oslobođena i snage Osovine su bile primorane da se povuku. Do januara 1942. linija fronta je ponovo bila na El Agajlu.

 
Nemački zarobljenici zarobljeni tokom Druge bitke kod El Alamejna, novembra 1942.

Posle dobijanja zaliha i pojačanja iz Tripolija, Osovina je ponovo napala, pobedivši saveznike u Gazali u junu 1942. i zauzevši Tobruk. Snage Osovine potisle su Osmu armiju preko egipatske granice, ali je njihov napredak u julu zaustavljen samo 140 km od Aleksandrije u Prvoj bici kod El Alamejna.

Od velikog značaja, 29. juna američki izveštaji iz Egipta o britanskim vojnim operacijama prestali su upotrebljavati kompromitovani "crni kod", koji je Osovina dešifrovala, tako se informišući o britanskim "snagama, pozicijama, gubicima, pojačanjima, snabdevanju, situaciji, planovima, moralu itd.".

General Okinlek, iako je zaustavio Romelovo napredovanje u Prvoj bici kod El Alamejna, zamenjen je generalom Haroldom Aleksanderom. General-potpukovnik Vilijam Got unapređen je od komandanta 13. korpusa da preuzme komandu cele Osme armije, ali je ubijen kada je njegov avion presretnut i oboren iznad Egipta. Zamenio ga je general-potpukovnik Bernard Montgomeri.

Krajem juna 1942. snage Osovine napravile su drugi pokušaj da probiju odbranu savezničkih snaga na El Alamejnu u Alam Halfi, ali su bili neuspešni. Posle dugog perioda izgradnje i obuke, Osma armija je pokrenula veliku ofanzivu, odlučno pobedila italijansko-nemačku vojsku tokom Druge bitke kod El Alamejna krajem oktobra 1942. godine, potisnuvši snage Osovine ka zapadu i osvojivši Tripoli sredinom januara 1943. Do februara 1943. Osma armija se suočila sa italijansko-nemačkom oklopnom vojskom u blizini linije Maret, pod komandom 18. armijske grupe generala Harolda Aleksandra za završnu fazu rata u Severnoj Africi, kampanju u Tunisu.

Operacija Baklja uredi

 
Američke trupe na desantnom čamcu krenule su u Oran, novembar 1942.
Glavni članak: Operacija Baklja

Operacija Baklja je započela 8. novembra 1942. godine i završila se 11. novembra. U pokušaju da obuhvate nemačke i italijanske snage, Savezničke snage (američke i britanske) iskrcale su se u francusku Severnu Afriku pod vlašću Višija pod pretpostavkom da neće biti nikakvog otpora. Ipak, francuske snage Višija su pružile snažan i krvav otpor saveznicima u Oranu i Maroku, ali ne u Alžiru, gde je državni udar francuskog pokreta otpora 8. novembra uspeo da neutralizuje francuski 19. korpus pre iskrcavanja i uhapsi komandire Višija. Shodno tome, iskrcavanja nisu imala nikakvu praktičnu opoziciju u Alžiru, a grad je bio zauzet prvog dana zajedno sa celom komandom Višjevske Afrike. Nakon tri dana razgovora i pretnji, generali Mark Klark i Dvajt Ajzenhauer primorali su Višijevog admirala Fransoa Darlana (i generala Alfonsa Juin) da izda naredbu o prestanku oružanog otpora u Oranu i Maroku od strane francuskih snaga 10. i 11. novembra, sa odredbom da Darlan postane šef administracije Slobodne Francuske. Tokom operacije Baklja, američka mornarica borila se protiv Višijevske francuske i nemačke mornarice tokom pomorske bitke u Kazablanci, koja se završila američkom pobedom.

Savezničko iskrcavanje podstaklo je Osovinu da okupira Višijevsku Francusku (Operacija Anton). Osim toga, francuska flota je zarobljena u Tulonu od strane Italijana, ali im nije koristila, jer je glavni deo flote bio potopljen da spreči njihovu upotrebu od strane Osovine. Vojska Višija u severnoj Africi pridružila se saveznicima (vidi Slobodni Francuzi).[52]

Tuniska kampanja uredi

Glavni članak: Kampanja u Tunisu (1943)

Nakon operacije Baklja (od početka novembra 1942.), Nemci i Italijani su započeli jačanje trupa u Tunisu kako bi popunili vakuum koji su ostavile trupe Višija koje su se povukle. Tokom ovog perioda slabosti, Saveznici su se odlučili protiv brzog napredovanja u Tunis dok su se borili sa vlastima Višija. Mnogi saveznički vojnici bili su vezani u garnizonskim dužnostima zbog neizvesnog statusa i namera Višijevih snaga.

 
Tigar 712 iz 501. teškog tenkovskog bataljona predao se SAD i potom je prebačen u Oklopni i konjički muzej SAD.[53]

Do sredine novembra, saveznici su bili u mogućnosti da napreduju u Tunis, ali samo sa jednom divizijom. Do početka decembra, Istočna borbena grupa- koja je preimenovana u britanska Prva armija (general-pukovnik Kenet Anderson) - bila je sastavljena od britanske 78. pešadijske divizije, 6. oklopne divizije, 1. padobranske brigade, Komandosa br. 6 i delova 1. oklopne divizije (SAD). Ali do ovog trenutka, iz Evrope je dopremljeno jedna nemačka i pet italijanskih divizija, a udaljenost savezničkih aerodroma od linije fronta dala je Osovini jasnu vazdušnu nadmoćnost nad bojnim poljem. Saveznici su zaustavljeni i odbačeni unazad, nakon napredovanja na istok do 30 km od Tunisa.

Tokom zime usledio je period zatišja tokom kojeg su obe strane nastavile da jačaju svoje snage. Do nove godine, britanska Prva armija imala je jedan britanski, jedan američki i jedan francuski korpus (u aprilu 1943. je aktiviran drugi britanski korpus). U drugoj polovini februara u severozapadnom Tunisu, Romel i fon Arnim su imali neke uspehe protiv pretežno neiskusnih francuskih i američkih trupa, naročito u potiskivanju američkog 2. korpusa ( general-major Lojd Fredendal) u bici za Kaserinski prolaz.

Do početka marta 1943, britanska Osma armija, napredujući na zapad duž obale Severne Afrike, stigla je do granice sa Tunisom. Romel i fon Arnim su se našli u okruženju savezničke dve armije. Bili su opkoljeni, sa manje ljudi i naoružanja. Britanska Osma armija zaobišla je odbrambeni položaj Osovine na liniji Maret krajem marta, a Prva armija u centralnom Tunisu pokrenula je svoju glavnu ofanzivu sredinom aprila, kako bi stisnule snage Osovine dok se njihov otpor u Africi ne sruši. Snage Osovine predale su se 13. maja 1943. godine, i predale više od 275.000 ratnih zarobljenika. Poslednja vojska Osovine koja se predala u Severnoj Africi bila je 1. italijanska armija.[54] Ovaj ogroman gubitak iskusnih trupa značajno je smanjio vojne kapacitete snaga Osovine, iako je najveći procenat trupa Osovine pobegao iz Tunisa. Ovaj poraz u Africi dovodi do osvajanja svih italijanskih kolonija u Africi.

Obaveštajna služba uredi

Sile Osovine uredi

 
Nemačka radio jedinica u pustinji.

Osovina je imala značajan uspeh u sakupljanju obaveštajnih podataka putem preslušavanja radio komunikacija i praćenja radijskog saobraćaja. Najvažniji uspeh je došao kroz presretanje izveštaja pukovnika Bonera Felersa, američkog vojnog atašea u Egiptu. General Džordž Maršal ga je zadužio za detaljne izveštaje o vojnoj situaciji u Africi.[55] Felers je razgovarao sa britanskim vojnim i civilnim osobljem u štabu, čitao dokumente i posećivao front. Poznat Nemcima kao "die gute Quelle" (dobar izvor) ili u šali kao "onaj mali", prenosio je svoje izveštaje u Vašington koristeći "Crni Kod" američkog Stejt departmenta. Međutim, u septembru 1941. godine Italijani su ukrali šifarnik koji sadrži Crni Kod, fotografisali ga i vratili u američku ambasadu u Rimu.[56] Italijani su podelili deo presretnutih razgovora sa svojim nemačkim saveznicima. Pored toga, "Chiffrierabteilung" (nemačka vojna šifrantska služba) uskoro je uspela da provali šifru. Felersovi izveštaji su bili veoma detaljni i odigrali su značajnu ulogu u informisanju Nemaca o savezničkim snagama i namerama između januara i juna 1942.

 
Italijanski tenk M 13/40 iz oklopne divizije Ariete.

Pored toga, italijanski Servizio Informazioni Segrete ili SIS stručnjaci za dešifrovanje su uspeli da presretnu mnogo radio-šifrovanih obaveštenja (SIGINT) iz britanskog avio-saobraćaja, kao i prvoklasne šifre iz britanskih brodova i kopnenih baza, pružajući italijanskoj ratnoj mornarici pravovremena upozorenja o namerama saveznika na Mediteranu.

[57] Zaista, italijanska SIS je bila toliko uspešna u rukovanju većinom mornaričkih podataka Osovine na Mediteranu, da "ofanzivna upotreba SIGINT-a u Velikoj Britaniji bila je u velikoj meri negirana od strane italijanskog odbrambenog SIGINT-a".[58]

Afrika Korpus je imao obaveštajnu službu iz 621. signalnog bataljona, koji je stigao u Severnu Afriku krajem aprila 1941. godine,[59] pod komandom pukovnika Alfreda Seboma. 621. signalni bataljon pratio je radio komunikaciju među britanskim jedinicama.[55] Nažalost, za saveznike, Britanci nisu samo propustili da menjaju svoje kodove dovoljno često, već su bili skloni slaboj radio disciplini u borbi. Njihovi oficiri često su slali otvorene, nekodirane poruke svojim komandama, omogućavajući Nemcima da lakše identifikuju britanske jedinice i raspoređivanje.[55] Situacija se promenila nakon što je kontranapad tokom bitke kod Gazale pregazio i uništio 621. signalni bataljon, a brojni njihovi dokumenti su zarobljeni, upozoravajući britansku obaveštajnu službu na problem.[60] Britanci su odgovorili uspostavljanjem poboljšane procedure pozivanja, uvođenjem radiotelefonskih kodova, uvođenjem stroge radio tišine u rezervnim formacijama, prikrivanjem prave poruke sa lažnim saobraćajem, pooštravanjem svoje radio discipline u borbi i stvaranjem celokupne lažne signalne mreže u južnom sektoru .[61]

Saveznici uredi

 
Kompjuter Kolos Mark II Bličli Parku.

Saveznički dešifranti čitali su mnogo šifriranog nemačkog saobraćaja, naročito onog koji je šifrovan sa mašinom Enigma. Program saveznika Ultra je inicijalno imao ograničenu vrednost, jer je trebalo predugo da bi se informacije prenele komandantima na terenu, a ponekad i pružile informacije koje nisu bile od pomoći.[62] U pogledu predviđanja sledećeg poteza koji bi Nemci učinili, oslanjanje na Ultra je ponekad omanulo. Deo razloga što su početni nemački napadi u martu 1941. bili toliko uspešni bio je to što su presretnuti podaci Ultra obavestili Vejvela da je OKV jasno uputio Romela da ne preduzme bilo kakvu ofanzivnu akciju, već da sačeka dok se još ojača 15. oklopnom divizijom u maju.[63] Romel je dobio ove informacije, ali je stavio više vrednosti na svoju procenu situacije. Verujući da Nemci nisu imali nameru da preduzmu velike akcije, britanska komanda nije odgovorila sve dok nije bilo prekasno.[64] Pored toga, Romel nije generalno pružio OKV-u ili italijanskoj Vrhovnoj Komandi detalje o njegovim planiranim operacijama, jer je smatrao da su Italijani previše skloni da propuštaju informacije. Tako je 21. januara 1942. godine, kada je Rommel udario u svoju drugu ofanzivu iz El Agajla, italijanska komanda je upravo bila iznenađena kada je saznala o tome, kako su i Britanci bili.[65] Ultra presretnuti podaci su Britancima pružili informacije kao što su ime novog nemačkog komandanta, njegovo vreme dolaska i broj i stanje snaga Osovine, ali možda ne bi pravilno otkrili Romelove namjere.

Primarna korist Ultra presretanja naporima u Severnoj Africi bila je pomoć u presecanju linije snabdevanja Osovine u Tunisu. Ultra presretači pružili su vredne informacije o vremenu i pravcima isporuke snabdevanja Osovine preko Mediterana. Ovo je bilo od ključne važnosti u pružanju mogućnosti Britancima da ih presretnu i unište. Tokom vremena kada je Malta bila pod velikim vazdušnim napadom, sposobnost delovanja po ovim informacijama bila je ograničena, ali pošto su snage Saveznika i pomorske snage poboljšane, informacije su postale korisne za uspeh saveznika. Procenjuje se da je 40% do 60% pošiljki snabdevanja Osovine locirano i uništeno zbog dešifrovanih informacija.[66][67] Međutim, ove tvrdnje snažno osporavaju autori Vincent P. O'Hara i Enrico Cernuschi (2013) koji tvrde da su autori kao što je F. H. Hinslei u velikoj meri preuveličali efekte ULTRA. Na primer, oni tvrde da su obaveštajne informacije koje pruža ULTRA imale mali uticaj na zaustavljanje konvoja iz Italije do Severne Afrike. Od 2,67 miliona tona materijala, goriva i municije koja je otpremljena u Afriku - gotovo sve u italijanskim brodovima i pod italijanskom pratnjom - 2,24 miliona tona uspelo je stići bez obzira na najbolje napore ULTRA i Britanske mornarice kako bi se to sprečilo.[68] U stvari, "Ultra nije uskratila vojskama Osovine zalihe koje su im bile potrebne da bi stigli do Nila".[58]

Teški gubici nemačkih padobranaca na Kritu, omogućeni Ultra upozorenjima o vremenu i lokacijama napada, značili su da je Hitler oklevao u napadu na Maltu,[69] što je pomoglo Britancima da steknu kontrolu nad Mediteranom, kao i gubici italijanske mornarice u bici kod Matapana.[70] Da bi sakrili činjenicu da su nemačke šifrovane poruke pročitane, činjenicu koja je bila kritična za sveukupne ratne napore Saveznika, britanska komanda zahtevala je da se izvrši misija nadletenja pre nego što se konvoj mogao napasti, kako bi izgledalo da je izviđački let otkrio cilj.

Posledice uredi

Posle pobede saveznika u Severnoj Africi, bilo je vreme za početak italijanske kampanje. Dva meseca kasnije usledila je saveznička invazija Sicilije. Skoro 400.000 osovinskih i savezničkih trupa je poginulo, ranjeno ili umrlo od bolesti do kraja kampanje u Severnoj Africi.

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ↑ 8-11. novembra 1942. Viši je zvanično pratio politiku naoružane neutralnosti i vodio vojne akcije protiv oružanih upada Osovine i Savezničkih vojski. Prelazak Višijevih trupa u francuskoj Sjevernoj Africi saveznicima ubedile su Osovinu da se Višiju ne može verovati da nastavi ovu politiku, tako da su napali i okupirali ostatak francuske države ("Operacija Anton").
  2. ↑ Istoričar Đorđo Rošat je napisao:

    Sono circa 400.000 i prigionieri fatti dagli inglesi in Etiopia e in Africa settentrionale, 125.000 presi dagli americani in Tunisia e in Sicilia, 40.000 lasciati ai francesi in Tunisia ("Bilo je oko 400.000 zarobljenika od strane Britanaca u Severnoj Africi i u Etiopiji, od kojih 125.000 uzimaju Amerikanci u Tunisu i Siciliji, 40.000 od strane Francuza u Tunisu")[8]

    Uzimajući u obzir da je u istočnoj Africi odvedeno oko 100.000 italijanskih zatvorenika i da su zarobljenici Amerikanaca uglavnom bili na Siciliji, a ukupno je oko 340.000-350.000.[nedostaje referenca]
  3. ↑ Samo tokom Operacije Baklja (8–16. novembar 1942.)

Reference uredi

  1. ↑ Zabecki, North Africa
  2. ↑ Carell 1960: str. 597
  3. ↑ Cartier, Raymond. La Seconde Guerre Mondiale, vol4: 1943-Juin1944 [The Second World War, vol4: 1943-June1944]. Press Pocket. str. 40. 
  4. ↑ Playfair, Volume IV. p. 460. United States losses from 12 November 1942
  5. ↑ Atkinson 2004: str. 536
  6. ↑ Roma: Instituto Centrale Statistica' Morti E Dispersi Per Cause Belliche Negli Anni 1940–45 Roma 1957
  7. ↑ Colin F. Baxter. "The War in North Africa, 1940–1943: A Selected Bibliography". 1996. Page 38. 500.000 zarobljenika je na listi kao u severnoj Africi, istočnoj Africi i Siciliji; pošto je 150.000 ratnih zarobljenika uzeto u savezničkoj invaziji na Siciliju i oko 100.000 u istočnoj Africi, ovo bi ostavilo ~ 250.000 da se uzme u Severnoj Africi; 130.000 tokom Operacije Kompas i 120.000 posle toga.
  8. ↑ Rochat, Giorgio. Le guerre italiane 1935–1943. Dall'impero d'Etiopia alla disfatta [The Italian Wars 1935–1943. From the Ethiopian Empire until defeat]. Einaudi. str. 446. 
  9. ↑ Carell 1960: str. 596
  10. ↑ Barclay, Mediterranean Operations
  11. ↑ Porch, Douglas: "The Path to Victory: The Mediterranean Theater in World War II", (2004). p. 415.
  12. ↑ Dimbleby 2012: str. 259
  13. ↑ Joel S.A. Hayward, Stopped at Stalingrad; The Luftwaffe and Hitler's Defeat in the East, 1942-1943, University Press of Kansas, (1998). p. 248; see also the effect on German bomber strength at Stalingrad. p. 219.
  14. ↑ Lorrelli 1995: str. 133
  15. ↑ Playfair et al. 2004: str. 109
  16. ↑ Playfair et al. 2004: str. 41
  17. ↑ Churchill: str. 371
  18. ↑ 18,0 18,1 Macksey: str. 25
  19. ↑ 19,0 19,1 Macksey: str. 38
  20. ↑ Macksey: str. 35
  21. ↑ Macksey: str. 40
  22. ↑ Playfair 2004: str. 209–210
  23. ↑ Macksey: str. 47
  24. ↑ Macksey: str. 68
  25. ↑ Wavell

    You must specify issue=, startpage=, and date= when using {{London Gazette}}. Available parameters: Šablon:London Gazette/doc/parameterlist

  26. ↑ Playfair et al. 2004: str. 260–261, 264
  27. ↑ Bauer 2000: str. 95
  28. ↑ Playfair et al. 2004: str. 267
  29. ↑ Mead: str. 331
  30. ↑ Playfair et al. 2004: str. 271
  31. ↑ Playfair et al. 2004: str. 286–287
  32. ↑ Dunn, Jimmy. „World War II's Opening Salvoes in North Africa”. Tour Egypt. 
  33. ↑ Playfair et al. 2004: str. 358
  34. ↑ „Fall of Bengasi”. Time Magazine (17 February). 17. 2. 1941. Arhivirano iz originala na datum 2010-06-26. Pristupljeno 17. 12. 2007. 
  35. ↑ Wavell in

    You must specify issue=, startpage=, and date= when using {{London Gazette}}. Available parameters: Šablon:London Gazette/doc/parameterlist

  36. ↑ Bauer 2000: str. 121
  37. ↑ 37,0 37,1 Walker 2003: str. 67
  38. ↑ 38,0 38,1 Jentz 1998: str. 82
  39. ↑ 39,0 39,1 Rommel: str. 109
  40. ↑ Playfair 1954: str. 289
  41. ↑ Playfair 1956: str. 2
  42. ↑ Jentz 1998: str. 85
  43. ↑ Playfair 1956: str. 2–5
  44. ↑ Playfair 1956: str. 19–40
  45. ↑ Latimer: str. 43–45
  46. ↑ Playfair 1956: str. 33–35
  47. ↑ Playfair 1956: str. 160
  48. ↑ Jentz 1998: str. 128–129, 131
  49. ↑ Latimer: str. 48–64
  50. ↑ Playfair 1956: str. 41
  51. ↑ Jentz 1998: str. 128
  52. ↑ Vidi Operacija Baklja#Pokret otpora i puč
  53. ↑ „AFTA Tiger I Page”. armorfortheages.com. Pristupljeno 28. 9. 2016. 
  54. ↑ Walker 2006: str. 193
  55. ↑ 55,0 55,1 55,2 Deac, Wil (12. 6. 2006). „Intercepted Communications for Field Marshal Erwin Rommel”. World War II Magazine. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-03. Pristupljeno 2021-10-12. 
  56. ↑ Lewin 1998: str. 251
  57. ↑ Vincent P. O'Hara and Enrico Cernuschi, (2013). p. 119.
  58. ↑ 58,0 58,1 Vincent P. O'Hara and Enrico Cernuschi, (2013). p. 135.
  59. ↑ Forty 1998: str. 97 and 148
  60. ↑ Lewin 1998: str. 252
  61. ↑ Lewin 1998: str. 252
  62. ↑ "Intelligence in North Africa" Citat: Zaštita tajne Ultra izvora je značila da je distribucija Ultre bila izuzetno spora i kada je dospela do odgovarajućeg komandanta, često je zastarela i stoga je u najboljem slučaju beskorisna, a u najgorem slučaju opasno pogrešna.
  63. ↑ Verlauf März 1941 Arhivirano 2013-02-05 na Wayback Machine-u. U: Der Feldzug in Afrika 1941–1943 (deutsches-afrikakorps.de). Abgerufen am 24. November 2009. Citat: Schuld an dieser Einschätzung sind die Enigma Berichte, aus denen Wavell ersehen kann, dass Rommel lediglich den Auftrag hat, die Syrte-Front zu stabilisieren, und dass sein wichtigster Verband, die 15. Panzerdivision, noch nicht in Afrika eingetroffen ist. Prevod: Odgovornost za ovu procenu su izvještaji Enigme, što se vidi od Vejvela da Romel ima samo mandat da stabilizuje front kod Sirte i da njegova najvažnija jedinica, 15. oklopna divizija, još uvek nije stigla u Afriku.
  64. ↑ Lewin pp. 33 Citat: 30. marta Vejvel je javio: "Ne verujem da on može napraviti bilo kakav veliki napor za još jedan mesec."
  65. ↑ Lewin pp. 99–101 Citat iz Romelovog dnevnika: Ja sam čuvao u tajnosti napadom Oklopne Grupe na istoku od Mersa el Brega i nisam obavestio ni italijansku niti nemačku visoku komandu. Iz iskustva smo znali da italijanski štab ne može zadržati stvari za sebe i da sve što oni jave u Rimu okreće se u britanske uši. Međutim, dogovorio sam se sa Intendantom da naredba Oklopne grupe bude objavljena u svakoj vojničkoj Kantini u Tripolitaniji 21. januara;...
  66. ↑ Kingsly, Sir Harry "The Influence of ULTRA in the Second World War" Arhivirano 22 June 2011[nepoklapanje datuma] na Wayback Machine-u
  67. ↑ Hinsley 1993
  68. ↑ O'Hara & Cernuschi 2013: str. 118
  69. ↑ „"Intelligence in North Africa"”. topedge.com. Pristupljeno 28. 9. 2016. 
  70. ↑ Hinsley, F. H.; Stripp, Alan, ur. (1993). Codebreakers: The inside story of Bletchley Park. Oxford: Oxford University Press. str. 3. ISBN 978-0-19-280132-6. 

Literatura uredi

  • Hinsley, F. H.; Stripp, Alan, ur. (1993). Codebreakers: The inside story of Bletchley Park. Oxford: Oxford University Press. str. 3. ISBN 978-0-19-280132-6. 
  • Hinsley, Francis Harry (1993). British intelligence in the Second World War. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44304-3. 
  • Rochat, Giorgio. Le guerre italiane 1935–1943. Dall'impero d'Etiopia alla disfatta [The Italian Wars 1935–1943. From the Ethiopian Empire until defeat]. Einaudi. str. 446. 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sjevernoafrička_kampanja&oldid=41833264