Wikipedija

Sebri

Sebri su bili potčinjeno stanovništvo u srednjovekovnoj Srbiji.[1] Postoje različita tumačenja koji su slojevi stanovništva bili obuhvaćeni ovim pojmom.

Pastiri, detalj sa freske iz manastira Sopoćani, 14. vek.

Prema prvom tumačenju, sebri su bili celokupno potčinjeno stanovništvo u srednjovekovnoj Srbiji, i seosko i gradsko, svi koji nisu ni vlastelini ni sveštenici.[2] Po drugom tumačenju, u sebre nisu spadali stanovnici gradova, koji su činili poseban stalež[2], ili bar nije ubrajano građanstvo grčkih i primorskih gradova.[3] Prema trećem tumačenju, sebri su u prvom redu bili slobodni seljaci. [4]

Sebri, seljaci, su pretstavljali stvarno srpsko stanovništvo zemlje.[5] Vlasi-stočari su bili mešani, a u gradovima je stanovništvo uglavnom bilo tuđinsko. Građanskog staleža Srbi u srednjem veku skoro nisu imali.[5]

Srpski seljaci u srednjovekovnoj državi su živeli izuzetno teškim nadničarskim životom.[6] Zemljoradnici i robovi su živeli i rabotali na vlastelinskoj, crkvenskoj ili privatnoj carskoj zemlji.[7] Dušanovim Zakonikom iz 1349. godine položaj seljaka je znatno pogoršan.[8]

Sebri uglavnom nisu činili vojsku.[9] Vojni stalež u Srbiji su činili vlastela (Grci, Nemci, Srbi[10]) i strani plaćenici: Katalonci, Turkopuli (pokršteni Turci) i Nemci.[11] Slobodni stočari iz planina, Vlasi i Arbanasi, su takođe ušli u vojne pohode.[11]

Pojam uredi

Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, akoli sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera.

– Dušanov Zakonik član 94.

Sama reč sebar je izuzetno stara.[3] Vladimir Ćorović navodi da je reč sebar poznata i Rusima i Litavcima, a označavala je zajedničara i sudeonika.[12] I Konstantin Jireček smatra da je prvobitno značenje reči zadrugar, deoničar, zakupnik.[3]

Kao društveni sloj u srednjovekovnoj Srbiji, sebri se jasno izdvajaju od vremena kralja Milutina (1282—1321). Tada se srpsko društvo delilo na veliku vlastelu, srednje ljude i sebre.[3] Pojam sebri se donekle podudarao sa pojmom Srbi. "Stari zakon Srbljem", verovatno s kraja 12. veka, pod imenom Srblji podrazumeva isključivo zavisno stanovništvo i reguliše obaveze meropaha i sokalnika (bez otroka i Vlaha).[9][13] Sam termin sebar se počeo masovnije koristiti za vreme vladavine cara Dušana.[1] Dušanov zakonik deli celokupnu stanovništvo Srbije na samo dve kategorije, na vlasteline i sebre.[3]

Na teritoriji Dubrovačke republike reč sebar je označavala težaka, radnika. Tako je marta 1412. trebinjski vlastelin Ljubiša Bogdančić izveštavao Dubrovačku opštinu o sukobu među sebrima.[3]

Reč sebar u značenju pripadnika potčinjenog društvenog sloja ušla je i u narodnu poslovicu.[3] Kasnije je pojam sebar postao sinonim za seljački ili prostački.[14]

Struktura sebara uredi

Prema vrsti odnosa i posla kojim su se bavili, u stalež sebara su ulazili:[2]

Meropsi (zemljoradnici) uredi

Glavni članci: Meropsi, Parici, i Kmetstvo

„Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili u carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme.”

– Dušanov Zakonik član 201.
 
Prizori svakodnevnice su prikazivani na rubu frasaka. Pećka patrijaršija, Rođenje Hristovo detalj, 1346.

Meropsi su bili zavisni seljaci u srednjovekovnoj Srbiji, zakupci ili najamnici. Osnovna masa seljaštva bila je kmetski zavisna.[8] Seljak nije smeo da napusti zemlju koju je obrađivao.[16] Meropsi su živeli na zemlji gospodara, kulučili, plaćali dažbine i, povrh toga, ispunjavali sve državne obaveze. Dušanov zakonik članom 140 čini odgovornim i svakog feudalnog posednika za primanje odbeglih kmetova. Ovo pokazuje da su seljaci često pokušavali da se izvuku iz teškog položaja begom kod drugog gospodara.[8]

Prema Ćoroviću, naziv meropsi je došao od rodopske provincije Merope.[12] Za meropahe su se još koristili i termini rabotnik, zemljanin, Srbljin, zemljani ljudi, zemaljski ljudi ili samo ljudi.[1] Zavisni zemljoradnici su neretko nazivani Srbima u smislu socijalnog sloja, kao što su nomadski stočari nazivani Vlasima.[22] Tako ih nazivaju i zakoni koji se odnose na njih.[23] Nemanjićki "Zakon Srbljem" je regulisao isključivo obaveze zemljoradnika, ne pominjući druge slojeve.[9]

S obzirom na gospodara, razlikovale su se tri vrste zavisnih zemljoradnika: vladarevi, vlasteoski i crkveni.[16] Najviše sačuvanih izvora je ostalo o crkvenim meropsima. Obaveze ovih zemljodelaca nisu bile istovetne. Meropsi su bili obavezni da rade za svog gospodara i da mu daju naturalnu rentu. Seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota.[5]

Teodor Taranovski navodi da su postojala tri sistema za određivanje meropaških rabota:[16]

  • količina zemlje koju su meropsi morali da obrade;
  • količina radnog vremena koje su morali da provedu radeći za gospodara;
  • sistem dažbina.

Sistem dažbina primenjivao se u slučajevima kada je gospodareva parcela bila mala, a ukoliko se radilo o većoj parceli, primenjivana su druga dva sistema. Sporedne obaveze meropaha obuhvatale su popravljanje gradskih zidina, čuvanje straže na putevima i obezbeđivanje smeštaja i ishrane za vladara ili feudalca u slučaju potrebe.[2] Sve u svemu, seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota.[24]

S obzirom na različit položaj meropaha, Dušanov zakonik je pokušao da unificira njihove obaveze.[2] Zakonikom su određene sledeće obaveze meropaha: da rade za gospodara 2 dana sedmično, da mu kose seno, okopavaju vinograd, da godišnje daju „carevu perperu“ (novac) i da im se preko toga ne uzima. Zakonik im omogućava da se sude s gospodarom i carem ukoliko su zahtevi gospodara u pogledu rada i davanja veći nego što je propisano.

Ruski vizantolog Georgije Ostrogorski piše da je položaj srpskog seljaka bio znatno teži neko seljaka u Vizantiji:

Dok su na srpskim zemljoposedima seljaci po pravilu radili u toku cele godine dva dana nedeljno za svog gospodara, a povrh toga su vršili i određene specijalne rabote, dotle su vizantijski seljaci obično radili za svog gospodara samo jedanput mesečno...[25]

Vlasi i Arbanasi (stočari) uredi

Glavni članci: Vlasi, Vlasi (Srbija), i Arbanasi

Potka među selima 50 perpera, a Vlasima i Arbanasima 100 perpera. I od te potke caru polovina, a polovina gospodaru čije bude selo.

– Dušanov zakonik, član 77.
 
Vlaški stočar, ilustracija iz 17. veka.

U srednjovekovnoj Srbiji, Vlasi i Arbanasi su bili nomadsko stanovništvo koje se bavilo stočarstvom.[14] Ćorović smatra da je između slovenskih doseljenika i starih balkanskih stočara bilo živa dodira i tesnih uzajamnih veza, što se vidi po tom što je za stočarske predmete i proizvode ostalo u srpsko-hrvatskom jeziku mnogo romansko-vlaških i arnautskih naziva.[14] Za razliku od zemljoradnika, imali su slobodu kretanja. Stočari su se kretali po celom Balkanu, leti u planine, a zimi u humnine.[14]

U Zakonu Vlahom s kraja 12. veka vlaško domaćinstvo se nazivalo se kletište, a jedinica od 50 vlaških domaćinstava ili kletišta se nazivala katun. Osnovne obaveze Vlaha prema državi bile su davanje velikog desetka ili davanje malog desetka uz obavljanje raznih poslova (rabota). Prerada manastirske vune bila je obaveza siromašnih vlaha i ćelatora koji nisu bili u stanju da predaju manastiru gotove proizvode (okroje, pokrove i ponekad klašnje).[26]

Vlasi su imali sličan status kao meropsi u pogledu zavisnosti od feudalnog gospodara i vezanosti za njega, ali su im obaveze bile drugačije. Osnovna obaveza Vlaha je bila napasanje gospodarevog stada.[17] Pored ove obaveze, Vlasi su takođe morali davati dažbine u stoci, a morali su davati i posebnu dažbinu koja se zvala travnina.[17] Travnina se spominje i u članu 197. Dušanovog zakonika, koji glasi: „kojemu vlastelinu dođe da zimuje čovek, da daje travnine od sto kobila kobilu, od sto ovaca ovcu s jagnjetom i od sto goveda goveče“. U slučaju potrebe, Vlasi su morali ustupiti svoju stoku feudalnom gospodaru za prevoz raznih stvari.[17]

Vlasi koji su napasali gospodarevo stado, primali su za to naknadu u stoci. Ova naknada zvala se beleg ili mesečina. Moguće da su Vlasi bili u boljem položaju od srpskih seljaka.[2] Mnogi zemljoradnici su pokušavali da prebegnu u stočare. Feudalci su ovakvoj praksi pokušavali stati na kraj, iz straha od osipanja zemljoradničke radne snage.[17]

Srbin da se ne ženi među Vlasima. Ako se pak oženi bez znanja igumana, da se uhvati i sveže i on i Vlah od koga bude uzeo ženu, te da se vrati silom opet na očevo mesto.[27]

– Povelja kralja Milutina o osnivanju Manastira svetog Stefana u Banjskoj, oko 1315. godine

Za razliku od srpskih zemljoradnika, koji nisu imali slobodu kretanja i nisu mogli promeniti svoj društveni položaj, Vlasi i Arbanasi su imali slobodu kretanja, mogli su postati ratnici i eventualno postati vlastela.[9] Promenu socijalnog položaja Vlaha i Arbanasa redovno je pratila asimilacija, odnosno slavizacija.[9]

Primeri nekih istaknutih rodova, kao što su bili Balšići, zatim Kalođurđevići-Crnojevići, Mazareki, Spani, pokazuju da je put društvenog uspona bio otvoren i vlaškom i arbanaškom elementu.[28]

S druge strane, Vlasi i Arbanasi su skuplje plaćali neke globe neko zemljoradnici. Tako su, prema Dušanovom zakoniku, za povredu seoske potke (ili međe[29]) morali dvostruko više da plate.[30]

Maistorije (zanatlije) uredi

Glavni članak: Zanat

Ako u nekom selu koji god majstor bude imao više sinova, jedan od njih treba da ostane na očevom mestu, a ostali postaju rabotnici.[27]

– Milutinova povelja Manastiru svetog Stefana u Banjskoj, oko 1315. godine

U srednjovekovnoj Srbiji živele različite kategorije zanatlija (maistorija), ali ne kao slobodan stalež, već kao zavisno stanovništvo blisko seljacima. Povelje s početka 14. veka svedoče da su na vlastelinstvima manastira živele različite vrste zanatlija, kao kovači, zlatari, sedlari, šavci (krojači), drvodelje, strugari, kožari, grnčari i zidari. Sve ove maistorije imali su iste obaveze kao i sokalnici.[31] Izgleda da do sredine XIV veka u Srbiji nije postojala velika potreba za zanatlijama, jer Milutinova povelja manastiru u Banjskoj naređuje da samo jedan od zanatlijinih sinova može nastavi očev posao, dok su svi ostali postajali rabotnici (meropsi, zavisni seljaci).[31]

Moguće da su se prilike u drugoj polovini XIV veka promenile jer izvori spominju čitava zanatlijska sela koja su radila za potrebe dvora i plemstva. U jednoj povelji cara Uroša čelniku Musi iz 1363. godine, pominju se trinaest sela koja su se bavila različitim zanatima: jedno konjuško selo, dva lovačka, dva stanička (komordžijska), dva mađerska (kuvarska), četiri posteljštačka (koji su tkali platno za carev dvor i snabdevali carsku riznicu rubljem i odelom), i jedno zlatarsko selo.[32]

Od tih vremena su se zadržala imena nekih sela po zanatima, kao Kolari, Sedlari, Tulari, Štitari, Kožuari, Kovači, Zlatari, Kamenari, Grnčari, Lončari, Koritnik, Korićani, Stapari, Češljari, Strelari.

Sokalnici (sluge) uredi

Glavni članak: Sokalnici

Pravni položaj sokalnika i seoskih zanatlija nije moguće tačno utvrditi na osnovu dostupnih izvora.[33] Dragoš Jevtić i Dragoljub Popović navode da su sokalnici i seoske zanatlije imali obaveze iste vrste kao i meropsi, ali i da su te obaveze bile manje po količini.[33] Postoje različita mišljenja o tome šta je tačno bilo zanimanje sokalnika. Stojan Novaković i Aleksandar Solovjev su smatrali da su sokalnici bili posluga na velikim imanjima koja je uglavnom radila kuhinjske poslove, a da su vremenom dobijali i druge dužnosti.[2] Jevtić i Popović navode da su sokalnici, pored toga što su se bavili poljoprivredom, radili i neke stručne poslove zbog kojih su im smanjivane obaveze u zemljoradnji.[33]

Kralj Milutin je srpskoj crkvi, zajedno sa veleposedima, poklanjao i sluge, zemljoradnike i robove, tzv. „crkvene ljude”.[7] Milutinova povelja Manastiru u Banjskoj navodi dužnosti sokalnika. Sokalnici su morali da oru "dva mata ozime oranice, a jedan mat jare, i prosa dva mata", nešto manje od seljaka.[27] Vinograd manastira su morali da kopaju svi. Ko ne prekopa manastirski vinograd do uskrsa, kazna je bila oduzimanje vola.[27] Seno za crkvu su takođe morali da kose svi, i meropsi, i sokalnici i majstori.[27] Isto tako, svi su morali da grade gradove. Ali ako po nesreći izgori manastir, samo su sluge (sokalnici) bili dužni da ga podižu.[27] Sokalnici su još morali da pomažu u šivenju za crkvu, trpezariju i kraljevske odaje.[27]

Otroci (robovi) uredi

Glavni članci: Otroci i Robovi

„I robove što ima vlastela, da su im u baštinu, i njihova deca u baštinu večnu, i rob u prćiju da se ne daje nikada.”

– Dušanov zakonik član 44.

„I ko nevoljan dođe na dvor carev, da se svakome učini pravda, osim roba vlasteoskoga.”

– Dušanov zakonik član 72.
 
Orač, ralo i volovi. Freska iz Dečana, Kain i Avelj prinose žrtvu Bogu, detalj.

U vizantijskim izvorima se pominje da su među Slovenima živeli neslobodni ljudi, zarobljenici, koji su nazivani otroci. Pretpostavlja se da je naseljavanje tih otroka na gospodarevoj zemlji bio najčešći način formiranja vlastelinstva.[34]

Otroci su bili najobespravljeniji sloj stanovništva u srednjovekovnoj Srbiji.[20] Član 72. Dušanovog zakonika predviđa da se „svakome ko nevoljan dođe na carev dvor učini pravda sem otroku vlasteoskom“. Otroci su bili predmet svojine gospodara. Gospodar ih je mogao prodati ili dati u nasleđe.[20][2] Postoje dve odredbe u Dušanovom zakoniku koje pružaju izvesnu zaštitu otrocima i predstavljaju ograničenje svojinskog prava nad njima, to su član 44. koji zabranjuje davanje otroka u miraz i član 21. koji zabranjuje da se lice hrišćanske vere proda inoverniku.[20] Član 46. Dušanovog zakonika predviđa da otroke mogu osloboditi vlastelin (njegov gospodar), vlastelinova žena i njegov sin.[20]

U literaturi postoji spor oko toga da li je položaj otroka bio istovetan ropskom. Protivnici ove teze često citiraju član 67. Dušanovog zakonika (»kako platu plaćaju i rabotu rabotaju, tako i zemlju da drže«) u kojem se ne pravi razlika između otroka i meropaha u pogledu obaveza prema feudalcu, u slučaju kada žive i rade zajedno.[20] Takođe navode čl. 103 koji daje otrocima pravo da se parniče.[8] Među zagovornicima teze da su otroci robovi bio je i Teodor Taranovski. Dragoš Jevtić i Dragoljub Popović takođe navode da je položaj otroka bio „sasvim sličan ropskom“.[20]

Popovi uredi

Glavni članak: Sveštenstvo

Sinovi popovski, ukoliko izuče knjigu, treba da svi zajedno drže očevu zemlju; a koji ne nauči - ako mu je otac popović, treba da postane sokalnik; a ako je njegov otac meropšić ili sokalničić, taj treba da bude ono što mu je bio ded.[27]

– Milutinova povelja Manastiru svetog Stefana u Banjskoj, oko 1315. godine

Seoski popovi su u odnosu na seljake imali određene privilegije. Popovi su ubirali od seljaka poseban dohodak koji se nazivao bir duhovni, prema povelji koju je car Dušan dodelio manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena (1348).[35] Polovinu duhovnoga bira zadržavala je crkva za sebe, a druga polovina pripadala je seoskim popovima, prema Žičkoj hrisovulji.[35]

Član 31. Dušanovog zakonika je definisao tri vrste seoskih popova: popovi baštinici, popovi koji drže „tri njive po zakonu“ i popovi koji drže više od tri njive.[21]

Popovi baštinici su bili slobodni i nisu imali nikakvih feudalnih obaveza, tako da ne pripadaju sebarskom staležu.[21] Položaj popova baštinika bio je definisan članom 31 Dušanovog zakonika, koji počinje rečima: "I popove baštini da si imaju svoju zemlju baštinu i da su svobodni." Popovima baštinicima je bilo dozvoljeno da poseduju zemlju, kao i da je ostavljaju svojim naslednicima. Povelje, proglašene pre Dušanovog zakonika, pominju popove koji su posedovali čak i neka manja sela.[35]

Ukoliko popovi nisu imali svoju baštinu, gospodar im je bio dužan dati tri njive na korišćenje. Teodor Taranovski smatra da su ovi popovi bili slobodni od svih vrsta ličnog rada, ali da su morali davati feudalnom gospodaru određenu rentu, što znači da su pripadali sebarskom staležu.[21] Ti popovi bili su takođe izuzeti od feudalnih rabota, ali su morali da plaćaju porez (soće).[35] Ukoliko bi dobili da obrađuju više od tri njive, za taj višak morali su da izvršavaju feudalne obaveze prema crkvi, tako da im je položaj bio sličan položaju meropaha.[21] Ove dve grupe popova nisu smele da napuštaju svoja feudalna vlastelinstva, što jasno kaže član 65 Dušanovog zakonika. Pop koji nema svoga imanja, može da traži od svoga vlastelina tri njive za izdražavanje porodice, ali ne sme da napusti feudalni posed.[35]

Popovi su obično bili izuzeti od feudalnih rabota koje su imali meropsi, što se jasno vidi iz teksta nekoliko povelja. Svetostefanska hrisovulja kralja Milutina, na primer, naređuje da seno treba da kose meropsi, sokalnici i maistorije (zanatlije), svi jednako, izuzev popa.[35] Za razliku od ostalih staleža, deci popova njihov položaj nije bio zagarantovan rođenjem, već su mogli lako skliznuti među zemljoradnike. Kralj Stefan Dečanski u svojoj povelji naređuje da će popov sin ostati na „svom mestu”, samo ako knjigu izuči, drukčije da ide u merophe.[7]

Izgleda da je broj popova po selima bio relativno visok. Potpunih podataka nema, ali prema Dečanskoj hrisovulji, na vlatelinstvu toga manastira bilo je u selu Grmočelu osam popova na 50 kuća, a u selu Krastavljani živelo je 4 popa na 50 kuća. U selu Ljubolići bilo je 7 popova na 74 kuće. Prema procenama Stojana Novakovića, na svim vlastelinstvima u Srbiji živeo je po jedan pop na 20 kuća.[35] Stoga su pojedine povelje nastojale da ograniče broj seoskih popova. Prema Dečanskoj hrisovulji samo je sin popa mogao da postane pop; sin meropha, čak i ako se opismeni, ostaje meropah:

I da se pop od popa stavi, a meropšić ako knigu izouči, da je meropah.[35]

– Dečanska hrisovulja

Zbor sebara uredi

„Sebarskog sabora da ne bude; ko li se nađe kao sabornik, da mu se uši odrežu, i da se osmude predvodnici.”

– Dušanov zakonik član 55.

Sebrov zbor je bio lokalni seoski skup sebara. Najveći deo podataka o srednjovekovnim zborovima sebara odnosi se na primorske župe i sela. Skupovi su održavani na ustaljenim mestima tako da je oznaka za zborno mesto ponekad postajala i toponim. Prema Konstantinu Jirečeku na zborovima u župama i selima se raspravljalo o mesnim pitanjima i na njima su učestvovali samo slobodni ljudi, a u poznom srednjem veku samo vlastela.[3]

Nadležnost sebarskih zborova, odnosno zborova na kojima je učestvovalo i zavisno stanovništvo, smanjivala se u poznom srednjem veku. Na zborovima je moglo da se dogovara o načinu izvršavanja obaveza zavisnog stanivništva, o čemu postoje naznake u Dečanskoj hrisovulji. Tu stoji da meropsi, sokalnici i majstori imaju obavezu da, ako u selu nema crkvenog senokosa, kose tamo gde se dogovore sa igumanom na zboru. Postojanje seoskih zborova prećutno podrazumeva i Dušanov zakonik jer bez ovakvih skupova ne bi bila moguća kolektivna odgovornost sela, na čemu zakonik insistira.[3]

Zborovi su smeli da raspravljaju samo o lokalnim pitanjima, ali ne i o pitanjima koja bi prevazilazila nadležnosti seoske samouprave. Za nelegalne zborove 69. član Dušanovog Zakonika predviđa kaznu sečenjem ušiju za prisutne na zboru, a za pokretače i dodatnu kaznu smuđenjem. [3] Predvodnik nelegalnog sebarskog zbora je kažnjavan sečenjem nosa.[36]

Zborovi sebara uglavnom su održavani uz prisustvo predstavnika vlasti. Kotorska vlastela tražila je pomoć mletačkih vlasti kako bi sprečila samostalne skupove stanovnika Grbaljske župe.[3] U pojedinim situacijama, lokalni zborovi su prisvajali prava koja daleko prevazilaze uobičajene nadležnosti. Na seoskom zboru u Bogdašićima raspravljalo se o svim značajnijim pitanjima (izbor starešine sela, odluke o prodaji zemljišta, odluka o priznavanju mletačke vlasti 1428. godine).[3]

Nejednakost pred zakonom uredi

Glavni članak: Dušanov zakonik
 
Sud vrele vode, poznatiji kao kotao, primenjivan je samo na sebre, potčinjeno stanovništvo.

U kaznenom pravu Dušanovog Zakonika dolazi do izraza staleška razlika, karakteristična za feudalna društva. Za ista krivična dela pripadnici različitih staleža su različito kažnjavani. Ta razlika se naročito oseća kada je krivično delo učinjeno u sukobu pripadnika dva staleža, vlastelinskog i sebarskog. Zakonik predviđa blaže kazne za vlastelina, vlasteličića i pronijarevića (sina pronijara bez pronije) nego za sebra (u članovima 53, 55, 85, 94 i 106).

„I ako vlastelin, ili vlasteličić, opsuje sebra, da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina, ili vlasteličića, da plati sto perpera i da se osmudi.”

– Dušanov zakonik član 55.

I u slučaju teških krivičnih dela, kao što je ubistvo, pripadnici različitih staleža su različito kažnjavani, odnosno kazna sakaćenja je primenjivana samo na sebre:

„Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, akoli sebar vlastelina ubije; da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera.”

– Dušanov zakonik član 94.

Takođe, Dušanov zakonik ograničava primenu kotla ključale vode samo na sebre, potčinjeno stanovništvo:

Dvorani vlasteoski, ako učini koje zlo ko od njih, ko bude pronijarević, da ga opravda očina družina porotom, akoli je sebar, da zahvati u kotao.

– Dušanov zakonik član 106.

U popularnoj kulturi uredi

Desanka Maksimović u svojoj zbirci pesama Tražim pomilovanje se detaljno bavi Dušanovim zakonikom i stanovništvom srednjovekovne Srbije. Njena pesma O meropahu glasi:[37]

Meropah da radi u nedelji dva dana
pronijaru,
jedan da kosi
od jutra rana,
jedan da u vinogradu kopa;
jedan po žezi, uza letnju jaru,
da kamenje nosi
na drum caru;
jedan da na žrvnju melje manastiru;
jedan da popravlja vlastelinu sleme,
jedan da mu sprema za setvu seme;
a što ostane u nedelji dana
da radi za sebe sama.

Literatura uredi

  • N. Radojčić, Srpski dežavni sabori u srednjem veku, Beograd 1940.
  • I. Božić, Selo Bogdašići u srednjem veku, Istorijski časopis 7 (1957).
  • Sebar (R. Mihaljčić, str. 659—660), Leksikon srpskog srednjeg veka, Beograd 1999.
  • Sebrov zbor (R. Mihaljčić, 660), Leksikon srpskog srednjeg veka, Beograd 1999.
  • Jevtić, Dragoš; Popović, Dragoljub (2003). Narodna pravna istorija. Beograd: Savremena administracija. 

Izvori uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Jevtić & Popović 2003: str. 44
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Biljana Marković: „O Dušanovom Zakoniku“ Arhivirano 2013-10-29 na Wayback Machine-u, guskova.ru, pristupljeno na dan 25. 10. 2013.
  3. ↑ 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 Sebar (istorijska biblioteka)
  4. ↑ Mih. Polićević, Ustrojstvo pravosuđa u staroj srpskoj državi u XIII i XIV veku. Arhiv za pravne i društvene nauke, XXIII, str. 204
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 Vladimir Ćorović, Istorija Srpskog naroda
  6. ↑ Funkcionisanje srpske države u Srednjem veku (str. 4)
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 Andra Nikolić, EKONOMSKO STANjE SRBIJE U XIV VEKU
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 Историја средњег века
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 „Sloveni u doba Nemanjića”. Arhivirano iz originala na datum 2013-08-11. Pristupljeno 2014-05-08. 
  10. ↑ Član 173. "Dušanovog zakonika”
  11. ↑ 11,0 11,1 Sima Ćirković, Srbi u srednjem veku, Beograd, 1985, str 196
  12. ↑ 12,0 12,1 http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/1_6_l.html
  13. ↑ Rade Mihaljčić: Stari srpski zakon
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 Vladimir Ćorović: Istorija Srba (Organizacija slovenskih plemena na Balkanu), Projekat Rastko, pristupljeno na dan 25. 10. 2013.
  15. ↑ Maistorije, sokalnici i seoski popovi (str. 6)
  16. ↑ 16,0 16,1 16,2 16,3 Jevtić & Popović 2003: str. 45
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 Jevtić & Popović 2003: str. 46–47
  18. ↑ Maistorije, sokalnici i seoski popovi (str. 1)
  19. ↑ A. Solovjev, Sokalnici i otroci u uporedno-istorijskoj svetlosti, Glasnik Sk. N. D., knj. 19, Skoplje 1938, 130.
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 20,3 20,4 20,5 20,6 Jevtić & Popović 2003: str. 47–48
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 Jevtić & Popović 2003: str. 48–49
  22. ↑ Istorija srpskoga naroda, I knjiga,, Beograd, 1981, str 382
  23. ↑ Branislav Đurđev, Postanak i razvitak brdskih, crnogorskih i hercegovačkih plemena, Titograd, 1984, strane 180 i 181
  24. ↑ Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda
  25. ↑ Georgije Ostrogorski, O vizantijskom feudalizmu, Pronija, Beograd, 1969. strana 294
  26. ↑ Zakon vlahom
  27. ↑ 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 27,5 27,6 27,7 Aleksandar Solovjev, Odabrani spomenici srpskog prava (od XII do kraja XV veka), Beograd 1926., str. 89-99.
  28. ↑ Sima Ćirković, Srbi u srednjem veku, Beograd, 1985, str 197.
  29. ↑ „СТАРО СРПСКО КРИВИЧНО ПРАВО У ДУШАНОВОМ ЗАКОНИКУ”. Arhivirano iz originala na datum 2010-07-24. Pristupljeno 2014-05-18. 
  30. ↑ Dušanov zakonik, član 77.
  31. ↑ 31,0 31,1 Maistorije, sokalnici i seoski popovi (str. 60)
  32. ↑ Maistorije, sokalnici i seoski popovi (str. 61)
  33. ↑ 33,0 33,1 33,2 Jevtić & Popović 2003: str. 47
  34. ↑ Funkcionisanje srpske države u Srednjem veku (str. 9)
  35. ↑ 35,0 35,1 35,2 35,3 35,4 35,5 35,6 35,7 Srđan Šarkić, Maistorije, sokalnici i seoski popovi
  36. ↑ Smuđenje
  37. ↑ Desanka Maksimović: Tražim pomilovanje: lirske diskusije s Dušanovim zakonikom Arhivirano 2016-03-06 na Wayback Machine-u

Vidi još uredi

Vanjske veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sebri&oldid=41567762