Савамала

(Preusmjereno sa stranice Savamala)

Савамала је градско насеље Београда које се простире на подручју градских општина Савски Венац и Стари Град.

Савамала
Савско пристаниште
Савско пристаниште
Град Београд
Општина Савски венац, Стари град
Савамала na mapi Beograda
Савамала
Савамала
Савамала (Beograda)


Координате: 44° 49′ 07" СГШ, 20° 26′ 42" ИГД

Положај uredi

Савамала се налази јужно од Калемегданске тврђаве и насеља Косанчићев Венац, и протеже се дуж десне обале реке Сава. Њен северни део припада општини Стари Град док централни и јужни део припадају општини Савски Венац. Централна улица насеља је Карађорђева улица.

Првобитно, цео западни део (Теразије) данашњег центра града се звао Савамала, ограничен модерним улицама и скверовима Теразије, Краља Милана, Славије, Немањине и улице Кнеза Милоша. Цела област била је позната као Западни Врачар, али је тај назив потпуно ишчезао из употребе, док се Савамалом данас сматра само област око Карађорђеве улице.

Карактеристике uredi

Сходно њеном релативно ниском положају у односу на реку Саву и недостатку било какве заштите, Савамала је једини део у центру Београда који је поплављен услед екстремно великих вода Саве. Била је скоро потпуно поплављена 1984. и током великих поплава 2006.

Саобраћај uredi

Иако се налази у старом језгру Београда (већином због веома лошег одржавања Карађорђеве улице и околних зграда), Савамала је место са веома битним саобраћајним својсвтима у граду: сама Карађорђева улица (са пругом паралелно, и трамвајским шинама), два моста преко Саве (Бранков мост и Стари савски мост) главна аутобуска станица и аутобуска станица компаније „Ласта“, Београдска главна железничка станица и Савско пристаниште.

Назив uredi

Назив је проистекао из имена реке Сава и речи „махала“, углавном сажете „ma('a)la“ на српском, једне од турских речи за мала насеља или блокове кућа.

Историја uredi

Новија историја Савамале, која је везана уз историју Савског венца, почиње почетком 18. века, у време када Аустроугарска осваја Београд и покреће пресељавање хришћанског становништва из утврђене вароши на део уз Саву, где је постојало Савско (или Српско) село, за разлику од Швапског које је било уз дунавску обалу, а које је након последњег повратка Турака заменило Турско село.

Урбанизовање Савамале (Сава махале) почиње почетком 19. века, у време кад је то већ било село са стотинак кућерака распрострањених на делу од Варош капије, која је била негде код Поп Лукине улице, преко у то време делимично мочварног терена, који данас омеђавају улице Карађорђева, Савска, Гаврила Принципа, Сарајевска и Краљице Наталије. Речно пристаниште било је тада на Дунаву где је кошава дувала свом снагом а при највећим ударима ветрова одржавање бродова на води је било отежано. Књаз Милош је приметио да је савска обала заштићена гребеном и много питомија и желео је да ту пресели пристаниште и развије трговачки (абаџијски) део града. Да би се крај уз Саву брже развијао издао је наредбу – да они који желе да се на савској обали баве трговином морају поред ње и да се настане. Абаџијску чаршију планирао је у данашњој Улици краљице Наталије. Свим тадашњим станарима тог дела Савамале понудио је да уместо кућерака у којима су до тада живели подигну пристојније куће и радње и да за то бесплатно посеку свако дрво из шума око Београда. Како то нико није учинио наредио је да се овај крај расели у Палилулу, што је и урађено за један дан. На празном простору у новопросеченој чаршији о државном трошку је подигнуто 46 дућана, који су бесплатно понуђени трговцима, али ни то није ишло лако. Абаџије су се правдале да је то „јако удаљено од пазара“ и тек кад је кнез припретио да ће им затворити дућане у Вароши и оставити их да гладују, невољно су пристали, о чему довољно говори и податак да је 17 од тих дућана још дуго зврјало празно. Тако је ту настала Абаџијска чаршија и истоимена улица у коју су постепено стизали њени будући станари.

Књаз Милош је био и први београдски урбаниста, који је баш у Савамали желео да изгради нови српски Београд, са својим управним центром и другим значајним објектима, у ком је Абаџијска чаршија требало да буде привредни центар.

Други велики урбанистички допринос кнеза Милоша била је одлука да се уз Топчидерски друм (данас Улица кнеза Милоша), уз помоћ мајстора Николе Живковића, у то време познатог као Хаџи-Неимар, који је уживао његово највеће поверење, дижу државне зграде. Прва од њих, зграда Совјета, подигнута је 1836. године као једноспратница на месту данашњег биоскопа „Одеон“, а испод ње Вазнесењска црква, Државни савет, војне касарне, Министарство финансија са Финансијским парком и најзад Двор Михаила Обреновића. Стара зграда Совјета порушена је 1931. а од тих првих значајних грађевина данас је остао само део Велике касарне (уз комплекс зграда старог Генералштаба), као и Амам кнеза Михаила, у улици Адмирала Гепрата број 14 у ком је данас смештен кафић „Монумент“.

На углу данашњих улица Балканске и Адмирала Гепрата (Пиварски сокак) изграђена је и прва Велика пивара, са кафаном и великом салом у којој су игране прве позоришне представе али и одржавана заседања скупштине, па и чувена Светоандрејска скупштина 1858. године. У то време у овом делу Савамале ничу и прве приватне зграде од којих неке и данас постоје, попут оне у Пиварској улици (Гаврила Принципа) број 15.

Савамалска чаршија је дуго онима успешнијима служила за почетак, а како би се ко од њих обогатио селио би се у неки од отменијих крајева, док би на његово место долазио други који би ту започињао свој београдски живот. Све до Луке Ћеловића - Требињца који је, обогативши се, одлучио да се не сели у центар него да центар града доведе у Савамалу.

Значајне промене у Савамалу стижу крајем 19. века с доласком железнице, када је 1884. године с првом пругом изграђена Железничка станица, а недалеко од ње и први железнички мост на Сави. За потребе железничког комплекса претходно је насута Бара Венеција и комплетно исушен овај до тада мочварни простор, када се и све околне улице и насеља спуштају ка реци и границе Савамале проширују све до поменутог моста. Долазак железнице иницира и сваки други просперитетни развој младе државе, па се тако крајем века подижу и нове државне зграде, попут Државног савета, односно Народне скупштине која је била на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Краљице Наталије.

У то време креће и трамвајска пруга која је Железничку станицу спојила са Западним Врачаром и Славијом, а 1895. године у савамалском Хотелу „Босна“ (кога такође ту више нема) отворена је и одмах почела да ради београдска берза, чиме је савска чаршија постала најважнији чинилац у трговинском свету ондашње Србије.

Свеколики привредни прогрес неумитно, од првобитних занатлија, трговаца и предузимача, ствара и слој богатијих људи, а са њима се рађа и озбиљна економија и банкарство. За причу о Савамали у том смислу веома је битно, ако не и најбитније, име Луке Ћеловића, који је од шегрта и калфе у овом насељу, вредно радећи и штедећи, визионарски куповао слободне плацеве, а потом иницирао или сам финансирао градњу у то време велелепних објеката у делу око Карађорђеве улице који је у његовој визији требало да буде најелитнији и најлепши центар града - београдски „Сити“. У његово време, руку на срце, он је то и био.

Модерно доба uredi

Развој железнице, градња помоћних железничких објеката и бројних уџерица око њих, у којима су живели железнички радници, већ почетком 20. века проузроковали су одвајање града од реке и провоцирали још тада читав низ урбанистичких планова који су на овом потезу предвиђали, између осталог, пристаниште ван корита реке, на простору Баре Венеције, канале, мостове и бројне атрактивне садржаје којима би се Београд спустио на Саву. Живот је нажалост текао стихијски и ниједан од тих амбициозних планова који су ту предвиђали „Варош на води“ није реализован. Сви вредни грађевински подухвати и зграде које су потом ницале у делу око Железничке станице, више су усамљени примери који показују како је и како би овај потенцијално најелитнији део града могао да изгледа.

Иако су се атрактивни планови везани за Савамалу, иницирани и рађени од стране званичних градских институција, спорадично појављивали и у периоду након Другог светског рата, у време кад су у њој све више ницали магацини и стоваришта, аутобуске станице и све оно што и данас тамо постоји, ни један од њих није био ни близу реализације.

Готово сто година стара идеја о измештању Главне железничке станице, подгрејана је почецима изградње станице у Прокопу, чиме је наново актуелизована и идеја о „Вароши на води“ у тзв. Савском амфитетру, добрано подгрејана пројектима који су у том смислу крајем осамдесетих година рађени на иницијативу САНУ, да би суморне деведесете све то гурнуле у други план.

Иницијативу градске општине Савски венац и трибине о „Вароши на води“ у том смислу треба гледати као апел и вапај да се овај спаси од грађевинске инвеститорске стихије, те урбанистички реши и испланира до тренутка сад већ извесног одласка железнице из овог дела Београда.

Види још uredi

Спољашње везе uredi