Satyagraha
Satyagraha je jedinstvena filozofija nenasilja, koju je osmislio i razvio Mahatma Gandi tokom Indijskog pokreta za nezavisnost. Iako se u praksi termin satygraha koristi za sve forme nenasilnog, pasivnog i/ili građanskog masovnog protesta, njegovo povodno značenje obuhvata mnogo više od jednostavne tehnike otpora protiv socijalne i političke nepravde.[1]
Satyagraha je jedinstven kao koncept suprotan pokretima otpora čiji je cilj poraziti oponenta. U posebnim slučajevima satyagraha može čak značiti kooperaciju sa oponentima da bi se postigao konačan cilj. Osnove satyagrahe su empatija i samilost. Ovom teorijom su se, između ostalog, inspirisali i Nelson Mandela, Martin Luter King, Džejms Bevel kao i mnogi drugi aktivisti.[1]
Terminologija uredi
Termin satyagraha je nastao 1906. godine, dok je Gandi radio u Južnoj Africi, u vreme nenasilne borbe protiv politike rasne diskriminacije Indijske zajednice. Prvobitno je počeo da koristi termin pasivni otpor, ali je ubrzo shvatio da taj pojam nije dovoljno širokog značenja, te bi mogao da se interpretiše kao oružje slabih. Zbog toga je odlučio da sastavi termin od dve reči – satya, tj. istine i agraha, tj. insistiranja, na osnovu čega bi slobodan prevod glasio insistiranje na istini. Gandi je ovaj pojam označavao kao snagu koja nastaje iz istine, ljubavi ili nenasilja.[1][2]
Principi Satyagrahe uredi
Glavna razlika između tzv. pragmatičnog nenasilja i satyagrahe leži u njihovom definisanju ciljeva ili ishoda bilo kog aktivizma. Uspeh ne bi trebao da se meri samo objektivnim kriterijumima kao napr. stepenom socijalne ili političke slobode ili materijalnog dobitka aktivista, nego da se fokusira na spiritualne, čak egzistencijalne elemente, kao što su potraga za istinom i samorealizacija.[2]
Gandi je posvetio svoj život dubljem značaju pronalaženja istine. Svoju filozofiju je sumarizovao tako što je izjednačio pojam istine sa Bogom. Ovaj princip je primenio na sav svoj rad, uključujući kampanje satyagrahe, koje su apelovale na srce i savest prestupnika, kako bi mu pomogle da shvati neistinu svojih dela. Ovaj mehanizam promene je okarakterisan kao nagovaranje ili preobraćanje, jer nenasilje, kada se koristi kao odgovor na nasilje, primorava napadača da izgubi svoj moralni balans.[2]
Gandi je smatrao da je satyagraha kompleksan dijalog u potrazi za rešenjem koje može da zadovolji obe strane. Štaviše, namesto pokušavanja da preobrati svog oponenta u svoje verziju istine, Gandi je pre svega želeo da transformiše odnos na viši nivo istine, posle kojeg će obe strane biti jače i duhovnije. Za njega je konflikt kratkotrajna ali neophodna prepreka, koja omogućava dublju povezanost u odnosu i kooperaciju u budućnosti. On je takođe odbijao da gleda na svog protivnika kao neprijatelja i savetovao je ljude da prebace mržnju na greh, a ne grešnika, jer konflikti ne nastaju u ljudima, nego u socijalnim strukturama.[2]
Satyagraha je blisko povezana sa religijskim principom ahimse, koji na sanskritu znači potpuno odricanje nasilja u mislima i delima.[2]
Satyagraha u praksi uredi
Kada se koristi kao instrument za postizanje socijalne ili političke promene, satyagraha može da uključuje više nenasilnih tehnika otpora. Na primer, nekooperacija u vidu bojkota ili štrajka bi značila pridržavanje se istine time što se neće više podržavati ono, što je nepravedno – ako dovoljno ljudi to uradi, ili ako čak samo jedna osoba to uradi na dovoljno dubokom nivou, zlo mora da se sruši zbog nedostatka podrške. Ova stategija se može jednako primeniti kako na međuljudske konflikte, tako i na političke borbe velikih razmera, a može da se koristi ili individualno ili kolektivno. Gandi je želeo da stvori masovne pokrete otpora oslanjajući se na aktivizam istreniranih ratnika nenasilja, koji u potupnosti razumeju stroge uslove satyagraha. On je osnovao Sabarmati Ashram kako bi podučavao ove principe zahvaljujući disciplini življenja u istini i nenasilju, vegetarijanstvu, siromaštvu, fizičkom radu i sl.[2]
U praksi je Gandi, lično, primenjivao mešavinu moralnih argumenata i nenasilne prinude. Svaka satyagraha kampanja se sastojala iz nekoliko koraka, počev od pregovaranja i arbitraže sa protivnikom, nakon čega bi sledili priprema za direktnu akciju, agitacija, davanje ultimatuma, ekonomski bojkot i štrajk, građanska neposlušnost, uzurpacija vladinih funkcija i stvaranje paralelne vlade. Ali čak i kada bi došlo do konfrontacije, Gandi je insistirao na pravilima koja bi povećala izglede za preobraćanje, kao npr. učestali kontakt i komunikacija između suparničkih strana, uzdržavanje se od provokacije ili omalovažavanja protivnika i dr.[2]