Saski pjesnik

Saski pesnik (latinski: Poeta Saxo) konvencionalno je ime za srednjovekovnog latinskog pesnika koji je sastavio stihovane Anale o delima Karla Velikog (Annales de gestis Karoli Magni). Autor je verovatno bio saski monah u sv. Galenu ili u Corveyu i ovo je delo ispevao oko 890. godine.[1] Ovi su Anali jedna od prvih pesničkih obrada analističke građe i jedno od najstarijih istorijskih dela koje se bave Saksonijom. Delo se sastoji od 2.691 stiha u 5 knjiga, od kojih su prve četiri ispevane u heksametrima, a poslednja u elegijskim distisima.

Da je autor Anala bio Sas zaključuje se na temelju dva mesta u pesmi, gde o Sasima govori kao o "našem narodu" (st. 687 i 690).[2] Verovatno je počeo prikupljati usmena predanja o Karlu Velikom, koji je 883. pokorio Sase, ali je uskoro prešao na analističke tekstove, kao što su Anali franačkog kraljevstva (Annales regni Francorum), i na biografska dela, kao što je Einhardov Život Karla Velikog (Vita Karoli Magni);[3] svoje je delo sastavio između 888. i 891, tokom vladavine Arnulfa Karantanskog, kome se u pesmi i obraća. Saski je pesnik poznavao antičku književnost i posedovao retoričko obrazovanje. U Analima se nalaze indicije da su mu bili dostupne i neke danas izgubljene hronike, dok su, pak, njegove Anale potom kao izvor koristili istoričari. S druge strane, ovom se delu obično ne pripisuje velika književna vrednost, a kritičari primećuju da je njihov autor bio versifikator koji je prozne hronike jednostavno pretvorio u stihove bez previše svog originalnog doprinosa.

Međutim, autor "ide dalje od tradicionalnih i konvencionalnih ideja" u prikazu Karla Velikog kao značajnijeg vladara od rimskih careva, koji u raju stoji pored Konstantina Velikog i koji je znamenit kao i David (ta je ideja došla od Karlovog dvorskog nadimka).[4] U poslednjoj knjizi, gde Saski pesnik opisuje narode tokom sudnjeg dana, svaki narod predvodi drugi apostol: Petar predvodi Jevreje, Pavle predvodi inoverce, među kojima Andrija vodi Grke, Jovan Azijate, Matija Etioopljane, Toma Indijce, a Karlo Veliki Sase.[5] I sam Saski pesnik nalazi se među spašenim Sasima koji dolaze u Isusovo prisustvo; zbog toga i prelazi preko brutalnosti s kojom je Karlo zavladao njegovim narodom: s Karlom Velikim, naime, došlo je hrišćansko spasenje.

Među istorijskim događajima za koje Saski pesnik predstavlja jedini izvor nalaze se ceremonija pokoravanja danskog poglavice Halfdana Karlu Velikom 807. godine,[6] te postojanje germanskih pesama pisanih narodnim jezikom, uključujući i one u kojima se slave drevni germanski junaci. O ovome Saski pesnik kaže: "Kao što je dobro poznato, pučke pesme slave i have njegove dedove i pradedove, Pipina, Karla, Ludovika i Teodorika, i pevaju o Karlomanima i Lotarima" (Est quoque iam notum: vulgaria carmina magnis / Laudibus eius avos et proavos celebrant, / Pippinos, Carolos, Hludowicos et Theodricos / Et Carlomannos Hlothariosque canunt).[7] Pesnik spominje i evropske narode nad kojima Rimljani nikad nisu vladali, ali su sad podanici Karla Velikog.

Tezu da je autor Anala bio Agije od Corveya oborio je Karl Strecker, a potom i i H. F. Stiene. Rita Lejeune i Timothy Reuter smatraju Anale pretečom francuske epike i viteškog romana. Saski je pesnik verovatno poslužio kao izvor Widukindu od Corveya.[8]

Prvo kritičko izdanje Anala objavio je G. H. Pertz u Monumenta Germaniae Historica, II (Hanover, 1829), koje je zamenila nova verzija Paula von Winterfelda u Poetarum Latinorum Medii Aevi Tomus IV, i (Berlin, 1909). Delovi 1. i 2. knjige objavljeni su i Godman 1985 s engleskim prevodom.

ReferenceUredi

  1. Hosu 1977, str. 368.
  2. Godman 1985, str. 344–345.
  3. Za potpuni pregled izvora koja je koristio Saski pesnik, v. Bohn 1965.
  4. Godman 1985, str. 78.
  5. Godman 1985, str. 344–345, st. 679–685.
  6. Coupland 1998, str. 87.
  7. Godman 1985, str. 342–343, st. 117–120.
  8. Leyser 1879, str. 170.

LiteraturaUredi

  • Bohn, J. (1865), Der Poeta Saxo in der historiographischen Tradition des 8.–10. Jahrhunderts, Frankfurt 
  • Coupland, Simon (1998). „From Poachers to Gamekeepers: Scandinavian Warlords and Carolingian Kings”. Early Medieval Europe 7 (1): 85–114. 
  • Godman, Peter (1985), Latin Poetry of the Carolingian Renaissance, University of Oklahoma Press 
  • Hosu, Stjepan (1977), „Srednjovjekovna latinska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 347–403 
  • Leyser, Karl (1979), Rule and Conflict in an Early Medieval Society: Ottonian Saxony, London: Edward Arnold 
  • Stella, Francesco (1995), La poesia carolingia, Firenze: Le Lettere, pp. 111–112, 332–335, 485–486