Otvori glavni meni
Rudolf Pfeiffer
Rođenje 20. septembar 1889. (1889-09-20)
Augsburg, Nemačko carstvo
Smrt 5. maj 1979. (dob: 89)
Dachau, Zapadna Nemačka
Državljanstvo Nemačko
Polje Klasična filologija, papirologija
Institucija Berlin, Hamburg, Freiburg, Minhen, Oxford
Alma mater Minhenski univerzitet Ludwiga Maksimilijana
Akademski mentor Franz Muncker
Istaknuti studenti Winfried Bühler

Rudolf Carl Franz Otto Pfeiffer (20. septembar 1889 ‒ 5. maj 1979)[1] bio je nemački klasični filolog. Danas je pre svega poznat po svom dvotomnom izdanju Kalimaha i dvotomnoj Historiji klasične filologije (History of Classical Scholarship). Osim toga, objavio je mnoge članke i održao brojna predavanja u vezi s ovim projektima i u vezi s fragmentarno sačuvanim satirskim igrama Eshila i Sofokla.

Mladost i obrazovanjeUredi

Pfeiffer se rodio u Augsburgu 20. septe,bra 1889. Roditelji su mu bili Carl Pfeiffer, vlasnik jedne štamparije, i Elise (rođena Naegele).[2] Dečakov deda Jakob, koji je takođe bio štampar, kupio je kuću humaniste Konrada Peutingera, a Pfeiffer će kasnije smatrati igrom sudbine činjenicu što se rodio i odrastao u kući koja je nakada pripadala jednoj od središnjih ličnosti zlatnog doba humanizma u Augsburgu.[3] Pohađao je benediktinsku gimnaziju u samostanu sv. Stjepana, gde mu je predavao P. Beda Grundl, jedan od Wilamowitzevih sledbenika. Pfeiffer je s njim provodio slobodno vreme čitajući Homera i mnoge druge grčke pisce.[4]

Maturirao je 1908. i potom se preselio u Minhen, gde je upisao studije klasične i nemačke filologije na Minhenskom univerzitetu Ludwiga Maksimilijana.[5] Tamo su mu predavali germanist Hermann Paul i grescictt Otto Crusius.[2] Premda će se Pfeiffer tokom studija ozbiljno baviti nemačkom književnošću, uticaj Crusiusa na njega bio je velik i postavio je temelje za njegovu kasniju karijeru proučavaoca [[Grčka književnost#Aleksandrijsko razdoblje|helenističke poezije.[4]

Pfeiffer je 1913, pod rukovodstvom historičara književnosti Franza Munckera, dovršio disertaciju o Johannu Sprengu, augsburškom meistersingeru i prevodiocu Homera i Ovidija iz 16. veka, pod naslovom Der Augsburger Meistersinger und Homerübersetzer Johannes Spreng, čija je revidirana verzija 1919. objavljena kao monografija.[6] Disertaciju je posvetio uxori carissimae, tj. "najdražoj supruzi", slikarici iz Mađarske, koja se zvala Lili (rođena Beer) i s kojom se Pfeiffer oženio nešto ranije 1913. godine.[5] Pfeiffer će 1968. ponoviti ovu posvetu u prvom tomu svoje Historije klasične filologije. Lili je umrla iduće godine; dece nisu imali.[2]

Akademska karijeraUredi

 
Papirus koji je uključen u Pfeifferovo ranije delo o Kalimahu, koji će kasnije postati Aetia fr. 26 u njegovom izdanju Kalimahovih fragmenata iz 1949 (P. Ryl. I 13, 2. vek. nove ere, Oksirinh).

Pfeiffer je kasnije primetio da je njegova ženidba s Lili možda bila ishitrena, budući da su njegove šanse u akademskom svetu tada još uvek bile nesigurne.[4] Godine 1912. zaposlio se u Minhenskoj univerzitetskoj biblioteci i na tom je položaju ostao do 1921, ali je njegova akademska karijera krenula uzlaznom putanjom tek kad je, nakon ranjavanja u bici za Verdun, odlučio da se ponovo posveti filološkim istraživanjima.[4] Usledilo je postojano prikupljanje Kalimahovih papirusa, od kojih je neke još pre rata proučavao u Berlinu s Wilhelmom Schubartom, najistaknutijim papirologom tog vremena.[4] Godine 1920. Pfeiffer je uzeo godinu dana odsustva i vratio se u Berlin, gde se upoznao s Wilamowitzem, koji je u mladom naučniku prepoznao velik potencijal i s kojim će Pfeiffer uspostaviti trajno prijateljstvo.[7] Iduće godine Pfeiffer je zaradio habilitaciju na Minhenskom univerzitetu, kojim je rukovodio Eduard Schwartz, naslednik Pfeifferovog nekadašnjeg mentora Crusiusa.[8] Disertaciji pod naslovom Studije o Kalimahu (Kallimachosstudien, 1921), koja mu je donela habilitaciju, uskoro je sledilo izdanje celokupnih Kalimahovih papirusa koji su u to doba bili dostupni, pod naslovom Nedavno otkriveni Kalimahovi fragmenti (Callimachi fragmenta nuper reperta, 1923).

Priznanje za ovaj rani rad na Kalimahu stiglo je brzo i 1923, uz podrušku Willamowitza, Pfeiffer je postavljen za profesora na Humboldtovom univerzitetu u Berlinu, i to na mesto Eduarda Fraenkela, koji je otišao na Univerzitet u Kielu.[8] Kasnije te godine Pfeiffer je preuzeo poziciju u Frankfurtu od Karla Reinhardta, da bi se 1927. opet preselio, ovaj put u Freiburg.[8] Napokon, 1929. vratio se kao profesor, zajedno sa Schwartzom, na Minhenski univerzitet.[8]

Stabilnost koju mu je donela ova pozicija omogućila je Pfeifferu ne samo da udvostruči energiju na proučavanje Kalimaha i grčke književnosti uopšte, nego i da se vrati jednoj temi za koju se još od mladosti posebno zanimao: hisoriji humanizma i klasične filologije. Tokom narednih deset godina objaviće niz članaka o ovoj temi, a bavio se i arhajskom grčkom epikom i lirikom, kao i novim papirusnim nalazima s fragmentima grčkih tragičara. No, Kalimah mu je ostao glavni predmet zanimanja i Pfeiffer je potvrdio svoju reputaciju vodećeg proučavaoca ovog pesnika kad je objavio niz članaka o novim fragmentima koji su se pojavili u to doba. Godine 1934. priznat je za punopravnog člana Bavarske akademije nauka.[8]

Godine 1937. Pfeiffer se morao opet seliti, budući da je isteran s Minhenskog univerziteta zbog toga što mu je supruga bila Jevrejka.[9] Pfeiffer i Lili pobegli su u Veliku Britaniju; Pfeiffer se smestio na Univerzitetu u Oxfordu, gde je dobio poziciju velikim delom zahvaljujući preporuci Schwartza, koji je rekao da se Pfeiffer "nadvija nad svim ostalim" filolozima svoje generacije.[10] Eduard Fraenkel je još ranije bio proteran iz Nemačke i smestio se na koledžu Corpus Christi, a nakon Pfeifferovog dolaska The Oxford Magazine je napisao: "Ponovo je Oxford na dobitku gde je nacistička Nemačka na gubitku".[10] Na Oxfordu je Pfeiffer imao pristup Kalimahovim fragmentima u ogromnoj zbirci Oksirinhijskih papirusa i blisko je sarađivao s velikim britanskim papirologom Edgarom Lobelom, koji je i sam objavio značajne članke o Kalimahu. U nekrologu za Lobela sir Eric Gardner Turner zapisao je: "Parternstvo koje je u radu na Kalimahu uspostavio s Rudolfom Pfeifferom razvijalo se na obostrano zadovoljstvo i rezultiralo je uzajamnom privrženošću i poštovanjem, kao i značajnim izdanjem tog pesnika".[11] Tom izdanju fragmenata, prvom tomu Pfeifferovog filološkog remekdela (1949), uslediće četiri godine kasnije drugi tom, u kome su objavljene Kalimahove Himne i Epigrami.

Pfeiffer je 1951. vraćen na svoje profesorsko mesto na Minhenskom univerzitetu, gde će ostati do penzionisanja 1957.[9] Nakon završetka rada na Kalimahu ostatak života posvetio je historiji klasične filologije, za koju je razvio zanimanje još kao mladić u Augsburgu. U predgovoru svojoj Historiji klasične filologije od početaka do helenističkog doba (1968) kaže: "Čim je Clarendon Press 1953. objavio drugi tom Kalimaha, predložio sam toj izdavačkoj kući da objavi jednu Istoriju klasične filologije".[12] Toj je knjizi 1976. sledio drugi tom, koji je obrađivao period od 1350. do 1800. godine. Pfeiffer je planirao napisati i treći tom, koji bi pokrio period koji je ostao neobrađen, ali njegovo zanimanje za helenističku filologiju i period visokog humanizma (kao i Fraenkelov podsticaj) stavili su tačku na Historiju klasične filologije; nakon Pfeifferove smrti 1979. u pisanoj je zaostavštini pronađen tek jedan poduži nacrt za tom koji bi pokrivao razdoblje pozne antike i srednjeg veka.[13]

Odabrana bibliografijaUredi

KalimahUredi

Glavna dela:

Manja dela:

  • Kallimachosstudien. Untersuchungen zur Arsinoe und zu den Aitia des Kallimachos (München: Hüber, 1922).
  • Callimachi ragmenta nuper reperta (Bonn: Marcus & Weber, 1923). Izdanje papirusa pronađenih do trenutka štampanja.
  • "Arsinoe Philadelphos in der Dichtung", Antike 2 (1926) 161–74.
  • "Kallimachoszitate bei Suidas", in: Stephaniskos. Festschrift für Ernst Fabricius (Freiburg im Breisgau, 1927) 40–6.
  • "Ein neues Altersgedicht des Kallimachos", Hermes 63 (1928) 302–42.
  • "Βερενίκης πλόκαμος", Philologus 87 (1932) 179–228.
  • "Ein Epodenfragment aus dem Jambenbuche des Kallimachos", Philologus 88 (1933) 265–71.
  • Die neuen διηγήσις zu Kallimachos Gedichten (München: Beck, 1934). Kratka monografija.
  • "Zum Papyrus Mediolanensis des Kallimachos", Philologus 92 (1934) 483–85.
  • "Neue Lesungen und Ergänzungen zu Kallimachos-Papyri", Philologus 93 (1938) 61–73.
  • "The measurements of the Zeus at Olympia", JHS 61 (1941) 1–5.
  • "Callimachus", Proceeding of the Classical Association (1941) 7-11.
  • "A fragment of Parthenios' Arete", Classical Quarterly 37 (1943) 23–32.
  • "The image of the Delian Apollo and Apolline ethics", Journal of the Warburg and Courtauld Institutes 15 (1952) 20–32.
  • "Morgendämmerung", in: Thesaurismata. Festschrift für I. Kapp zum 70. Geburtstag (München: Beck, 1954) 95–104.
  • "The future of studies in the field of Hellenistic poetry", Proceeding of the Classical Association 51 (1954) 43-45.
  • "The future of studies in the field of Hellenistic poetry", JHS 75 (1955) 69–73.

Historija klasične filologijeUredi

Glavna dela:

  • History of Classical Scholarship: From the Beginnings to the End of the Hellenistic Age (Oxford: Clarendon Press, 1968) ISBN 978-0-19-814342-0.
  • History of Classical Scholarship: 1300-1850 (Oxford: Clarendon Press, 1976) ISBN 978-0-19-814364-2

Manja dela:

  • "Zum 200. Gebursttag von Chr. G. Heyne", Forschungen und Fortschritte 5 (1929) 313.
  • Humanitas Erasmiana (Leipzig: Teubner, 1931). Kratka rasprava.
  • "Wilhelm von Humboldt der Humanist", Antike 12 (1936) 35–48.
  • "Von den geschichtlichen Begegnungen der kritischen Philologie mit dem Humanismus. Eine Skizze", Archiv für Kulturgeschichte 28 (1938) 191–209.
  • "Erasmus und die Einheit der klassischen und der christlichen Renaissance", Historisches Jahrbuch 74 (1954) 175–88.
  • "Conrad Peutinger und die humanistische Welt", in: H. Rinn (ed.) Augusta: 955–1955 (München, 1955) 179–86.
  • "Dichter und Philologen im französischen Humanismus", Antike und Abendland 7 (1958) 73–83.
  • Philologia perennis : Festrede gehalten in der öffentlichen Sitzung der Bayerischen Akademie der Wissenschaften in München am 3. Dezember 1960 (München: Beck, 1961). Objavljeno predavanje.
  • "Augsburger Humanisten und Philologen", Gymnasium 71 (1964) 190–204.

TragičariUredi

  • "Die Skyrioi des Sophokles", Philologue 88 (1933) 1—15.
  • "Die Niobe des Aischylos", Philologus 89 (1934) 1–18.
  • Die Netzfischer des Aischylos und der Inachos des Sophokles. Zwei Satyrspiel-Funde. (München: Beck, 1938). Kratka monografija.
  • "Ein syntaktisches Problem in den Diktyulkoi des Aischylos", in: H. Krahe (ed.) Corolla linguistica. Festschrift F. Sommer zum 80. Geburtstag (Wiesbaden: Harrassowitz, 1955) 177–80.
  • Ein neues Inachos-Fragment des Sophokles (München: Beck, 1958). Kratka monografija.
  • "Sophoclea", Wiener Studien 79 (1966) 63–66.

Druga delaUredi

  • Die Meistersingerschule in Augsburg und der Homercbersetzer Johannes Spreng (Duncker & Humblot: München, 1919). Revidirana verzija disertacije.
  • "Gottheit und Individuum in der frühgriechischen Lyrik", Philologus 84 (1928) 137–52.
  • "Küchenlatein", Philologus 86 (1931) 455–59.
  • Die griechische Dichtung und die griechische Kultur (München: Hüber, 1932). Kratka rasprava.
  • "Wisdom and vision in the Old Testament", Zeitschrift für Alttestimentntliche Wissenschaft 52 (1934) 93–101.
  • "Hesiodisches und Homerisches", Philologus 92 (1937) 1-18.
  • "Vier Sappho-Strophen auf einem ptolemäischen Ostrakon", Philologus 92 (1937) 117–25.
  • "A Greek anecdote in Shakespeare's life", Proceedings of the Cambridge Philological Society 172–74 (1939) 5–6
  • "Die goldene Lampe der Athene (Odyssee XIX,34)", Studi italiani di filologia classica 27/28 (1956) 426–33.
  • "Vom Schlaf der Erde und der Tiere (Alkman, fr. 58 D.)", Hermes 87 (1959) 1–6.

PriznanjaUredi

Tokom svoje karijere Pfeiffer je primio sledeća priznanja:[9]

ReferenceUredi

  1. Bühler (1980) 402.
  2. 2,0 2,1 2,2 Vogt (2001) 323.
  3. Bühler (1980) 402‒403.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Bühler (1980) 403.
  5. 5,0 5,1 Vogt (2001) 323 i Bühler (1980) 403.
  6. Bühler (1980) 404; Vogt (2001) 323
  7. Bühler (1980) 403‒404.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Bühler (1980) 404.
  9. 9,0 9,1 9,2 Vogt (2001) 324.
  10. 10,0 10,1 Bühler (1980) 406.
  11. Turner (1983) 278.
  12. Pfeiffer (1968) x.
  13. Bühler (1980) 407.

LiteraturaUredi

  • Bühler, W. (1980) "Rudolf Pfeiffer †", Gnomon 52: 402–10.
  • Pfeiffer, R. (1968) History of Classical Scholarship: From the Beginnings to the end of the Hellenistic Age (Oxford: Clarendon Press,)
  • Turner, E.G. (1983) "Edgar Lobel †", Gnomon 55: 275–80.
  • Vogt, E. (2001) "Pfeiffer, Rudolf Carl Otto", in: Neue Deutsche Biographie, volume 20 (Berlin) 323–24.