Razvoj identiteta LGBT osoba

Razvoj identiteta LGBT osoba je složen psihički proces usklađivanja seksualne orijentacije, rodnog identitet i rodne uloge, jednog sa drugima, tokom života LGBT osoba. Iz prirode homoseksualnosti proizlazi i pravo na homoseksualno ponašanje. Sva prava i ustupci koje homoseksualne osobe zahtevaju od današnjeg društva zapravo proističu iz njihovog traganja za sopstvenim identitetom, i u širem smislu „borbe“ sa homofobijom, koja dominantno prostiče pre svega iz tradicionalizama, posebno onih njegovih elementa vezanih za tradicionalno poimanje porodice i rodnih uloga, kao i viđenje osnovne svrhe braka u produženju loze. Zato prava opasnost u današnjem društvu homoseksualcima preti, od stvaranja opšte svesti indiferentnosti društva prema njihovim pravim životnim vrednostima, a ne od njihovog traganja za sopstvenim identitetom.

Usklađivanje seksualne orijentacije, rodnog identiteta i rodne uloge, za homoseksualce je složen psihički proces ponekad sličan „iluziji“

Seksualni identitet

U 21. veku kao popularno ali i „politički korektno“ prihvata se objašnjenje da se nastanka seksualnog identiteta zasnivaa na esencijalističkoj teoriji: po kojoj su ljudi po rođenju heteroseksualci ili homoseksualci, odnosno njihovo homoseksualno ili heteroseksualno ponašanje je stvar prirode, a ne socijalizacije. Prema: Delamateru i Šibl Hajdu i Eščofiru, kauzalni lanac, koji karakteriše ovakvu interpretaciji seksualnosti je ovaj:

Neke urođene osobine – stvorene bilo genetski, bilo usled prenatalnog delovanja hormona – proizvode homoseksualnu ili heteroseksualnu želju, ta želja vodi homoseksualnom ili heteroseksualnom ponašanju, a to ponašanje, na kraju, stvara trajni homoseksualni ili heteroseksualni identiet.

Prema ovim postavkama društvo je u obavezi da taj identitet poštuje i da mu omogući da se do kraja izrazi, uključivši i kroz borbu za zaštitu kolektivnih prava i interesa grupacije sa jasnim identitetom.

Međutim, ovakva interpretacija nastanka seksualnog identiteta višestruko je problematična, jer ona apsolutizuje samo jednu grupu faktora uzročnog delovanja, pa je kao opis realnosti jednostrana, a kao generalizacija pogrešna. Zato se za nastanak same homoseksualnosti, uz nasledni (biološki) činilac, kao važan faktor moraju uzeti u obzir i brojni drugi etiološki činioci: sredinski (socijalni i psihološki).

Objašnjenje nastanka homoerotskih želja i ponašanja, u ozbiljnoj naučnoj literaturi, zasniva se na multidimenzionalnom razvojnom modelu koji, uz naslednost i prenatalni razvoj, uključuje i događaje u detinjstvu (childhood experiences), kao i kulturni milje. Seksualne želje, ponašanja i identiteti nisu fiksirani i mogu varirati tokom životnog ciklusa. Prema tome ljudska seksualnost se ne može svoditi samo na biološke faktore („genetičke“), već su faktori sredine i te kako važni za uobličavanje različitih seksualnih orijentacija. A u sredinske činioce svakako spada i dominantna kultura. Naime, iz istopolne erotičnosti, ili iz povremenog ili redovnog upražnjavanja nekog seksualnog čina, ne mora da automatski sledi nikakav poseban, a još manje trajan identitet, ka što se to u medijima šesto forsira: Pogotovo ne sledi pripadnost društvenom i političkom pokretu centriranom oko tog identiteta.

Moderni „mit o (homo)seksualnom identitetu“ podrazumeva, međutim, da jednom iskazana istopolna erotičnost nužno vodi preuzimanju tipičnih društvenih uloga, odnosno obrazaca seksualnog i društvenog ponašanja tipičnih za „LGBT zajednicu“.

Fiziološko–anatomske osnove identiteta

Svoje pripadnike ljudsko društvo nakon njihovog rođenja deli na kategoriju dečak ili devojčica - u zavisnosti od vidiljivih estetskih i anatomskih karakteristika, na muško ili žensko. Ne samo naši reproduktivni organi, već i naš mozak, ima izrazito različite muške i ženske karakteristike. One predisponiru da li će novorođeno dete u budućnosti ispoljiti nesklada između rodnog identiteta i seksualnog izgleda.

Pripisane/psihosocijalne promenljive (rod)

	Žensko	Muško
Pripisani pol	Devojčica	Dečak
Polni identitet	Ja sam devojčica	Ja sam dečak
Rodna uloga	ženska	muška
Seksualna orijentacija	Heteroseksualna: preferira muškarca Homoseksualna: preferira žene	Heteroseksualna: preferira žene Homoseksualna: preferira muškarce

Dok fizičke (anatomske) razlike definišu naše seksualne, reproduktivne, osobine, dotle rodni identitet opisuje naš unutrašnji osećaj da li smo muškarci ili žene, i našu rodnu ulogu koju karakteriše naše ponašanje u društvu. On se razlikuje od seksualne orijentacije, odnosno, da li neku osobu seksualno privlače muškarci ili žene, ili osobe oba pola ili veoma retko, nijedna.

Naš seksualni izgled, rodni identitet i rodne uloge se tokom života sve vreme našeg telesnog i psihičkog razvoja usklađuju jedan sa drugima, tako da, čim pol bebe postane očigledan na rođenju, pretpostavlja se da je i njen rodni identitet usklađen.

A da li je to tako?

Svaki pojedinac je jedinstven: svaki od njih će doživeti varijatete pola različitog oblika, i različito će reagovati na istovetne društvene okolnosti. Povremeno, ljudi se ne identifikuju ni kao muškarci ili žene, ali osećaju da imaju karakteristike oba pola i žive negde između.

Svaka priča LGBT osoba je individualna i jedinstvena. Prateći mnoge studije ali i navode ovih osoba subjektivna realnost koju doživljavaju u našoj kulturi ukazuje na postojanje više faza jednog identiteta u procesu formiranja seksualnosti. Pri tome je važno shvatiti i ne zaboraviti da ljudi ne biraju svoju seksualnu orijentaciju i inteligenciju.

U najvećem broju slučajeva otkriće "Ja sam gej „ili“ Ja sam lezbejka, ne samo da može delovati šokantno na njihove roditelje i sredinu u kojoj žive već i na njih same. Otkriće polne orijentacije ni njima nije lako jer saznaju da im život nije popločan, već trnovit pun istraživanja, ličnih iskustva i prilagođavanja. Zato u svim fazama razvoja homoseksualnog identiteta prisustvo razumevanje i prihvatanja, u neposrednoj sredini u kojoj žive, može umnogome da pomogne i olakša mladim LGBT osobama u pravilnom razvoju homoseksualnosti.

Mi se svi rađamo i odrastamo kao heteroseksualci. Tek nakon, druge do pete godine života (zavisno od autora istraživanja), sva deca ulaze u stalnan proces „traženja“ svog polnog identiteta i identifikuju se sa drugima. Većina ljudi odrasta u heteroseksualnom društvu koje ih sve vreme primarno usmerava na heteroseksualno ponašanje, odnos, čovek - žena. Heteroseksualnost nije samo seksualno ponašanje i identitet, već i društveni i organizacioni sistem, većeg dela (oko 95%) ljudske populacije.

Polni izbori nisu biološke istine van kulturnih i društvenih diskursa, tako da nema pola koji nije kulturni. Pol/rod jeste identitetska odrednica, ali društveno konstruisana, tako da su individualni performansi sputani, nedovoljno prepoznati i ograničavajući – što potvrđuju i nalazi brojnih istraživanja.

Stoga se čini prihvatljivim Gidensovo mišljenje: „Ništa nije jasnije nego to da je rod stvar učenja i stalnog rada, a ne jednostavni produžetak biološki datih polnih razlika“.

Identitet transseksualnih osoba

Transseksualnost je trajni osećaj nelagodnosti i nepripadanja polu u kojem je osoba rođena uz težnju da se živi i bude prihvaćen kao osoba suprotnog pola. One sebe doživljavaju i osećaju kao pripadnike ili pripadnice suprotnog pola od onog u kojem su rođene.

Ako imaju tu mogućnost, velika većina transeksualnih osoba u nekom trenutku odlučiće da hiruški promeniti svoj polni izgled. Bez obzira na to hoće li ili ne promeniti pol, transseksualne osobe imaju pravo javno da se identifikuju vodeći se sopstvenim osećajem pripadnosti određenom polu.

Transseksualci u većini zemalja mogu, nakon postupka propisanih Pravilnikom o načinu prikupljanja medicinske dokumentacije o promeni pola, promeniti pol i ime u ličnim dokumentima. Epidemiološki podaci govore kako se transeksualnost javlja kod najmanje jednog od 30 000 muškaraca i kod jedne od 150 000 žena.

Negativna iskustva

Pravo, što znamo da težimo u našem društvu je heteroseksualna ljubav, heteroseksualna porodica i heteroseksualni odnos. Čak i neko ko je homoseksualac pronađe određenu fazu života, on ili ona u kojoj ih privlači svoja vrsta, povezana sa heteroseksualnim identitetom i internalizovanju ovog modela njihovih budućih slika o svom identitetu: „Kad porastem biću kao moji roditelji.“

Mi živimo u homofobičnom društvu koja emituje otvorene i prikrivene negativne poruke o homoseksualnosti i zato u mladosti čak i većina LGBT osoba - nakog nekog vremena shvate da su i sami homoseksualci.... ili lezbejka - i usvajaju i ispoljavaju jaka osećanja odbijanja homoseksualnosti, zbog straha od nje i mržnje prema njoj. Ovakva stvarnost pruža polaznu osnovu u problematičnom, teškom i složenom procesu pozitivnog formiranja homoseksualnog identiteta.

... To je dug proces koji je trajao godinama i uključivao gubitke, strahove, konfuziju i strah od odbacivanja. Ovaj proces takođe prati...velika usamljenost, a ponekad sa njom čak i samomržnja, da bi tek kasnije nastala faze samoprihvatanja koja počinje u kombinaciji sa delimičnim upoznavanjem i kontaktom sa prijateljima i ljudima od značaja za njih...

Negativna iskustva na Balkanu

Na osnovu dosadašnjih iskustava iz modernističko-individualističkih obrazaca rodnih odnosa, uloga i identiteta, koji znače, između ostalog, uvažavanje individualnosti i drugosti, komplementarnih radnih i porodičnih uloga, visok stepen profesionalnih ambicija, prihvatanje vrednosti jednakosti – još uvek na balkanskom prostoru su u drugom planu.

Homoseksualni identitet i religija

U većini kultura i društava u svetu religija je, ako ne glavna, onda svakako jedna od najjačih snaga koje uspostavljaju i kontrolišu stavove prema seksu i regulišu seksualno ponašanje. Kako taj „božanski autoritet“ ima kontrolu nad sudbinama pojedinaca na ovom svetu, pa ih zatim nagrađuje, odnosno kažnjava, prema zasluzi na nekom drugom svetu, ona im i objašnjava šta je to što je prema Bogu dozvoljeno ili ne;

„Daje uputstva za seksualno ponašanje u kojima se navodi ko se sme upuštati u seksualno sjedinjenje, pod kojim uslovima, kada, kako i u koju svrhu. Ove uputstva za seksualno ponašanje se tumače od strane muških sveštenika, rabina, imama, šamana, kao i od drugih pojedinaca koji tvrde da se nalaze u neposrednom kontaktu sa božanskim, ili da su određeni od strane Boga kao njegovi predstavnici i tumači. Pol ovih tumača seksualnog ponašanja po Bogu nije slučajno naveden, jer ne postoji baš toliko religija u kojima žene (ili oni koji su penetrirani, odnosno oni u koje je nešto ugurano tokom telesnog spoja dvoje ljudi) vrše tu funkciju tumača ... Ovakva tumačenje kojim se umesto prihvatanja heteroseksualnosti kao oblika seksualnog odnosa između partnera, a ne model kojim se štiti sve što postoji, možda čini da homoseksualnost, heteroseksualnost i biseksualnost, kao fenomeni, zapravo ni ne postoje“

Uzevši u obzir nepobitnu činjenicu da je organizovana religija, proizašla iz jednog ovakvog sistema verovanja tokom minulih vekova, nanela dosta štete razvoju medicinske misli u srednjem veku, ona i danas posredno, odnosno neposredno, na ovaj ili onaj način, ne prihvatajući zvanični stav medicine, nanosi toliko bola upravo pojedincima - vernicima, korisnicima njenih tumačenja. Time je stvorila, radije nego objasnila, mnoge nedorečenosti, pa često homoseksualce u traganju za sopstvenim identitetom primorava da se zapitaju da li je kvalitet tumačenja Božjeg slova, kada je u pitanju homoseksualnost, ispravna, jer se njeno tumačenje kosi sa tumačenjem nauke.

Princip koherentnosti

Poseban problem kod jednog broja homoseksualaca je princip koherentnosti - koji predstavlja pokušaje pojedinaca da se pomiri sa sukobljenim identitetom. Veoma često homoseksualci zapadaju u sukob dve potrebe sukobljenih zahteva kada nastju sledeći tipovi komflikta;

• Kohflikt dve potrebe, a obe su poželjne, od čega je jedna polna a druga iz svakodnevnog života (npr vera, porodica, druženje sa heteroseksualnim osobama itd). Oba cilja su za homoseksualca atraktivna ali je jedan privlačniji i on mora da se odluči za onaj koji mu donosi „veću dobit“, kada ne može da ostvari oba istovremeno.
• Konflikt dve potrebe poželjne i nepoželjne, od čega je jedna polna a druga čini njenu nerazdvojivu celinu. Na primer homoseksualcu se dopada istopolna osoba, ali njegova (njena) majka ne prihvata istopolnu vezu. Kako ostvariti istopolnu vezu a zaobići „tasta (svekrvu)“?
• Konflikt dva zla, kada homoseksualac mora da bira između dva zla ono manje. Na primer kada homoseksualac mora da bira između svog istopolnog života i posla u vojsci, crkvi ili posla u nekoj firmi koja ne zapošljava homoseksualce - tada neće imati sredstava za istopolni život i vitalnu egzistenciju.

Ako bilo koja od gore navedenih sukobljenih potreba kompromitovan, a to je veoma čest slučaj kod homoseksualaca zbog jake stigmatizacije, homofobije i negativnih društvenih, verskih pa i porodičnih stigmi, pojedinci će morati da prilagode svoj identitet. Na primer, apsorbuju dodatne informacije u postojeći identitet, prilagode se tom identitetu, i ponovo vrednuju svoj identitet, ali nažolost to svima i neuspeva.

Ovaj princip u kontekstu dva kontradiktorna identiteta kod homoseksualaca najbolje su prikazali u svojim istraživanjima Jaspal R, Cinnirella M na primeru: muslimanske veroispovesti i homoseksualne opredeljenosti. Mnogi ljudi mogu u svojoj svesti da nađu kompromis odrede i očuvaju svoj identitet, i opredele se za muslimansku veru ili homoseksualnu perspektivu, ali ne i za obe, bez posebnog usaglašavanja. Ipak, imajući u vidu da islam često ima jak uticaj i uporište ka verskom opredeljenju, u pojedinih muslimana, ovo usaglašavanje je često teško i neodrživo.

Iz perspektive teorije identiteta Jaspal R, Cinnirella M (2010) su utvrdili kako homoseksualni muslimani regulišu svoje konflikte identiteta i pri tome otkrili tri ključne strategije;

• Prvo, nakon što bi pojedinac dugo razmišljao da li je njegova homoseksualnost nešto nemoralno, on bi ponekad izrekao, ...da Alaha ima, on me je ovako stvorio ili zahtevao, to nije moja greška. Bog je odlučio da sam gej, zar ne?. Ovakva razmišljanja smanjuju konflikt između njegovog seksualnog i verskog identiteta. Pripisujući odgovornost Alahu, musliman umanjuje svoju efikasnost, ali bi trebalo time da poveća samopouzdanje, jer ne vide sebe kao grešnika. Slično tome, neki pojedinci se ponekad pozivaju na tumačenja Kurana od strane ljudi. Navodeći da je Kuran tako shvaćen od strane heteroseksualnih ljudi.
• Drugo, neki gej homoseksualci umanjuju svoj homoseksualni identitet, i svoje ponašanje smatrajući to nečim prolaznim. Za njih je homoseksualnost nešto nemoralno. Međutim, veruju da to Satana iskušava muslimane, tako delimično pripisujuje svoje ponašanje eksternim izvorima. Oni poštujući Kuran, smatraju da preko njega mogu da očuvaju kontinuitet sa svojom prošlošću. Ti pojedinci se nadaju da mogu da se odupru homoseksualnim iskušenjima u budućnosti.
• Treće, neki pojedinci pripisuje svoju homoseksualnost, barem delimično, svojoj socijalizacije u Britaniji. Jedan deo ispitanika je priznao da su oni rođeni gej homoseksualci, i da smatraju da moraju da prevaziđu svoju homoseksualnost želeći da žive u Britaniji.

Homoseksualci moraju u borbi za svoje nagone da ostvare harmoničan i održiv život, sa nimalo gostoljubivom sredinom, i realizuju i jedan od ključnih principa pojedinca a to je psihološka koherentnost: tj treba da usaglase svoj konflikt identiteta.

Odluke o budućnosti

Za neke LGBT osobe, nelagodnosti proizilaze iz nesklada između njihovog izgled i način na koji oni osećaju da mogu da postanu ekstremni kroz detinjstvo, adolescenciju do odraslog doba. U adolescenciji, stres izazvan stigmatizacijom i homofobijom sredine, otežava početak puberteta, kada se telo razvija, jer se protivi svom urođenom rodnom identitetu.

U Holandiji, SAD, Australiji i nekim drugim razvijenijim zemaljama, mladim ljudi mogu da imaju medicinsku podršku kako bi suspendovali pubertet, što im omogućava više vremena da se potvrde da li žele da žive kao muškarci ili kao žene u njihovom životu kada postanu odrasle osobe.

Međutim, u tom sukobu LGBT osobe mogu da dožive polnu disforiju zbog koje često žive mnogo godina u rodnom identitetu koji društvo očekuje od njih sve dok, konačno, njihova nevolja ne postane nepodnošljiva i oni tada prolaze kroz fazu tranzicije ka stalnom životu u skladu sa polnom ulogom koja je udobnija za njih. Nakon što uspostave osećaj svoje celovitosti, LGBT osobe su onda bolje „osposobljene“ da sebi i društvu, pruže pun doprinos u svim sferama života. Zato mnogi od onih koji žive sve vreme u novom rodnoj ulozi žele da sebe smatraju običnim muškarcima i ženama.

U potrazi za psihološkim faktorima stabilnosti LGBT osoba često stvaraju sve veću povezanost strategije ličnog angažovanja kroz razblaženje stresogenih uticaja. Zato pojedinci izbegavaju samokategorizaciju kao 'gej' nego koncipiraju i podešavaju i prilagođavaju svoju homoseksualnost pre svega drugojačijim ponašanjem. Iako ovo izgleda kao zaštita psihološke koherentnosti njihovog identiteta, ipak ona dovodi do disonance između seksualnog ponašanja i društvenog i verskog identiteta. Zato se javlja tendencija među pojedinim LGB osobama da one sagledavaju i da konceptualizuju svoje seksualne ponašanje kao „grešku prirode“ čije je poreklo „ipak“ vantelesno

Spoljašnje veze

• (en) Homosexuality Introduction, Definitions, and Key Concepts
• (en) Rates and predictors of mental illness in gay men, lesbians and bisexual men and women