Razrešilica
Razrešnica ili razrešilica (ek.) odn. razrješnica ili razrješilica (ijek.) (takođe povratilica; fr. bécarre, engl. natural [sing], ital. bequardo, nem. Auflösungszeichen)[1] potpada u grupu znakova koji se jednim imenom zovu predznaci.
Zavisno od upotrebe, predznaci mogu biti:
- 1. Slučajni ili akcidentali (fr. accidents, engl. accidentals, ital. accidenti, nem. Akzidentien ili lat. accidens = slučaj).[1] Oni se pišu samo ispred note, na istoj liniji ili praznini i odnose se samo na istoimene note u tom taktu
.
- 2. Stalni predznaci ili predznaci uz ključ ili armatura. Ovi predznaci se pišu samo iza notnog ključa i važe stalno za sve istoimene note u kompoziciji. Predstavljaju tonalitet kompozicije
.
- 3. Podsetnički (sigurnosni). Ovi predznaci stoje u zagradi ispred note i podsećaju izvođača da neki znak:
a) još važi 
ili
b) više ne važi: 
.
Definicija razrešnice uredi
Razrešnica ( ) je znak koji poništava (razrešava) važnost prethodno napisane povisilice ili snizilice, te se nota vraća u prvobitni, osnovni oblik.[2] Beleži se ispred note, na istoj liniji ili praznini 
.[3]
Dvostruka razrešnica uredi
U muzičkoj notaciji upotrebljava se i dvostruka razrešnica ( ).[4] Ovaj muzički znak poništava (razrešava) važnost prethodno napisane dvostruke snizilice ( ) ili dvostruke povisilice (
) i time noti vraća osnovno ime.
Piše se ispred note koju želimo da vratimo u prvobitni, osnovni oblik u vidu dve razrešnice ( ) 
.
Primeri sa razrešnicama uredi
- U sledećem notnom primeru druga četvrtina je povišena (f u fis). Kod četvrte četvrtine razrešnicom je poništena važnost povisilice, te je nota vraćena u svoj osnovni oblik, u notu f
.
- U ovom primeru razrešnica u zagradi ispred treće note ukazuje da se povisilica ispred prve note g1 ne odnosi na nju (g jeste istoimena nota, ali se nalazi za oktavu više, u drugoj oktavi)
, dok povisilica u zagradi podseća da je nota g1 i dalje povišena u gis1.
