Otvori glavni meni
Rajko Mitić (1970)

Rajko Mitić (r. 19. novembra 1922. Dol - †29. mart 2008. Beograd), je bivši jugoslovenski fudbaler. Igrao je za beogradski BSK i Crvenu zvezdu, u kojoj se proslavio. Za "crveno-bele" je odigrao oko 580 utakmica, bio kapiten tog tima i proglašen je za prvu "Zvezdinu zvezdu". Igrao je na poziciji desne "polutke".

Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 59 utakmica (debitovao 9. maja 1946) i postigao 32 gola. Učestvovao je na svetskim prvenstvima u Brazilu 1950. godine i u Švajcarskoj 1954. Zbog korektne igre ostao je upamćen kao veliki džentlmen fudbala.

BiografijaUredi

Mitić je počeo da igra fudbal na livadama beogradskog Košutnjaka, a nastavio je u klubu istog imena, koji se takmičio u trećem razredu Beograda. U leto 1938, postao je član omladinske ekipe BSK-a, da bi dve godine kasnije, sredinom 1940, na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza (7:3), debitovao za prvi tim na mestu vođe navale. Na toj utakmici Mitić je postigao pet golova.

Drugi svetski rat je zaustavio njegov sportski razvoj, ali je od 1944. godine, kao borac inžinjerske brigade NOVJ (zajedno sa Đajićem i Jezerkićem), nastavlja da igra, da bi od osnivanja Crvene zvezde, 4. marta 1945, bio njen prvi kapiten. Od tada je u 14 prvenstvenih sezona nosio „crveno-beli" dres kao jedan od najboljih igrača u istoriji Crvene zvezde. Odigrao je ukupno 572 utakmice (od toga 220 prvenstvenih i 39 u Kupu) i postigao 262 gola (74 prvenstvena i 22 u Kupu).

Kao kapiten, Mitić je pet puta predvodio „crveno-bele" kad su osvajali titulu prvaka Jugoslavije: 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine. Prvu od ovih pet titula Crvena zvezda je osvojila u dramatičnoj borbi sa zagrebačkim Dinamom, koji je tri kola pre kraja vodio sa pet bodova prednosti, da bi ipak izgubio prvo mesto za slabiji količnik od 0,018 golova. I u Fudbalskom kupu Jugoslavije Mitić je sa Crvenom zvezdom četiri puta osvajao trofej: 1948, 1949, 1950. i 1958. godine.

Osim rehabilitacije posle operacije meniskusa 1947, Mitić je retko odsustvovao iz tima. Posle 13 godina aktivnog igranja, od dresa Crvene zvezde oprostio se 29. novembra 1958. u finalu Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu.

Kao kapiten Crvene zvezde Mitić je imao i dva doživljaja koji su u svoje vreme podelili javnost. Prvi put kad je zbog nedoličnog ponašanja isključio iz igre svog najboljeg prijatelja Branka Stankovića, kad se čak i u Crvenoj zvezdi vodila diskusija da li i ovo spada u pravo kapitena tima, dok je drugi slučaj izazvao pravu buru među navijačima. Tada, 7. aprila 1958. u prvenstvenom susretu protiv ekipe Splita u Splitu, u 72. minutu utakmice, kod rezultata 1:1, pošto je bačeni kamen iz gledališta pogodio u glavu Boru Kostića, Mitić je izveo ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je sve igrače Crvene zvezde (izuzev Kostića i Beare) sa po mesec dana neigranja.

Olimpijski zapisi
Fudbal
Srebro 1952. Helsinki Jugoslavija

Tokom 11 godina igranja za reprezentaciju Jugoslavije, prvo je triput uspešno igrao za omladinsku ekipu (1940-1941), a posle toga 59 puta za najbolju selekciju. Debitovao je na prvoj međudržavnoj utakmici posle Drugog svetskog rata, 9. maja 1946. protiv Čehoslovačke (2:0) u Pragu. Na ovoj utakmici od predratnih reprezentativaca igrali su samo Frane Matošić i Pleše, a svi ostali su bili debitanti: Zvonko Monsider, Branko Stanković, Ljubomir Kokeza, Ivan Horvat, Kiril Simonovski, Kosta Tomašević, Mitić, Stjepan Bobek i Ratko Kacijan.

U ovom susretu Mitić je postigao i prvi gol za reprezentaciju. Do kraja je ukupno 32 puta bio strelac, što ga je uvrstilo na četvrto mesto najboljih strelaca u reprezentaciji (Bobek 38, Milan Galić 37, Blagoje Marjanović 36 golova i Savo Milošević 35 golova).

Za boje reprezentacije Mitić je na tri utakmice postigao het-trik: 28. maja 1950. protiv Danske (5:1), 15. jula 1952. protiv Indije (10:1) i 21. maja 1953. protiv Velsa( 5:2). Više puta je rekao da mu je najmiliji gol za reprezentaciju bio onaj koji je postigao 16. maja 1954. u prijateljskom susretu protiv Engleske (1:0) u Beogradu. To je bio jedini, odlučujući pogodak, a postignut je u poslednjim minutima utakmice.

Učestvovao je na dva olimpijska turnira - 1948. u Londonu i 1952. godine u Finskoj. I oba puta osvojio drugo mesto, srebrnu medalju. Bio je kapiten olimpijskog tima iz Finske, koji je na svih šest utakmica igrao u nepromenjenom sastavu: Vladimir Beara, Branko Stanković, Tomislav Crnković, Zlatko Čajkovski, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Tihomir Ognjanov, Mitić, Bernard Vukas, Stjepan Bobek i Branko Zebec.

Posebno su u sećanju ostale dve dramatične utakmice protiv ekipe SSSR-a, kad je Jugoslavija u prvom susretu 13 minuta pre završetka vodila sa 5:1 i, ali je Sovjetski Savez uspeo da izjednači). Na ponovljenoj utakmici Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi (3:1).

Oba svetska prvenstva na kojima je učestvovao, 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj, nisu mu ostala u prijatnoj uspomeni. Pred utakmicu protiv Brazila (0:2) u Riju, izlazeći na teren podzemnim hodnikom, na izlaznom stepeništu naglo je podigao glavu i temenom udario u gvozdeni poklopac koji je zatvarao izlazak na teren. Zbog velike rasekotine na glavi i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoć. Zbog toga je Jugoslavija utakmicu počela sa 10 igrača, a vodeći gol koji je Ademir postigao u 3. minutu, Mitić nije ni video.

Jubilarnu, 50. utakmicu u reprezentaciji proslavio je na Svetskom prvenstvu 1954, u susretu protiv SR Nemačke (0:2). Uprkos terenskoj nadmoćnosti, Jugoslavija je poražena: Horvat je postigao autogol, a drugi pogodak primljen je pred kraj susreta.

Mitić se od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Imao je 35 godina i 23 dana, četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković koji je kao rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Kad je prestao da igra, od 1960. do 1966. godine kao viši sportski trener nalazio se na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor sastavio je 34 jugoslovenske reprezentacije. Najveći uspeh postigao je u Kupu nacija 1968, na kome je Jugoslavija osvojila titulu vicešampiona Evrope.

Još kao aktivan igrač bio je komentator beogradskog „Sporta", a kasnije se potpuno posvetio sportskom novinarstvu i godinama je komentator u listu „Tempo", u kome je, iako penzionisan 1983, i dalje aktivan.

Spoljašnje vezeUredi