Otvori glavni meni

Радивоје Милојковић

(Preusmjereno sa Radivoje Milojković)
Радивоје Милојковић
Šablon:PAGE

Радивоје Милојковић

Биографија
Датум рођења 8. januar 1833. (1833-01-08)
Место рођења Глоговац ( Кнежевина Србија)
Датум смрти 28. decembar 1888. (dob: 55)
Место смрти Београд ( Краљевина Србија)
Вероисповест православац
Политичка партија Либерална странка
Супружник Милева Хаџи-Томина
Мандат(и)
39. министар унутрашњих послова
21. јун/3. јул 1868. — 17/29. јул 1869.
Претходник Никола Христић
Наследник Марко Лазаревић
премијер Србије, министар унутрашњих послова
8. август 1869. — 10/22. август 1872.
Претходник Ђорђе Ценић
Наследник Миливоје Петровић Блазнавац
министар правде
19/31. август 1875. — 26. септембар/8. октобар 1875.
Претходник Димитрије Г. Радовић
Наследник Стојан Марковић
министар унутрашњих послова
24. април/6. мај 1876. — 1/13. октобар 1878.
Претходник Љубомир Каљевић
Наследник Радивоје Милојковић
министар унутрашњих послова
1/13. октобар 1878. — 21. октобар/2. новембар 1880.
Претходник Радивоје Милојковић
Наследник Милутин Гарашанин

Радивоје Милојковић (Глоговац, 27. децембар 1832[1]/8. јануар 1833[2]Београд, 16/28. децембар 1888[2]) је био српски политичар и правник, председник Владе Кнежевине Србије у време Намесништва (1869–1872), министар унутрашњих послова, министар правде и потпредседник Државног савета Кнежевине и Краљевине Србије.

БиографијаUredi

ПореклоUredi

Рођен је у селу Глоговац у Пожаревачком округу, који се такође звао и Кушиљево, од мајке Велике, родом из Табановаца и оца Миливоја Живановића, пореклом из Топлице у Старој Србији. Отац се два пута женио, а у другом браку са његовом мајком је имао петоро деце. Радивоје је био најстарији син,[3] имао је три брата и сестру.[2] Отац је био добростојећи сељак, бавио се трговином свиња,[2] а трговачке послове је водио и у суседној Аустрији.[4]

ШколовањеUredi

Пошто у време када је Радивоје стасао за школу у селу није било школе, да би га ишколовао, као најстаријег сина, отац је са другим угледним сељанима основао школу и довео учитеља[3] из Беле Цркве у Банату (Аустрија).[1] Радивоје је у школу кренуо са шест година и у њој је учио до 1841. године, након чега је отишао у Смедерево да приватно учи остале разреде основне школе, а затим, заједно са још неколико ђака и два разреда гимназије, док је испите полагао у Београду.[3]

У јесен 1844. је отишао у Београд, где је уписао редовно трећи разред гимназије.[3] Након завршене гимназије је студирао Лицеј у Београду (1847-1852). Још док је био на првој години студија (1847) основано је Друштво младежи српске, чији су чланови били студенти Лицеја, ђаци гимназије, али и други учени Срби, а председник је био Димитрије Голубовић, тада такође студент последње године Лицеја.[5] Друштву се придружио на јесен 1947, у исто време када и Јован Ристић и Тихомир Николић и када је рад друштва постао још живљи.[6] Делатност друштва у почетку је била више књижевна.[7] Дружину је 1852. угушена министарском наредбома и у то време на њеном челу налазио Милојковић.[8] Његови школски другови су били, осим Јована Ристића Јаков Туцаковић, Васа Маџаревић, Стојан Бошковић, касније истакнуте личности Либералне странке.[2]

Након завршених филозофије и права на Лицеју, ступио је у државну службу.[1] Од 1852. до 1855. године је радио као практикант (судски писар) у Пожаревачком суду. Од јесени 1855, као државни питомац је четири године студирао у иностранству. Када је требао да крене на студије, оставио је породицу и критичном моменту, након очевљеве и смрти двојице браће, оставивши мајку са троје мале деце.[4]

Уписао је природно право на универзитету у Хајделбергу 17. октобра 1855.[4] Тај универзитет је спадао у летње универзитете, на који су долазили студенти из других крајева Немачке или из иностранства. Од познатих професора на универзитету је био професор Карл Адолф Вангеров (Vangerow), који је током тридесет година предавао римско право.[9] Упркос либерарном систему студија, недостатку испита, слободном избору испита и професора, који ће се слушати, као и други српски студенти, приљежно је учио. Његов радни дан је у првој години студија почињао у 6 сати ујутро, писањем и припремама за наставу, а завршавао се у касним ноћним сатима.[10] Након студија у Немачкој, студирао је у Паризу годину дана, где је слушао предавања код француског либерала Варшоа.[11]

Лако се сналазио у новим срединама и склапао пријатељства са тамошњим студентима. И поред ниске стипендије, није се жалио на немаштину. Према аутобиографским подацима, током боравка у иностранству није осећа носталгију, нити је посећивао породицу. Осим студија, интересовао га је живот обичних људи. Једно време је провео у једном француском селу и дружио се са тамошњим сељацима.[9]

Нацрт Устава 1868.Uredi

По политичким уверењима, као и већина ондашњих чиновника, који су се школовали у иностранству, био је либерал.[12]

Након студија у иностранству, са знањем немачког и француског језика, вратио се у Србију и ступио у државну службу 1859.[1] Обављао је низ важних државних функција. Био је секретар Министарства правде, убрзо је постао секретар Државног савета, а крајем исте године враћен у Министарство правде,[13] у коме је постао начелник (1863).[2] На залагање Илије Гарашанина,[11] у периоду 1865–1968 је био председник Апелационог суда.[2] Као представник Апелационог суда, словио је за врсног стручњака, одличног правника, веома способног, с добрим пријатељским везама и у власти и у опозицији.[11]

Оженио се 1861. Милевом, ћерком београдског трговца Хаџи-Томе и Јелене, која је само у мираз донела 1.200 дуката.[2] Женидбом се повезао са једном од најимућнијих породица у земљи и постао пашеног Филипа Христића, Јована Ристића, а касније и генерала Антонија Богићевића. Након женидбе је и кренуо његов успон у конзервативној бирократији кнеза Михаила.[11] Он и Милева су имали сина Милана и ћерку Зорицу (Зорку).

На Цвети 1867. обележен је велики успех кнеза Михаила Обреновић, одлазак турских гарнизона из последњих утврђења у градовима, након чега је почела да се разматра израда новог устава.[14]

Пред крај своје владавине кнез Михаило му је као председнику Апелационог суда, сматрајући да ће као човек по ширини погледа доступан либералним идејама, а по карактеру не и склон правој опозицији режиму,[11] наложио да сачини нацрт устава, који након израде никада није прихваћен.[15] Наиме, Јован Ристић, као представник конзервативног крила либерала је кнезу препоручио „да је боље поклонити народу реформе, него да их народ силом отме“. Поверавајући израду устава баш Милојковићу, кнез Михаило је желео да измири ставове конзервативаца и либерала. Радивоје Милојковић је заиста у фебруару или марту 1868. сачинио уставни нацрт,[16] угледањем нарочито на устав Саксоније из 1831, преношењећи тако у основи немачки уставни образац и допуњавајући га обазирањем и на друге европске уставе,[14] као што је француски устав.[2] истовремено се старајући да стране узоре што складније прилагоди приликама и новим институцијама у земљи, надограђујући тако српске уставне традиције.[14]

Кнез Михаило је прегледао уставни нацрт, када је он већ био написан и извесно је начинио неке исправке, али није познато у чему су се оне састале, нити у којој су мери биле суштинске.[14] По спољашњем облику нацрта који се и данас чува, учесталости прецртавања и уметања у тексту, те грубим редакторским пропустима у терминолошким недоследностима, може се закључити да се ради о тек радној верзији уставног пројекта.[17] Влада је нацрт претресала и вероватно је била спремна да саветује кнезу издавање новог устава, али се са том одлуком није сложио председник владе Никола Христић, говорећи да устав „није за нас“ и да ће бити довољан један закон о разграничавању надлежности између судских и полицијских власти, мислећи вероватно да се судски послови пренесу на среске судије, које би тек требало установити.[18]

Међутим, како се због убиство кнеза Михаила земља нашла у веома тешкој ситуацији, уставна реформа је морала да се одложи. Мада нацрт није прихваћен, значајан је по томе што је њиме први пут у Србији предвиђено дводомно народно представништво са законодавном влашћу.[16] Пројект је био необично обиман и садржао је 223 члана, а у њега је унета и материја која је по правилу требала да буде предмет законског регулисања.[17] Већина чланова нацрта устава, је било посвећено законодавном телу. Предвиђено је да народно представништво чине изборни, односно доњи, као и стални, односно горњи дом. Горњи дом би се формирао проширивањем Савета. У њега би се укључио и одређен број свештеничких, војних и чиновничких редова. Горњи и доњи дом би добили законодавну власт, без законодавне иницијативе и буџетског права.[16]

Нацрт устава је остао као сведочанство о карактеру уставног преображаја у последњој години владавине кнеза Михаила.[14]

Устав из 1869.Uredi

Након убиства кнеза Михаила и у доба Намесништва постао је најпре министар унутрашњих послова[13] и заступник министра иностраних дела од 21. јуна до 24. септембра 1868. у Влади Ђорђа Ценића[1]

Помагао је Јовану Ристићу да напише Устав из 1869.[19] Као предложак је узет нацрт устава из 1868. у основној концепцији, склопу уставних решења и обликовању важнијих институција, опредељујући се за усвајање модела уставне монархије у Србији.[14] Након што је Влада Кнежевине Србије, под притиском Ђорђа Ценића представила предлог новог Устава, формиран је скупштински одбор, који је предлог прегледао и након претреса свих чланова, Радивоје Миленковић је посланицима Велике народне скуштине прочитао предлог новог Устава, који је скупштина усвојила 29. јуна/11. јула 1869. Устав је саржао 133 члана сврстаних у десет поглаваља. Уставом је Народна скупштина добила удео у законодавној власти.[19] Исто као и нацрт из 1868. Устав из 1869. се водио мишљу о давању законодавне власти Народној скупштини, под условом да га у вршењу те власти контролише влада. Међутим, за разлику од нацрта, који је предвиђао два дома, Устав из 1869. је предвиђао само један дом.[20] Без обзира на све недостатке, Устав из 1869. је представљао велики преокрет у политичком развоју Србији у 19. веку и први је устав у Србији донет без страног мешања. Тада је први пут ограничена моћ владара. Доношење Устава из 1869. је знатно поправило положај Србије у Порти и био од посебне важности у осамостаљивању Србије од Отоманске империје.[21]

Председник Намесничке вадеUredi

Убрзо након доношења Устава, изабран је за председника владе 8. августа 1869, а истовремено је наставио да обавља функцију министра унутрашњих послова. На положају председника владе је био до пунолетства кнеза Милана Обреновића. 22. августа 1872.

Министар и члан СаветаUredi

Након тога је био члан Савета.[1] Када је 3. новембра 1873. кнез Милан Обреновић састављање нове владе поверио Јовану Мариновићу,[22] нова влада је, да би остала на власти, морала да чини велике компромисе.[23] Мада је за министара унутрашњих послова изабран Аћим Чумић, велики проблем су представљали окружни начелници, који су постављени још у време Ристића и Милојковића (тада у јакој опозицији), који су новог министра сматрали младим неуким и остали су и даље у вези са старим шефом Милојковићем.[24] Своју политичку помирљивост Мариновићава влада је хтела је да потврди и тиме што је за потпредседника Савета постављен Радивоје Милојковић.[25] Милојковић је на тој функцији остао до 1975,[1] када је под утицајем конзервативаца, кнез распустио Скупштину. Тада је Милојковић смењен са места потпредседника и на његово место је изабран Станојло Петровић, стари Милошев државни секретар.[26]

Био је министар правде у владама Стевче Михаиловића 1875, односно најпре у такозваном Првом акционом министарству. Након оставке владе, октобра исте године се вратио у Савет.[2] У мају 1976. је постао министар унутрашњих послова у такокозваном Другом акционом министарству и ту функцију је обављао до октобра 1978.[2] Налазио се на челу важног ресора у критичним и нестабилним временима у време ратова против Турске, након којих је Србија добила независност и територијално проширење. Истакао се пословима уређења тих територија.[2]

Оставши на функцији министра унутрашњих послова ушао је и у владу Јована Ристића (1878–1879), након чега је августа 1979. изашао из владе, а затим се поново вратио 1880. Када је влада либерала у октобру исте године пала, ушао је у Савет (1880–1887).[2]

Након Илкиног атентата, крајем октобра 1882. године, краљ Милан се обратио вођама либерала с молбом да као странка реда и мира помогну напредњацима у борби против радикала. Након тога је Милојковићу предложио састављање нове владе, али под три услова: да вођење спољашње политике препусти њему, да се митрополит Михаило не може вратити на стару функцију и да се у влади нађу и два напредњака, Мијатовић, као министар иностраних послова, а Гарашанин као министар грађевина. Сазнавши за предлог краља Милојковића је посетио и Никола Пашић, обећавајући да би радикали подржали владу либерала, односно обуставити опозицију, у случају да се држи закона, не дозволи државни удар и подржи промену устава.[27] Заједничка влада напредњака и либерала на челу с Милојковићем ипак није састављена, јер су се томе успротивили и вођа либерала Јован Ристић, и вођа напредњака Милан Пироћанац. Ристић је сматрао да се спољна политика не може препусти краљу, јер је краљ по његовом мишљењу, због свог аустрофилства, изгубио осећај за национални итерес. Пироћанац се противио уласку напредњака у владу, јер се плашио да би Милојковић могао да искористи атентет за увођења полицијског терора, што би још више умањило популарност напредњака. Осим тога, вође обе странке су се међусобно мрзеле. Под утицајем Ристића, Милојковић је краљу вратио мандат.[28]

Затим је поново био министар унутрашњих послова у Ристићевој влади либерално-радикалске коалиције од 1887.[4] До смрти је био и потпредседник Савета.[2]

Важио је за главног Ристићевог помагача у унутрашњој политици и једног од најспособнијих адмнистратора Либералне странке.[13] Прочуо се по строгости своје полиције,[13] због чега је оштро критикован.[2] Противнике, највећим делом социјалисте је ревносно гонио.[2] На изборима расписаним за 17. септембар 1886. године руководио је полицијом као министар унутрашњих дела. Тада је у част избора отпустио осам окружних, десет среских начелника и 30 полицијских писара и на њихово место поставио либерале. Међутим, резултати избора нису били толико повољни за либерале, већину су освојили радикали, мада су се либерали надали да ће резултат бити изједначен. [29] Краљ Милан је поверио Јовану Ристићу да заједно са радикалима формира нову владу, под условом да му не намеће оне који су били осуђени због Тимочке буне, инсистирајући да се за министра полиције постави Радивоје Милојковић.[30]

У току Ристићеве владе, дошло је до затезања односа између Аустроугарске и Русије. Аустроугарска и Немачка су тражиле од краља Милана да смени Ристића, који је више био окренут Русији. С намером да смени Ристића, краљ је радикале окренуо против Ристића, обећавши им оснивање самосталне владе. Радикали су онда оптужили Милојковића да је користио полицију за своје циљев и захтевали су од Ристића његову смену, постављајучи ултиматум, да ће у супротном прекинути сарадњу. Ристић није прихватио ултиматум и дошло је до пада влада.

Са Јевремом Грујићем је радио на изради Трговачког законика. Такође је радио у многим комисијама које су надзирале рад чиновника и државних надлештва.[31]

Новембра 1888. се разболео и више није могао да узима учешће у политичком раду, али је наставио да се живо интересује за рад владе.[1]

Умро је у Београду у ноћи између 15/16. децембра 1888. године.[12] Сахрањен је 18. децембра на Новом гробљу у Београду.[32]

ДелаUredi

  • „Белешка о мени написана у октомвру 1864“, аутобиографија (1864)[33]
  • „Мојим непријатељима“ (1874).[31]

ИзвориUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Живановић 1924, str. 42.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 Рајић 2014, str. 605.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Вулетић & Трговчевић 2003, str. 65.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Вулетић & Трговчевић 2003, str. 62.
  5. Вулетић & Трговчевић 2003, str. 67.
  6. Скерлић 1906, str. 21.
  7. Скерлић 1906, str. 22.
  8. Живановић 1925, str. 153.
  9. 9,0 9,1 Вулетић & Трговчевић 2003, str. 63.
  10. Трговчевић 2003, str. 98.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Стефановски 2012, str. 2.
  12. 12,0 12,1 Вулетић & Трговчевић 2003, str. 61.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Јовановић 1927, str. 920.
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 Стефановски 2012, str. 1.
  15. Пешић & Младеновић 2015, str. 33.
  16. 16,0 16,1 16,2 Пешић & Младеновић 2015, str. 34.
  17. 17,0 17,1 Стефановски 2012, str. 4.
  18. Јовановић 1933, str. 492.
  19. 19,0 19,1 Пешић & Младеновић 2015, str. 45.
  20. Јовановић 1933, str. 493.
  21. Пешић & Младеновић 2015, str. 47.
  22. Милановић 2012, str. 315.
  23. Милановић 2012, str. 316.
  24. Милановић 2012, str. 318.
  25. Милановић 2012, str. 325.
  26. Јовановић 1934, str. 415.
  27. Јовановић - Милан Обреновић 3 1934, str. 77.
  28. Јовановић - Милан Обреновић 3 1934, str. 78.
  29. Јовановић - Милан Обреновић 3 1934, str. 396.
  30. Српско наслеђе 1988.
  31. 31,0 31,1 Рајић 2014, str. 606.
  32. Живановић 1924, str. 43.
  33. Вулетић & Трговчевић 2003, str. 64.

ЛитератураUredi

Види јошUredi

Сопољашње везеUredi