Radivoje Milojković

Radivoje Milojković (Kušiljevo, 27. decembar 1832[1]/8. januar 1833[2]Beograd, 16/28. decembar 1888[2]) je bio srpski političar i pravnik, predsednik Vlade Kneževine Srbije u vreme Namesništva (1869–1872), ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde i potpredsednik Državnog saveta Kneževine i Kraljevine Srbije.

Radivoje Milojković
Radivoje Milojković

Radivoje Milojković

Biografija
Datum rođenja (1833-01-08)8. 1. 1833.
Mesto rođenja Kušiljevo (Kneževina Srbija Kneževina Srbija)
Datum smrti 28. 12. 1888. (dob: 55)
Mesto smrti Beograd (Kraljevina Srbija Kraljevina Srbija)
Veroispovest pravoslavac
Politička partija Liberalna stranka
Supružnik Mileva Hadži-Tomina
Mandat(i)
39. ministar unutrašnjih poslova
21. jun/3. jul 1868. — 17/29. jul 1869.
Prethodnik Nikola Hristić
Naslednik Marko Lazarević
premijer Srbije, ministar unutrašnjih poslova
8. avgust 1869. — 10/22. avgust 1872.
Prethodnik Đorđe Cenić
Naslednik Milivoje Petrović Blaznavac
ministar pravde
19/31. avgust 1875. — 26. septembar/8. oktobar 1875.
Prethodnik Dimitrije G. Radović
Naslednik Stojan Marković
ministar unutrašnjih poslova
24. april/6. maj 1876. — 1/13. oktobar 1878.
Prethodnik Ljubomir Kaljević
Naslednik Radivoje Milojković
ministar unutrašnjih poslova
1/13. oktobar 1878. — 21. oktobar/2. novembar 1880.
Prethodnik Radivoje Milojković
Naslednik Milutin Garašanin

Biografija uredi

Poreklo uredi

Rođen je u selu Kušiljevo u Požarevačkom okrugu od majke Velike, rodom iz Tabanovaca i oca Milivoja Živanovića, poreklom iz Toplice u Staroj Srbiji. Otac se dva puta ženio, a u drugom braku sa njegovom majkom je imao petoro dece. Radivoje je bio najstariji sin,[3] imao je tri brata i sestru.[2] Otac je bio dobrostojeći seljak, bavio se trgovinom svinja,[2] a trgovačke poslove je vodio i u susednoj Austriji.[4]

Školovanje uredi

Pošto u vreme kada je Radivoje stasao za školu u selu nije bilo škole, da bi ga iškolovao, kao najstarijeg sina, otac je sa drugim uglednim seljanima osnovao školu i doveo učitelja[3] iz Bele Crkve u Banatu (Austrija).[1] Radivoje je u školu krenuo sa šest godina i u njoj je učio do 1841. godine, nakon čega je otišao u Smederevo da privatno uči ostale razrede osnovne škole, a zatim, zajedno sa još nekoliko đaka i dva razreda gimnazije, dok je ispite polagao u Beogradu.[3]

U jesen 1844. je otišao u Beograd, gde je upisao redovno treći razred gimnazije.[3] Nakon završene gimnazije je studirao Licej u Beogradu (1847-1852). Još dok je bio na prvoj godini studija (1847) osnovano je Društvo mladeži srpske, čiji su članovi bili studenti Liceja, đaci gimnazije, ali i drugi učeni Srbi, a predsednik je bio Dimitrije Golubović, tada takođe student poslednje godine Liceja.[5] Društvu se pridružio na jesen 1947, u isto vreme kada i Jovan Ristić i Tihomir Nikolić i kada je rad društva postao još življi.[6] Delatnost društva u početku je bila više književna.[7] Družinu je 1852. ugušena ministarskom naredboma i u to vreme na njenom čelu nalazio Milojković.[8] Njegovi školski drugovi su bili, osim Jovana Ristića Jakov Tucaković, Vasa Madžarević, Stojan Bošković, kasnije istaknute ličnosti Liberalne stranke.[2]

Nakon završenih filozofije i prava na Liceju, stupio je u državnu službu.[1] Od 1852. do 1855. godine je radio kao praktikant (sudski pisar) u Požarevačkom sudu. Od jeseni 1855, kao državni pitomac je četiri godine studirao u inostranstvu. Kada je trebao da krene na studije, ostavio je porodicu i kritičnom momentu, nakon očevljeve i smrti dvojice braće, ostavivši majku sa troje male dece.[4]

Upisao je prirodno pravo na univerzitetu u Hajdelbergu 17. oktobra 1855.[4] Taj univerzitet je spadao u letnje univerzitete, na koji su dolazili studenti iz drugih krajeva Nemačke ili iz inostranstva. Od poznatih profesora na univerzitetu je bio profesor Karl Adolf Vangerov (Vangerow), koji je tokom trideset godina predavao rimsko pravo.[9] Uprkos liberarnom sistemu studija, nedostatku ispita, slobodnom izboru ispita i profesora, koji će se slušati, kao i drugi srpski studenti, prilježno je učio. Njegov radni dan je u prvoj godini studija počinjao u 6 sati ujutro, pisanjem i pripremama za nastavu, a završavao se u kasnim noćnim satima.[10] Nakon studija u Nemačkoj, studirao je u Parizu godinu dana, gde je slušao predavanja kod francuskog liberala Varšoa.[11]

Lako se snalazio u novim sredinama i sklapao prijateljstva sa tamošnjim studentima. I pored niske stipendije, nije se žalio na nemaštinu. Prema autobiografskim podacima, tokom boravka u inostranstvu nije oseća nostalgiju, niti je posećivao porodicu. Osim studija, interesovao ga je život običnih ljudi. Jedno vreme je proveo u jednom francuskom selu i družio se sa tamošnjim seljacima.[9]

Nacrt Ustava 1868. uredi

Po političkim uverenjima, kao i većina ondašnjih činovnika, koji su se školovali u inostranstvu, bio je liberal.[12]

Nakon studija u inostranstvu, sa znanjem nemačkog i francuskog jezika, vratio se u Srbiju i stupio u državnu službu 1859.[1] Obavljao je niz važnih državnih funkcija. Bio je sekretar Ministarstva pravde, ubrzo je postao sekretar Državnog saveta, a krajem iste godine vraćen u Ministarstvo pravde,[13] u kome je postao načelnik (1863).[2] Na zalaganje Ilije Garašanina,[11] u periodu 1865–1968 je bio predsednik Apelacionog suda.[2] Kao predstavnik Apelacionog suda, slovio je za vrsnog stručnjaka, odličnog pravnika, veoma sposobnog, s dobrim prijateljskim vezama i u vlasti i u opoziciji.[11]

Oženio se 1861. Milevom, ćerkom beogradskog trgovca Hadži-Tome i Jelene, koja je samo u miraz donela 1.200 dukata.[2] Ženidbom se povezao sa jednom od najimućnijih porodica u zemlji i postao pašenog Filipa Hristića, Jovana Ristića, a kasnije i generala Antonija Bogićevića. Nakon ženidbe je i krenuo njegov uspon u konzervativnoj birokratiji kneza Mihaila.[11] On i Mileva su imali sina Milana i ćerku Zoricu (Zorku).

Na Cveti 1867. obeležen je veliki uspeh kneza Mihaila Obrenović, odlazak turskih garnizona iz poslednjih utvrđenja u gradovima, nakon čega je počela da se razmatra izrada novog ustava.[14]

Pred kraj svoje vladavine knez Mihailo mu je kao predsedniku Apelacionog suda, smatrajući da će kao čovek po širini pogleda dostupan liberalnim idejama, a po karakteru ne i sklon pravoj opoziciji režimu,[11] naložio da sačini nacrt ustava, koji nakon izrade nikada nije prihvaćen.[15] Naime, Jovan Ristić, kao predstavnik konzervativnog krila liberala je knezu preporučio „da je bolje pokloniti narodu reforme, nego da ih narod silom otme“. Poveravajući izradu ustava baš Milojkoviću, knez Mihailo je želeo da izmiri stavove konzervativaca i liberala. Radivoje Milojković je zaista u februaru ili martu 1868. sačinio ustavni nacrt,[16] ugledanjem naročito na ustav Saksonije iz 1831, prenošenjeći tako u osnovi nemački ustavni obrazac i dopunjavajući ga obaziranjem i na druge evropske ustave,[14] kao što je francuski ustav.[2] istovremeno se starajući da strane uzore što skladnije prilagodi prilikama i novim institucijama u zemlji, nadograđujući tako srpske ustavne tradicije.[14]

Knez Mihailo je pregledao ustavni nacrt, kada je on već bio napisan i izvesno je načinio neke ispravke, ali nije poznato u čemu su se one sastale, niti u kojoj su meri bile suštinske.[14] Po spoljašnjem obliku nacrta koji se i danas čuva, učestalosti precrtavanja i umetanja u tekstu, te grubim redaktorskim propustima u terminološkim nedoslednostima, može se zaključiti da se radi o tek radnoj verziji ustavnog projekta.[17] Vlada je nacrt pretresala i verovatno je bila spremna da savetuje knezu izdavanje novog ustava, ali se sa tom odlukom nije složio predsednik vlade Nikola Hristić, govoreći da ustav „nije za nas“ i da će biti dovoljan jedan zakon o razgraničavanju nadležnosti između sudskih i policijskih vlasti, misleći verovatno da se sudski poslovi prenesu na sreske sudije, koje bi tek trebalo ustanoviti.[18]

Međutim, kako se zbog ubistvo kneza Mihaila zemlja našla u veoma teškoj situaciji, ustavna reforma je morala da se odloži. Mada nacrt nije prihvaćen, značajan je po tome što je njime prvi put u Srbiji predviđeno dvodomno narodno predstavništvo sa zakonodavnom vlašću.[16] Projekt je bio neobično obiman i sadržao je 223 člana, a u njega je uneta i materija koja je po pravilu trebala da bude predmet zakonskog regulisanja.[17] Većina članova nacrta ustava, je bilo posvećeno zakonodavnom telu. Predviđeno je da narodno predstavništvo čine izborni, odnosno donji, kao i stalni, odnosno gornji dom. Gornji dom bi se formirao proširivanjem Saveta. U njega bi se uključio i određen broj svešteničkih, vojnih i činovničkih redova. Gornji i donji dom bi dobili zakonodavnu vlast, bez zakonodavne inicijative i budžetskog prava.[16]

Nacrt ustava je ostao kao svedočanstvo o karakteru ustavnog preobražaja u poslednjoj godini vladavine kneza Mihaila.[14]

Ustav iz 1869. uredi

Nakon ubistva kneza Mihaila i u doba Namesništva postao je najpre ministar unutrašnjih poslova[13] i zastupnik ministra inostranih dela od 21. juna do 24. septembra 1868. u Vladi Đorđa Cenića[1]

Pomagao je Jovanu Ristiću da napiše Ustav iz 1869.[19] Kao predložak je uzet nacrt ustava iz 1868. u osnovnoj koncepciji, sklopu ustavnih rešenja i oblikovanju važnijih institucija, opredeljujući se za usvajanje modela ustavne monarhije u Srbiji.[14] Nakon što je Vlada Kneževine Srbije, pod pritiskom Đorđa Cenića predstavila predlog novog Ustava, formiran je skupštinski odbor, koji je predlog pregledao i nakon pretresa svih članova, Radivoje Milenković je poslanicima Velike narodne skuštine pročitao predlog novog Ustava, koji je skupština usvojila 29. juna/11. jula 1869. Ustav je saržao 133 člana svrstanih u deset poglavalja. Ustavom je Narodna skupština dobila udeo u zakonodavnoj vlasti.[19] Isto kao i nacrt iz 1868. Ustav iz 1869. se vodio mišlju o davanju zakonodavne vlasti Narodnoj skupštini, pod uslovom da ga u vršenju te vlasti kontroliše vlada. Međutim, za razliku od nacrta, koji je predviđao dva doma, Ustav iz 1869. je predviđao samo jedan dom.[20] Bez obzira na sve nedostatke, Ustav iz 1869. je predstavljao veliki preokret u političkom razvoju Srbiji u 19. veku i prvi je ustav u Srbiji donet bez stranog mešanja. Tada je prvi put ograničena moć vladara. Donošenje Ustava iz 1869. je znatno popravilo položaj Srbije u Porti i bio od posebne važnosti u osamostaljivanju Srbije od Otomanske imperije.[21]

Predsednik Namesničke vade uredi

Ubrzo nakon donošenja Ustava, izabran je za predsednika vlade 8. avgusta 1869, a istovremeno je nastavio da obavlja funkciju ministra unutrašnjih poslova. Na položaju predsednika vlade je bio do punoletstva kneza Milana Obrenovića. 22. avgusta 1872.

Ministar i član Saveta uredi

Nakon toga je bio član Saveta.[1] Kada je 3. novembra 1873. knez Milan Obrenović sastavljanje nove vlade poverio Jovanu Marinoviću,[22] nova vlada je, da bi ostala na vlasti, morala da čini velike kompromise.[23] Mada je za ministara unutrašnjih poslova izabran Aćim Čumić, veliki problem su predstavljali okružni načelnici, koji su postavljeni još u vreme Ristića i Milojkovića (tada u jakoj opoziciji), koji su novog ministra smatrali mladim neukim i ostali su i dalje u vezi sa starim šefom Milojkovićem.[24] Svoju političku pomirljivost Marinovićava vlada je htela je da potvrdi i time što je za potpredsednika Saveta postavljen Radivoje Milojković.[25] Milojković je na toj funkciji ostao do 1975,[1] kada je pod uticajem konzervativaca, knez raspustio Skupštinu. Tada je Milojković smenjen sa mesta potpredsednika i na njegovo mesto je izabran Stanojlo Petrović, stari Milošev državni sekretar.[26]

Bio je ministar pravde u vladama Stevče Mihailovića 1875, odnosno najpre u takozvanom Prvom akcionom ministarstvu. Nakon ostavke vlade, oktobra iste godine se vratio u Savet.[2] U maju 1976. je postao ministar unutrašnjih poslova u takokozvanom Drugom akcionom ministarstvu i tu funkciju je obavljao do oktobra 1978.[2] Nalazio se na čelu važnog resora u kritičnim i nestabilnim vremenima u vreme ratova protiv Turske, nakon kojih je Srbija dobila nezavisnost i teritorijalno proširenje. Istakao se poslovima uređenja tih teritorija.[2]

Ostavši na funkciji ministra unutrašnjih poslova ušao je i u vladu Jovana Ristića (1878–1879), nakon čega je avgusta 1979. izašao iz vlade, a zatim se ponovo vratio 1880. Kada je vlada liberala u oktobru iste godine pala, ušao je u Savet (1880–1887).[2]

Nakon Ilkinog atentata, krajem oktobra 1882. godine, kralj Milan se obratio vođama liberala s molbom da kao stranka reda i mira pomognu naprednjacima u borbi protiv radikala. Nakon toga je Milojkoviću predložio sastavljanje nove vlade, ali pod tri uslova: da vođenje spoljašnje politike prepusti njemu, da se mitropolit Mihailo ne može vratiti na staru funkciju i da se u vladi nađu i dva naprednjaka, Mijatović, kao ministar inostranih poslova, a Garašanin kao ministar građevina. Saznavši za predlog kralja Milojkovića je posetio i Nikola Pašić, obećavajući da bi radikali podržali vladu liberala, odnosno obustaviti opoziciju, u slučaju da se drži zakona, ne dozvoli državni udar i podrži promenu ustava.[27] Zajednička vlada naprednjaka i liberala na čelu s Milojkovićem ipak nije sastavljena, jer su se tome usprotivili i vođa liberala Jovan Ristić, i vođa naprednjaka Milan Piroćanac. Ristić je smatrao da se spoljna politika ne može prepusti kralju, jer je kralj po njegovom mišljenju, zbog svog austrofilstva, izgubio osećaj za nacionalni iteres. Piroćanac se protivio ulasku naprednjaka u vladu, jer se plašio da bi Milojković mogao da iskoristi atentet za uvođenja policijskog terora, što bi još više umanjilo popularnost naprednjaka. Osim toga, vođe obe stranke su se međusobno mrzele. Pod uticajem Ristića, Milojković je kralju vratio mandat.[28]

Zatim je ponovo bio ministar unutrašnjih poslova u Ristićevoj vladi liberalno-radikalske koalicije od 1887.[4] Do smrti je bio i potpredsednik Saveta.[2]

Važio je za glavnog Ristićevog pomagača u unutrašnjoj politici i jednog od najsposobnijih admnistratora Liberalne stranke.[13] Pročuo se po strogosti svoje policije,[13] zbog čega je oštro kritikovan.[2] Protivnike, najvećim delom socijaliste je revnosno gonio.[2] Na izborima raspisanim za 17. septembar 1886. godine rukovodio je policijom kao ministar unutrašnjih dela. Tada je u čast izbora otpustio osam okružnih, deset sreskih načelnika i 30 policijskih pisara i na njihovo mesto postavio liberale. Međutim, rezultati izbora nisu bili toliko povoljni za liberale, većinu su osvojili radikali, mada su se liberali nadali da će rezultat biti izjednačen. [29] Kralj Milan je poverio Jovanu Ristiću da zajedno sa radikalima formira novu vladu, pod uslovom da mu ne nameće one koji su bili osuđeni zbog Timočke bune, insistirajući da se za ministra policije postavi Radivoje Milojković.[30]

U toku Ristićeve vlade, došlo je do zatezanja odnosa između Austrougarske i Rusije. Austrougarska i Nemačka su tražile od kralja Milana da smeni Ristića, koji je više bio okrenut Rusiji. S namerom da smeni Ristića, kralj je radikale okrenuo protiv Ristića, obećavši im osnivanje samostalne vlade. Radikali su onda optužili Milojkovića da je koristio policiju za svoje ciljev i zahtevali su od Ristića njegovu smenu, postavljajuči ultimatum, da će u suprotnom prekinuti saradnju. Ristić nije prihvatio ultimatum i došlo je do pada vlada.

Sa Jevremom Grujićem je radio na izradi Trgovačkog zakonika. Takođe je radio u mnogim komisijama koje su nadzirale rad činovnika i državnih nadleštva.[31]

Novembra 1888. se razboleo i više nije mogao da uzima učešće u političkom radu, ali je nastavio da se živo interesuje za rad vlade.[1]

Umro je u Beogradu u noći između 15/16. decembra 1888. godine.[12] Sahranjen je 18. decembra na Novom groblju u Beogradu.[32]

Dela uredi

  • „Beleška o meni napisana u oktomvru 1864“, autobiografija (1864)[33]
  • „Mojim neprijateljima“ (1874).[31]

Izvori uredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Živanović 1924: str. 42
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 Rajić 2014: str. 605
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Vuletić & Trgovčević 2003: str. 65
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Vuletić & Trgovčević 2003: str. 62
  5. Vuletić & Trgovčević 2003: str. 67
  6. Skerlić 1906: str. 21
  7. Skerlić 1906: str. 22
  8. Živanović 1925: str. 153
  9. 9,0 9,1 Vuletić & Trgovčević 2003: str. 63
  10. Trgovčević 2003: str. 98
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Stefanovski 2012: str. 2
  12. 12,0 12,1 Vuletić & Trgovčević 2003: str. 61
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Jovanović 1927: str. 920
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 Stefanovski 2012: str. 1
  15. Pešić & Mladenović 2015: str. 33
  16. 16,0 16,1 16,2 Pešić & Mladenović 2015: str. 34
  17. 17,0 17,1 Stefanovski 2012: str. 4
  18. Jovanović 1933: str. 492
  19. 19,0 19,1 Pešić & Mladenović 2015: str. 45
  20. Jovanović 1933: str. 493
  21. Pešić & Mladenović 2015: str. 47
  22. Milanović 2012: str. 315
  23. Milanović 2012: str. 316
  24. Milanović 2012: str. 318
  25. Milanović 2012: str. 325
  26. Jovanović 1934: str. 415
  27. Jovanović - Milan Obrenović 3 1934: str. 77
  28. Jovanović - Milan Obrenović 3 1934: str. 78
  29. Jovanović - Milan Obrenović 3 1934: str. 396
  30. Srpsko nasleđe 1988
  31. 31,0 31,1 Rajić 2014: str. 606
  32. Živanović 1924: str. 43
  33. Vuletić & Trgovčević 2003: str. 64

Literatura uredi

Vidi još uredi

Vanjske veze uredi