Wikipedija

Querolus (komedija)

Querolus (sh. Zanovetalo[1]) naslov je jedne poznoantičke komedije na latinskom jeziku, jedine rimske komedije koja je, uz Plautove i Terencijeve palijate, cela sačuvana.[2]

Naslov i postanak uredi

U prologu autor ove komedije prvo kaže da ćemo "danas prikazati Ćup" (Aululariam hodie sumus acturi),[3] a zatim nudi izbor između dva naslova: "Hoće li se ovaj komad zvati Zanovetalo ili Ćup biće vaš sud, vaša odluka" (Querolus an Aulularia haec dicatur fabula, vestrum hinc iudicium, vestra erit sententia).[4] Čini se da je u arhetipskom rukopisu, od kojega su potekli svi sačuvani rukopisi ove komedije, stajao naslov Aulularia i da je kao njen autor bio naznačen Plaut, verovatno zbog neznatnih sličnosti tog komada s Plautovom komedijom Aulularia (Ćup). Danas ispitivači obično upotrebljavaju naslov Querolus, kako bi ovaj komad razlikovali od Plautovog komada, premda je u srednjem veku Plaut najveći ugled uživao i najviše bio poznat upravo kao navodni autor Zanovetala.[1]

Datum i mesto nastanka ove komedije nisu sa sigurnošću utvrđeni. U njoj se spominje Loara (ad Ligerem),[5] što ukazuje na mogućnost da je napisana u Galiji, i to možda oko 400. godine,[1] ako zaista aludira na ustanak bagauda. Komad je posvećen nekom Rutiliju, koji je označen kao plemenit čovek (vir illustris) i pripadnik višeg društvenog sloja od autora.[6][7] Tu se možda radi o Rutiliju Namacijanu, poznatom upravniku grada Rima i književniku iz romanizovane Galije.[1]

Jezik i stil uredi

Premda je komedija sastavljena u prozi, autor se očito trudio da donekle dočara metričko bogatstvo Plautove komedije.[8] Rečenice i pojedini njihovi delovi redovno se završavaju trohejskim sedmercima ili jampskim šestercima, a očita je i tendencija da se početak odeljka ukomponuje u trohejske sekvence. I jezik u mnogome podseća na staru rimsku komediju, pa se povremeno nailazi na arhaizme, imitacije i pozajmice celih izraza.[9]

Tematika uredi

Zaplet uredi

U ovoj komediji neki lažni čarobnjak, Mandroger, želi da na prevaru izvuče ćup sa blagom sakriven u kući džangrizavog mladića Kverola (Querolus = Zanovetalo). Kverolov otac, Euklion, pre no što je umro u inostranstvu, otkrio je parazitu Mandrogeru mesto na kome blago sakriveno. Nakon Euklionove smrti Mandroger je trebalo da Kverolu pokaže gde se nalazi blago i da za nagradu uzme polovinu novca. Međutim, on umesto toga privoli Kverola da mu dozvoli ukloniti iz kuće "lošu sreću" – odnosno, ćup s blagom. No, na prvi pogled, ćup je samo jedna pogrebna urna u kojoj nema ničega osim pepela, te je Mandroger baci natrag u kuću. Urna se razbije i iz nje se prospe zlato koje je unutra bilo sakriveno. Kad Mandroger sazna za zlato, vrati se i pokuša da dođe do svoje polovine pozivajući se na dogovor s Euklionom; međutim, kad je ispričao sve to, ima izbor da bude tužen ili za krađu ili za svetogrđe. Na kraju se Kverol sažali na njega i dopusti mu da ostane živeti u kući na njegov račun.

Dramska tehnika uredi

Malo je verovatno da je ovaj komad pisan za izvođenje na pozornici. Verovatnije je da je bio namenjen glasnom čitanju kao vrsta zabave za publiku na nekoj gozbi, na šta ukazuju i neki citati iz same drame: "napisali smo ovu knjigu za priču i gozbu" (nos fabellis atque mensis hunc librum scripsimus)[10], "priča će vas razbuditi, ako vas čitanje umara" (materia vosmet reficiet, si fatigat lectio).[11] No jasno je da je drama bila pisana u skladu s konvencijama antičke drame, uključujući i takve detalje kao što su pripremljenost i motiviranost ulaza pojedinih likova na scenu i izlaska s nje.[12][13]

Mnoge su scene proširene jer ih je autor očito smatrao zanimljivim samima po sebi, a ne jer bi to dramska radnja zahtevala. Komediju i otvara poduža rasprava između Kverola i kućnog Lara, koji, u stilu pučke filozofije, primorava Kverola da prizna kako je njegovo nezadovoljstvo životom neopravdano i kako nema ničega što bi mogao racionalno želeti pored onoga što već ima. Kverolov rob, Pantomal, izgovara dugačak monolog u kojem se žali na svog nerazumnog gospodara, a koji zapravo otkriva njegovo vlastito besposličarenje i nepoštenje. Mandroger savetuje Kverola o raznim magičnim moćima za kojima se može posegnuti, i ta je scena očito ruganje praznoverju, no možda prikriveno aludira i na korumpirane državne službenike, čija se naklonost mora pridobiti podmićivanjem.

Uzori uredi

Postoji nekoliko sličnosti s Plautovim Ćupom: džangrizavost Kverolova, ćup sa zlatom, pojava kućnog Lara i njegova uloga u otkivanju zlata; krađa. Osim toga, u Plautovom komadu džangrizavi vlasnik kuće zove se Euklion, što je ovde ime Kverolovog oca. Neki u ovoj komediji zapravo vide nastavak Plautovog Ćupa.[14]

Uticaj i značaj uredi

Ova je komedija imala uspeha u doba pozne antike i u ranom srednjem veku, kad je smatrana jednim od Plautovih dela. Pozornicom srednjega veka vladala je lakrdija, religijska alegorija i misterija. Drame pisane latinskim jezikom s antičkom i biblijskom tematikom retko su davane, i to samo pred školovanom publikom. Ipak, od 12. veka sastavljaju se skraćene latinske obrade antičkih dela, pa i komedije, prvenstveno za školsku upotrebu.[1] Među tim delima pojavila se u skraćenom obliku i komedija Zanovetalo, čije je izdanje priredio Vital de Blois (Vitalis Blesensis).[15] No počev od renesanse komedija Zanovetalo uglavnom je pala u zaborav. Izuzetak predstavlja satiričar i romanipisac Thomas Love Peacock, koji je njoj posvetio jedan od svojih eseja u delu Horae Dramaticae (1852).[16]

Prvo štampano izdanje objavio je P. Daniel u Parizu 1564. godine.[17] Ne postoji sasvim zadovoljavajuće moderno kritičko izdanje; drama se uglavnom citira prema Ranstrandovom izdanju iz 1951, no ono ne uzima u obzir važne odlomke napravljene u 17. veku iz jednog danas izgubljenog rukopisa iz Reimsa.[18] Nedostaje sam završetak komedije, premda je jasno da je zaplet u potpunosti ispričan i da je izgubljeno vrlo malo teksta. U rukopisima iza Zanovetala odmah sledi jedan komični tekst, takođe fragmentarno sačuvan, pod naslovom Lex convivalis (= Gozbeni zakon), koji neki smatraju delom komedije.

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Budimir & Flašar 1991, str. 167
  2. ↑ Küppers 1989, str. 82, n. 1
  3. ↑ Ranstrand 1951, str. 5, 1
  4. ↑ Ranstrand 1951, str. 5, 12-13
  5. ↑ Ranstrand 1951, str. 17, 13
  6. ↑ Ranstrand 1951, str. 3, 1
  7. ↑ Ranstrand 1951, str. 4, 18
  8. ↑ Cavallin 1951, str. 143-146
  9. ↑ Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. Querolus.
  10. ↑ Ranstrand 1951, str. 3, 13-14
  11. ↑ Ranstrand 1951, str. 5, 7
  12. ↑ Küppers 1989, str. 88, i n. 25
  13. ↑ Jacquemard-Le Saos 1994, str. xxviii
  14. ↑ Küppers 1989, str. 100-101
  15. ↑ Jacquemard-Le Saos 1994, str. xxxviii–xxxix
  16. ↑ Fraser’s Magazine 45, 1852, 291-302, ponovo tiskano u: The Works of Thomas Love Peacock vol. X (London: Constable, 1926), str. 4-38.
  17. ↑ Jacquemard-Le Saos 1994, str. lxvii
  18. ↑ M. D. Reeve, "Tricipitinus's Son", Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik 22, 1976, str. 21-31.

Literatura uredi

  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd. 
  • Cavallin, S. (1951). Bemerkungen zu Querolus. Eranos 49, 137-158. 
  • Jacquemard-Le Saos, C. (1994). Querolus (Aulularia). Paris. 
  • Küppers, J. (1989). Die spätantike Prosakomödie "Querolus sive Aulularia" und das Problem ihrer Vorlagen. Philologus 133, 82-103. 
  • Küppers, J. (1979). Zum "Querolus" (p. 17.7-22 R) und seiner Datierung. Philologus 123, 303-323. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. Oxford. 
  • Ranstrand, G. (1951). Querolus sive Aulularia, Incerti Auctoris Comoedia una cum Indice Verborum. Göteborg. 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Querolus_(komedija)&oldid=41034984