Scipion Emilijan
Publije Kornelije Scipion Emilijan Afrikanac Numantinac (lat. Publius Cornelius Scipio Aemilianus Africanus) (185. pne.-129. pne.), poznat je i kao Scipion Emilijan i Scipion Afrikanac Mlađi. Sin je Lucija Emilija Paula, kasnije ga je usvojio Publije Kornelije Scipion, stariji sin Publija Kornelija Scipiona Afrikanca.
Prvo spominjanje u izvorima odnosi se na 168. godine pne. kada je kod Pidne učestvovao u pobedi svog biološkog oca nad makedonskim kraljem Persejem. U Rimu je upoznao grčkog istoričara Polibija koji se tu našao, posle sukoba kod Pidne, kao jedan od grčkih talaca. Polibije će se u svom delu Istorije vrlo povoljno izraziti o mladom Scipionu, predstavljajući ga kao blagog i umerenog mladića. Vojnu karijeru nastavio je u poprilično nemirnoj Španiji. Ućestvovaće i u Trećem punskom ratu, gde će rimske trupe pod njegovom komandom 146. pne. zauzeti Kartaginu. Na zahtev senata, grad je posle pljačkanja bio porušen i anatemisan. NJegovo vojno angažovanje doživelo vrhunac u Španiji, gde je bio u toku ustanak lokalnih plemena sa centrom u gradu Numanciji. Uspeo je relativno brzo da dovede u red nedisciplinovane i demoralisane rimske trupe, na čijem je čelu ugušio ustanak i osvojio Numanciju 133. pne.
U unutrašnjoj politici zastupao je umereno konzervativne stavove, tako da se i suprotstavljao reformama Tiberija Graha. Umro je 129. godine pne. pod nerazjašnjenim okolnostima, dan pre nego što je trebao da govori protiv populara, za šta su bili optuženi Gaj Grah i njegova sestra Sempronija, Emilijanova supruga.
U očima savremenika predstavljao je tradicionalne rimske vrline, što mu nije smetatalo da istovremeno organizuje neku vrstu prohelenskog kružoka. Ciceron ga je video kao savršenog republikanca, i njegov lik je koristiti u svojim dijalozima.
Literatura uredi
- Oxford Classical Dictionary, (Edd.) S. Hornblower, A. Spaworth, Oxford 1996, s.v. Cornelius Scipio Aemilianus Africanus (Numantinus), Publius
- M. Cary, H. H. Scullard, A History of Rome Down to the Reign of Constantine, London 1974.
