Wikipedija

Pseudo-Seneka

Pseudo-Seneka je naziv za rimsku bronzanu bistu s kraja 1. veka pne., koja je otkrivena 1754. u tzv. Vili papirusa u Herkulaneju i predstavlja najbolji od dvadesetak primeraka na kojima je izvajano isto muško lice. U početku se verovalo da bista predstavlja Seneku Mlađeg, čuvenog rimskog filozofa, jer je orikazivala obeležja za koja se pretpostavljalo da odslikavaju njegovu stoičku filozofiju. Međutim, danas se naučnici slažu da se najverovatnije radi o fiktivnom portretu, koji je možda trebalo da predstavlja Hesioda ili Aristofana. Veruje se da je ova rimska kopija izvajana po uzoru na izgubljeni grčki izvornik od bronze s početka 2. veka pne. Bista se danas čuva u napuljskom Nacionalnom arheološkom muzeju.

Pseudo-Seneka u 19. veku (Giacomo Brogi)

Historija uredi

Ovu je bistu "izvornim" savremenim portretom Seneke prvo nazvao Theodor Galle, poznat kao Gallaeus, u antwerpenskom izdanju dela Fulvija Orsinija Imagines et Elogia Virorum Illustrium et Eruditor ex Antiquis Lapidibus et Nomismatib[us]...,[1] u vreme kad je ideja da se radi o uzornoj predstavi lika jednog velikog filozofa privlačila više pažnje nego kvalitet i karakter umetnosti koju je taj lik otelovljavao. Do 17. veka otkriveno je desetak bista "Pseudo-Seneke" s istim intenzivnim i unezverenim pogledom, a od tada je pronađeno još toliko.[2]

 
Rimska bronzana bista, tzv. Pseudo-Seneka, za koju se danas uglavnom drži da predstavlja imaginarni portret Hesioda ili Aristofana (Napuljski nacionalni arheološki muzej)

Sledeći primer Cicerona, koji je svoju radnu sobu ukrasio bistama, ili primer Polija Feliksa, koji je svoju vilu u Sorentu, kako beleži Stacije, ukrasio "bistama znamenitih ljudi" (imagines illustrium),[3] učeni su ljudi u 16. i 17. veku[4] nastojali pred svojim očima stalno imati likove velikih pisaca antike: "učeni ljudi širom Evrope s divljenjem su i odanošću posmatrali mršav, dapače neotesan lik stoičkog filozofa, prezrivog prema Neronovom dvoru, koji će uskoro počiniti samoubistvo".[5] Jednu verziju ove glave s početka 17. veka, koja se danas nalazi među Arundelovim mermerom u muzeju "Ashmolean", verovatno se nalazila u posedu dvorskog slikara Petera Paula Rubensa.[6]

Izuzetni kvalitet herkulanejske verzije "Pseudo-Seneke" uskoro je prepoznao Johann Joachim Winckelmann, koji je još 1764. posumnjao u to da ta bista predstavlja Seneku.[7] Jedna gravura s predstavom te biste objavljena je u seriji folija koje su tiskane pod naslovom Le Antichità di Ercolano pod pokroviteljstvom Ferdinanda I od Dve Sicilije (vol. V, 1767).

Godine 1813. rimska predstava Seneke pronađena je na jednoj hermi od mermera na kojoj se nalazio i natpis; prikazivala je čoveka sasvim drugačijih crta lica.[8] Od tada su se pojavile mnoge različite teze o tome koga zapravo predstavlja lik "Pseudo-Seneke", pa su se, među ostalima, navodili Ezop, Arhiloh, Aristofan, Kalimah, Karnead, Epiharm, Eratosten, Euripid, Hesiod, Hiponakt, Lukrecije, Filemon i Fileta s Kosa.[9] Gisela Richter sugerisala je da se Hesiod čini najverovatnijim,[10] što su prihvatili i neki drugi ispitivači.[11]

 
Bista Seneke, deo dvostruke herme otkrivene 1813. godine (Antikensammlung Berlin)

Erika Simon verovala je da bista predstavlja Hesioda i da je izgubljeni grčki izvornik nastao u krugu Krateta iz Mala i vajara koji su oblikovali friz na Pergamskom žrtveniku.[12] Na sajtu Napuljskog nacionalnog arheološkog muzeja naučna je rasprava o tom pitanju sažeta na ovaj način:

Danas preovlađuje tumačenje da glava prikazuje nekog dramatičara, na šta ukazuje venac od bršljana, vidljiv na jednoj kopiji koja se danas čuva u Muzeju termi u Rimu; naime, takav je venac predstavljao nagradu na dramskim nadmetanjima. Neki naučnici smatraju da se radi o Aristofanu, jer je takav tip portreta na jednoj dvostrukoj hermi iz Albanske vile povezan s Menandrovim portretom; drugi stručnjaci, pak, misle da bi se moglo raditi o Ezopu, Hesiodu, Kalimahu ili Apoloniju Rođaninu. Prema tome, možemo biti sasvim sigurno da ova bista predstavlja neku vrlo slavnu osobu, kako dokazuje veliki broj sačuvanih kopija, kojih ukupno ima četrdeset. S kvalitativne tačke gledišta, ova glava odaje izuzetnu umešnost njenog tvorca; sudeći po tome, moguće je da se uopšte nije radilo o kopiji, nego o originalu od koga su potekli svu drugi primerci i treba ga posmatrati kao rekonstruktivni portret na kome naglašene bore i crte lica i muškarčevo čelo, namerno neuređena kosa i naborani vrat jasno stoje u kontrastu prema nepokolebljivom, prodornom pogledu. Original treba pripisati trendu umetničkog realizma, koji se može datirati u 3. i 2. vek pne.[13]

Reference uredi

  1. ↑ Pretiskano u Rimu, 1570. Galleov je naslov bio: Illustrium Imagines ex Antiquis Marmoribus Nomismatib[us] et Gemmis Expressae... (Antwerp 1598). Zabeležili: Francis Haskell & Nicholas Penny, Taste and the Antique: the Lure of Classical Sculpture 1500-1900, 1981, str. 52. i nap. 67.
  2. ↑ Haskell and Penny, Taste and the Antique: the Lure of Classical Sculpture 1500-1900, 1981, str. 52.
  3. ↑ Stacije, Silvae II, 2 i komentar u: Claudia J. Hough, The Surrentine Villa of Pollius Felix[mrtav link].
  4. ↑ Kako pokazuju ovi primeri: Fulvio Orsini (Imagines et elogia virorum illustrium, Rim, 1569), Paolo Giovio (Giovio Series), Jean-Jacques Boissard (Icones Virorum Illustrium, 1597) i Antonio Francesco Gori (Imagines virorum illustrium et deorum, 1731–1732).
  5. ↑ Haskell & Penny, 1981, str. 52.
  6. ↑ M. Vickers, "Rubens' 'Seneca'?" The Burlington Magazine119, 1977.
  7. ↑ Geschichte der Kunst des Alterthums, 1764 u: Winckelmann's Werke, knjiga. 10, poglavlje 3, 201f, §4.
  8. ↑ Danas se nalazi u Staatliche Museen, Berlin.
  9. ↑ Delphine Fitz Darby (1957). „Ribera and the blind men”. The Art Bulletin (College Art Association) 39 (3): 195–217. DOI:10.2307/3047713. JSTOR 3047713. 
  10. ↑ Gisela Richter (1965). The Portraits of the Greeks. London: Phaidon. str. I, 58ff. 
  11. ↑ Ispitivači koji se slažu s Richterovom:
    • Prinz, Wolfram 1973. "The Four Philosophers by Rubens and the Pseudo-Seneca in Seventeenth-Century Painting" The Art Bulletin 55.3 (September 1973), str. 410-428: "...čini se da se bi se doista moglo raditi o grčkom šesniku Hesiodu..."
    • Robertson, Martin Review of G, Richter, The Portraits of the Greeks The Burlington Magazine 108.756 (March 1966), str. 148-150: "...s gospođicom Richter, prihvatam da se radi o Hesiodu".
  12. ↑ Erika Simon (1975). Pergamon und Hesiod. Mainz am Rhein: Philipp von Zabern. 
  13. ↑ „Museo Archeologico Nazionale: Portret tzv. Seneke.”. Arhivirano iz originala na datum 2012-03-12. Pristupljeno 2014-10-20. 

Vanjske veze uredi


Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Pseudo-Seneka&oldid=41391440