Propaganda Nedićeve vlade

Propaganda Nedićeve vlade u Drugom svetskom ratu odnosi se na propagandne aktivnosti Vlade narodnog spasa generala Milana Nedića u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za politiku saradnje sa okupacionim snagama nacističke Nemačke u Srbiji.

Nacistička propaganda protiv Jevreja.
Nedićeva propaganda protiv komunista ("Novo vreme", jesen 1942).

Propaganda Nedićeve vlade je bila deo opšte nacističke propagande u okupiranoj Srbiji.[1] Ministar prosvete u Nedićevoj vladi je bio Velibor Jonić.

Dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični: 1. nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom...[2]

– Uredba o štampi u Srbiji

Prema rečima istoričarke Olivere Milosavljević, kada je Nedićeva propaganda govorila “Evropa” – mislila je na nemački Rajh, kada je govorila “srpski narod” – mislila je isključivo na onaj njegov mali deo koji je podržavao, kada je govorila “naša deca” mislila je samo na onu “nacionalno ispravnu”, za sve ostale važila je omiljena Nedićeva sintagma: “Seme ćemo vam zatrti”.[3]

Jedna od glavnih propagandnih publikacija kvislinške vlade bila je Krvava lista komunističkih zločina, objavljena u okupiranom Beogradu 1942. U njoj su fabrikovani detalji o navodnim partizanskim zverstvima (čupanje noseva, svirepa ubistva, testerisanje živih ljudi, itd.).[4]

Antiustanička propaganda

uredi
Glavni članak: Ustanak u Srbiji 1941.

U početku ustanka u Srbiji 1941. godine, Nedić se obraćao ustanicima kao „grešnicima", nastupajući kao da je među njima većina „zabludela":

Dođite svesti. Ostavite šumu, pušku i bombu. Vratite se porodici i domu svome. Vratite se svom rodu. Ostavite velike i silne, neka se oni među sobom objašnjavaju. Ne mešajte se u tuđe račune. Dajemo vam poslednji rok.[5]

Kakav je bio osnovni pravac djelovanja domaćih vlasti, prije svega oružanih i policijskih organa, predsjednik kvislinške vlade je najavio početkom 1942. godine. U „Novom vremenu“ od 18. januara 1942. javnost je obaviještena da je general Nedić obznanio da se red i mir moraju održati „po svaku cenu“; da će izazivači nereda „platiti svojim glavama“; te da „milosti nema ni za koga“.[6]

S druge strane, njegov režim je progonio pomagače i jatake ustanika, internirao najbliže srodnike kao taoce i preduzimao mere protiv „huškača" po gradovima.[7] Još i 1. septembra 1944. Nedić je tvrdio da je saradnja sa okupatorom bila jedini pravi put "radi spasavanja srpskoga naroda", nasuprot neaktivnosti, čime bi se "sudbina naroda predala u ruke komunista" i otpora, čime bi "biološki opstanak bio doveden u pitanje".[8]

Titovo ime i prezime nije bilo poznato ni partijskom članstvu, a kamoli širim krugovima. Kvislinška i nemačka propaganda širile su tokom ustanka u Srbiji glasine da se na čelu partizanskih odreda nalazi Vladimir Lebedev, savetnik poslanstva SSSR-a u Beogradu.[7]

Antikomunistička propaganda

uredi
 
Antikomunistički plakat
 
Antiboljševički plakat

Mržnja prema svemu što je komunističko jača je od svega...[9][10]

– General Milan Nedić, predsednik Vlade narodnog spasa i ministar unutrašnjih poslova (20. I 1944)

Uz antisemitizam, centralno mesto u Nedićevoj propagandi zauzimao je antikomunizam, tumačen iz nacionalsocijalističke vizure. Mržnja prema partizanima (“komunistima”) kao prema “srpskim izrodima”, pojačavana je njihovom identifikacijom sa Jevrejima iz uverenja da je “jevrejstvo izmislilo komunizam”. Zato se u gotovo svim objavama o masovnim streljanjima i vešanjima antifašista, tvrdilo da je reč o “komunistima i Jevrejima”. “Pobeda nad boljševizmom” značila je pobedu Trećeg Rajha i uspostavljanje “novog poretka” u Evropi, u kojoj više neće biti Jevreja i komunista.[11]

Vrlo brzo po ulasku nacista u zemlju, kvislinška Nedićeva vlada je donela i prvu meru protiv komunista u obliku Uredbe o prekim sudovima kojom su po kratkom postupku, za 24 sata, osuđivani na smrt. Ubrzo je donela i uredbe kojima je pretila smrtnom kaznom i onima koji ih vlastima ne prijavljuju, propisala meru oduzimanja imovine komunistima, za propagiranje levičarskih ideja predvidela za studente kaznu izbacivanja sa Univerziteta „zasvagda“, a za decu kaznu „izgnanja“ iz škola i upućivanja na prinudno prevaspitavanje. Kolaboracionističke vlasti su javno, preko štampe, obećavale novčane nagrade licima koja ubiju komuniste uz obećanja da će njihova imena biti čuvana u tajnosti. Nazivajući njihovo ubijanje „svetom borbom“, svakodnevno su upućivale pozive da se partizani „zatiru“, „satiru“, „trebe bez milosti“, „uništavaju“, da im se „seme zatire“.[12]

Za Nedićevu propagandu partizani su bili “zločinci”, “banditi”, “tuđinski plaćenici”, “agenti”, “saboteri”, “zlotvori”, “razbojnici”, “zločinački elementi”, “belosvetski ološ”, “robijaši”, “cigani”, “horde”, “žgadija”, “međunarodni šljam”, “društveni talog”, “jevrejska kuga”, “strašna azijatska bolest”, “pogana misao iznikla u satanskom jevrejskom mozgu”, “crvena neman”, “odrod”, “varvari sa istoka”, “crveni dželati”, “nesrbi”, “psihopatološka čudovišta”, “tuđinskim parama zatrovani bednici”… Srbi među njima bili su “izrodi” i “degenerisani primerci”, a partizansko vođstvo činili su “jevreji i internacionalni pustolovi”, “jevrejsko-boljševički ološ”, itd.[13]

 
Propaganda kvislinške vlade Milana Nedića protiv jugoslovenskih partizana.

Kvislinška propaganda smatrala je komuniste slugama stranog centra (Moskve), „nekrstima“ odnarođenim od svoje matice, te izrazitom manjinom koja se oglušila o „krik za spas srpstva“. Komunisti su proglašavani za nosioce „jevrejske zavere“ za uništenje srpskog naroda. Stanislav Krakov je među borcima Užičke republike nalazio sve sam „međunarodni ološ“: Grke, Hrvate, Španjolce, Bugare, Arbanase, Portugalce, Turke, Francuze, Mađare.[14][15]

U jednoj naredbi s početka 1942. godine, predsjednik kvislinške Vlade narodnog spasa upućuje apel stanovnicima okupirane Srbije da potkazuju pripadnike NOP-a domaćim vlastima ili okupatoru:

Svaki onaj Srbin ili Srpkinja koji prokažu vođu ili komunističku bandu i time doprinese da se ovi unište [...] biće nagrađen i novčanom nagradom od 50–100.000 dinara.[16][17]

Nedićeva vlada sa svojim Srpskom državnom stražom i Srpskim dobrovoljačkim korpusom Dimitrija Ljotića je vodila oružanu borbu protiv "komunizma" odnosno Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, koje je predvodio Josip Broz Tito.

Najviši zakon našega opstanka i najviša nacionalna dužnost naša jeste ISTREBLJENJE SVIH OSTATAKA BOLJŠEVIZMA I SVIH POMAGAČA TITOVŠTINE. Titovština je oličenje svega što je antisrpsko. Ona ne može biti trpljena, nego mora biti satrvena bez traga.

– Časopis ”Srpski narod”, 6. maj 1944. godine

Pored oružog, vođen je i propagandni rat. Nedić je govorio da su komunisti naneli srpskom narodu veće zlo nego što mu ga je naneo i jedan neprijatelj u dugoj istoriji. Tita je nazivao „srbožderom“. Nedićeva vlada je izradila desetke propagandnih plakata na kojima kritikuje boljševizam i komunizam, prikazujući ih kao deo „globalne jevrejske zavere“, a pravljeni su i filmovi sa istom tematikom. Na propagandnim plakatima, komunisti su bili prikazivani kao okrutni, uvek praćeni crvenom bojom u vidu plamena (crvena boja je simbolizovala komunističku ideologiju). Većina plakata je komuniste prikazivala kao neprijatelje srpskog naroda i čitave Evrope, uz natpise:

Srbija je u antikomunističkom frontu.
Evropa brani svoju 3000 godina staru kulturu protiv boljševizma.
Smrt Boljševizmu

Glavni motivi ovih plakata bila je borba srpskog naroda protiv partizana, pa su se tako često mogli videti prikazi srpskih seljaka sa vilama i drugim poljoprivrednim alatkama, u borbi protiv komunista.

12. oktobra 1941. godine, u završnom dijelu govora upućenom seoskom stanovništvu okupirane Srbije, general Milan Nedić poručuje:

I zato vas u ime srpstva pozivam: ustajte, branite svoje ognjište od komunističkih pljačkaša, razbojnika i odmetnika od boga i vlasti, od porodica i društva, od crkve i vere. Znaj da je ovo sveta borba za odbranu Srbije i srpstva. Sa oružjem ili bez njega udri i uništavaj crvene bandite gde ih stigneš, jer ćeš samo tako naći spas. Ako i padneš u toj borbi, spašćeš svoj dom, spašćeš svoju decu, srpski narod.[18]

U znak zahvalnosti zbog posebnog zalaganja i revnosti u borbi protiv komunizma, general Nedić je 18. marta 1942. dodijelio Specijalnoj policiji Uprave grada Beograda „prelaznu zastavu". Tom prilikom, Milan Nedić je izjavio:

Danas, po nesreći našoj, vi imate da branite Beograd od crvene aždaje komunističke, koja je prošle jeseni zapretila da uništi srpstvo i htela leglo svoje da smesti u Beogradu. Gonite tu čumu nemilosrdno, bez milosti, do istrage, i čuvajte srpski Beograd, koji vam je predat u amanet od slavnih srpskih sokolova, junaka i mučenika. Uništite tu crvenu kugu da bi Srbin živeo.[19][20]

U svom obraćanju, objavljenom u prvom broju Glasnika Srpske državne straže iz 1942. godine, general Milan Nedić savjetuje kako se treba odnositi prema sljedbenicima komunizma:

Najveća opasnost koju danas naši dušmani, a naročito komunisti upotrebljavaju, to je lažna podmukla propaganda. Oni hoće njome da vas zavedu, od dužnosti odvoje i demorališu, da bi svoje mračne ciljeve postigli. To su sada naši najveći neprijatelji. Odmah ih ubijajte... Zovu sebe oslobodiocima, partizanima i tome podobno. A to su sve zlikovci u jagnjećoj koži. Oni ne misle dobro ni Bogu, ni Srbiji, ni narodu, ni vama. Satirite ih i ubijajte i trebite taj šljam, taj kukolj iz srpske narodne njive. Vaša će se ruka posvetiti, a ime ovekovečiti kao branioca Otadžbine.[21][22]

Antikomunistička izložba u Beogradu je bila otvorena 31. avgusta 1942.[23]

U beogradskoj Sabornoj crkvi, na drugu godišnjicu napada na SSSR "radi spasa Evrope", održan je pomen žrtvama komunizma i borcima protiv istog. Tom prilikom, Nedić je naglasio: "Ako bi Nemačka popustila, ne pomagana od nas sviju, Evropa bi bila groblje, a naš narod poubijan na hiljade i milione, kao oni nesrećni Poljaci u Katinskoj šumi".[24]

Milan Nedić je stalno isticao opasnosti koje »Novoj Srbiji« prijete od boljševizma, dok je stvaranje Jugoslavije smatrao najvećom srpskom greškom:

Borba protiv boljševizma je sveta borba […] I danas patite od tih odmetnika od Boga i ljudi i Srpskog imena, koji predvođeni jevrejsko-boljševičkim ološem Titom, Singerom, Pijadom i šta ti ja znam kim, pale vaša žita, domove, mostove […] Našom zemljom ide lelek i plač od te nemani crvene, koja nosi na čelu petokraku jevrejsku zvezdu. […] Da bi odbranio vas, vaš dom, Majku Srbiju, ja sam vas pozvao u sveti boj protivu te crvene nemani. Vi ste me poslušali. Mi smo je smlatili; ali ima još naših odroda, otpadnika od Srpstva koji vršljaju po ovoj svetoj zemlji. Utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima i tražite pomoć. Srpskom narodu je suđeno da se bori protivu nekrsta. […] Sad mu je suđeno da se brani od Sovjeta uduženih sa jevrejima i sa Anglosaksoncima […] Crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti do potpunog istrebljenja. Samo tako doći će nov lepši život, nova Srbija mesto one trule tvorevine Jugoslavije, koja je svu ovu nesreću donela srpskom narodu i Majci Srbiji.[25]

– General Milan Nedić, „Srpski narod“, 26. jun 1943. godine

U septembru 1943. poslata je delegacija srpskih radnika i seljaka u Ukrajinu da bi "upoznala život i prilike u zemlji u kojoj je sve do skora vladao komunizam".[26]

1. novembra 1943. godine, list „Obnova“ prenosi riječi generala Milana Nedića:

Vi komunisti i vi boljševici pretite nam. Šaljete nam vaš komunistički ološ i on nadire sa svih strana u ovu našu ojađenu i unesrećenu zemlju. […] Mi smo antikomunisti, antiboljševici. Srpski narod želi da bude i ostane samo Srbin. […] On će se boriti protivu komunističkog antikrista do poslednjeg […] Zato čujte i vi boljševici i vi Englezi: evo našeg stava: Danas u našoj zemlji ima samo dva fronta: front srpski i antikomunistički, antiboljševički jer srpski narod niti je komunista, niti hoće da bude to. Ne dao Bog! […] PA KAD MI NISMO NI KOMUNISTI NI BOLJŠEVICI, ONDA RAT NJIMA DO ISTRAGE.[27]

Prvog januara 1944. Nedić je održao govor vojnicima i oficirima SDS prilikom polaganja zakletve istakavši:

Naročito morate zatirati komuniste i boljševike, koji hoće da unište sve što je srpsko. Oni ne misle dobro ni bogu, ni narodu, ni Srbiji, ni vama. Satirite ih i ubijajte, trebite taj kukolj iz srpske narodne njive.[28]

Kvislinški list „Novo vreme“, u broju od 4. aprila 1944, objavljuje članak Milana Nedića, predsednika Vlade narodnog spasa, pod naslovom "Glas Srbije piše o opasnosti od Titovih jedinica", u kome poziva sve Srbe da se odupru jedinicama NOVJ:

Na oružje, Srbi, svi složno protiv Crvenih dušmana. Počela je borba za opstanak srpstva. Ili uništiti Crvenu aždaju, ili je knjiga srpske istorije zatvorena.[29]

U aprilu 1944, nakon bombardovanja Niša i Beograda, Nedić poručuje: "Nema sredine: ili pobediti ili propasti. Ubijajte komuniste i seme im zatrite. Tu ne sme biti ni milosti ni sažaljenja. Ako vi njih ne ubijate oni će nas..."[30]

Poslije izvršenog atentata na Adolfa Hitlera (20. jula 1944), predsjednik srpske kvislinške vlade izrazio je žaljenje komandantu Jugoistoka zbog tog slučaja. U telegramu od 23. jula 1944. godine, general Hans Felber obavještava svoje pretpostavljene u Berlinu:

Ministar-predsednik Nedić izrazio je 21. VII Vojnom zapovedniku Jugoistoka svoje službeno žaljenje zbog velikog zločina atentata na Firera. Nedić je u svoje ime i ime srpskog naroda isporučio najiskrenije čestitke na Firerovom spasenju. Dodao je želju da Fireru pođe za rukom da izgradi Novu Evropu protiv boljševizma. Ponovo je naglasio spremnost srpskog naroda da u toj antiboljševičkoj borbi založi svu svoju snagu.[31][32]

U avgustu 1944. u Beogradu je trajala izložba "Crna Gora pod petokrakom zvezdom", koja je početkom septembra preneta u Banat, u Belu Crkvu, na prvoj stanici predviđene turneje Srbijom, "da što više Srba upozna... strahote crvenih bandita 'maršala' Tita".[33]

Anti-saveznička propaganda

uredi
 
Anti-saveznički plakat, na kojem je prikazan britanski premijer Čerčil

Nedićeva propagada je odbacivala sve što je u Srbiji imalo tragove zapadnog uticaja – od ideja demokratije, preko prosvetnog sistema do moderne umetnosti.[34] Vlada narodnog spasa Milana Nedića je posebno pojačala propagandu protiv zapadnih saveznika (Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država) nakon savezničkog bombardovanja nemačkih položaja u Srbiji, 1943. i 1944. godine. Nakon Teheranske konferencije, Velika Britanija je optuživana i za pomoć koju šalje snagama NOVJ-a u borbi za oslobođenje zemlje.

 
Propaganda Nedićeve vlade: "Engleska pomaže partizansku ofanzivu protivu Srbije"

Na plakatima je uglavnom bio prikazivan britanski premijer Vinston Čerčil. Na jednom od plakata, Čerčil je prikazan u lekarskom mantilu, sa papirom na kojem piše da su svi narodi dužni da Engleskoj daju sva blaga u miru, a svoje živote u ratu.

 
Nacistička propaganda protiv NOVJ i Crvene Armije uoči bitke za Srbiju: "Engleska nas je izdala boljševizmu. Ko nas brani od sigurnog uništenja…?"

Nedićeva propaganda je optuživala Veliku Britaniju i SAD, kao i SSSR, da se nalaze u rukama ,,jevrejskih moćnika“, koji upravljaju svetom.

Propaganda o četnicima

uredi

Vlada narodnog spasa Milana Nedića je potajno pomagala četnički pokret Dragoljuba Draže Mihailovića, a njena propaganda je uveliko zavisila od nemačkog stava prema četnicima. Potrebno je napomenuti da je, izuzev dva-tri broja ljotićevskih Zapisa s kraja 1943. godine, u Nedićevoj štampi bilo malo otvoreno negativnih tekstova o četnicima Draže Mihajlovića.[11]

Djelatnost obavještajne službe Komande Beograda JVuO u odnosu na kvislinške jedinice odvijala se s ciljem prikupljanja podataka o njihovom brojnom stanju i naoružanju, raspoloženju Nedićevih i Ljotićevih pristalica spram četnika, kao i o stavu pojedinih komandanata prema organizaciji Draže Mihailovića.

U posljednoj godini okupacije, za pribavljanje informacija u vezi sa ovim pitanjima služio je i šef Srpske državne propagande Đorđe Perić. O kontaktima s njim, major Aleksandar Mihajlović (pseudonim »Willy«), četnički komandant Beograda, piše Draži Mihailoviću u izvještaju od 7. marta 1944:

U svrhu da se obaveštajna služba, kako ona čisto vojne prirode, tako i politička, postavi na što solidniju osnovu i postignu što je moguće bolji rezultati, ovaj štab je preduzeo mere da se stavi u vezu sa ljudima koji po prirodi svoga položaja mogu da budu dobro informisani. Tako je, ovih dana, između ostalih, uspostavljena veza i sa šefom Nedićeve propagande Đorđem Perićem, koji je izjavio gotovost da sa nama sarađuje.[35][36]

Nakon što je 1944. godine, uoči bitke za Srbiju intenzivirana saradnja četnika sa Nedićevom vladom, sve su povoljniji natpisi u kvislinškoj štampi o četnicima. 24. marta 1944. godine Božidar Nedić, brat Milana Nedića, u listu Novo vreme, u članku pod naslovom „Hvala Bogu“, proglašava ujedinjenje srpskih kolaboracionističkih snaga:

Kažite svakom ko vam kaže da ima još nedićevaca, dražinovaca, ljotićevaca da je to laž, jer od danas ima samo Srba, s jedne, i komunista, s druge strane.[29]

6. maja 1944. ljotićevski list Srpski narod objavio je tekst u kome se ističe spremnost na saradnju sa četnicima:

SKUPLJANJE NACIONALNIH SNAGA Nacionalni četnici su se u velikom broju stavili pod nemačku komandu za borbu protiv Titovih bandi. Četnici se bore rame uz rame sa odredima Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Usled boljševičke opasnosti okupile su se na taj način sve nacionalne snage srpskog naroda za zajedničku borbu protiv glavnog neprijatelja – boljševizma.

Antisemitska propaganda

uredi
 
Antisemitski plakat: Jevrejin povlači konce, a igraju Staljin i Čerčil.

I pored ponovljenih opomena i preduzetih mera, komunističko-jevrejski elementi nesvesni svoje odgovornosti, nastavljaju svoju razornu delatnost. […] Na osnovu događaja poslednjih dana streljani su 28 jula 1941 ujutru u Beogradu 122 jevreja i komunista.[12]

– „Novo vreme“, 29. jul 1941.

Pored antikomunističke, Nedićeva vlada je najviše ulagala u antisemitsku propagandu. Antisemitska propaganda je izvirala iz razorne mržnje Adolfa Hitlera, koji je sve svoje protivnike poistovetio sa Jevrejima. Tokom okupacije Srbije, antisemitizam je postao jedna vrsta "kulturološkog rodnog pojma" koji je, između ostalog, obuhvatao komunizam, demokratiju, liberalizam, kapitalizam i ostalo. Boljševici, komunisti i zapadni saveznici (Britanija i SAD) su redovno dovođeni u vezu sa Jevrejima i njihovom ,,globalnom zaverom“.[37]

Ubrzo pošto je juna 1941. vojni zapovednik u Srbiji objavio Naredbu koja se odnosi na Jevreje i Cigane, kvislinška vlada Milana Nedića je donela čitav niz uredbi sa antisemitskom sadržinom (Osnovnu uredbu o univerzitetu, Uredbu o uvođenju nacionalne službe za obnovu Srbije, Uredbu o ustrojstvu srpske državne straže, Uredbu o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji, Uredbu o uređenju filmskog prometa, Uredbu o nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije, itd.). Uz napred navedene mere kvislinških vlasti kojima je sprovođena rasna i nacionalna diskriminacija, vršeno izbacivanje sa posla, oduzimanje celokupne imovine, uskraćivanje svih građanskih prava itd., propaganda je svakodnevno ponavljala da je rat izazvala „jevrejska zavera“ i da je on rezultat „paklene jevrejske misli“.[12]

U listu Novo vreme od 28. maja 1941. godine najavljuje se obilježavanje slave beogradske opštine:

Sutra, za Spasovdan, na dan svoje slave, Opština grada Beograda podeliće sirotinji beogradskoj besplatno hranu i hleb. Pravo na ovo imaju svi izuzev Jevreja i Cigana.[38]

Na svim plakatima, Jevreji su bili prikazivani kao okrutni kapitalisti, sa karakterističnim crtama lica. Jevreji su bili prikazivani kao gospodari sveta, koji drže ekonomiju, privredu, vojsku i dr. Na jednom od plakata, jedan jevrejski rabin je prikazan sa lutkarskim koncima u rukama, dok su kao lutke (odnosno marionete) bili prikazani sovjetski lider Josif Staljin i britanski premijer Vinston Čerčil.

Za Hitlera je antisemitizam bio osnovno sredstvo za širenje nacizma. Nemačka nacija predstavljena je kao izabrana u borbi protiv "jevrejske opasnosti", "svetskog jevrejstva", koje je stajalo podjednako iza komunizma i kapitalističkih država. Antisemitizam je bio osnovni vezivni element cele propagandne konstrukcije, jer je spajao nacističku borbu protiv komunizma i kapitalizma, odnosno protiv Engleske i Sovjetskog saveza. U nacističkoj propagandi je najčešće upotrebljavan epitet “međunarodno jevrejstvo”. Glavni propagandni motiv je teorija zavere u kojoj Jevreji vuku konce svih događaja iz pozadine. Tako su Jevreji bili krivi za sva zla, od kojih je Nemačka želela da oslobodi čovečanstvo.[37]

General Milan Nedić svoje govore redovno usmerava protiv "komunističko-jevrejskog ološa" i "komunističko-masonsko-jevrejsko-engleske mafije".[39] Ovakva retorika predstavljala je provođenje nacističke politike prema Jevrejima, u kojoj su srbijanski kvislinzi bili veoma angažovani. Masovno hapšenje Jevreja je u Srbiji počelo u avgustu 1941. godine, u čemu je ključnu ulogu imala kvislinška Nedićeva vlada, čija je policija i žandarmerija svojski pomagala nacistima da istrebe Jevreje Srbije u Holokaustu.[40]

Pošto su Jevreji u Srbiji gotovo istrebljeni u prvih godinu dana, antisemitizam je nastavio da služi kao izgovor za napade na ostale nemačke protivnike. Nacistička propaganda je plašila srpski narod da će, u slučaju pobede komunizma, “međunarodni Jevrejin seljacima i radnicima oteti plodove njihovog znoja i truda, pa ih prisiliti da prose od jevrejskih gospodara”.[37] Antijevrejska propaganda u Srbiji je nekad poprimala i gotovo komične tonove, kao u slučaju optuživanja Ajnštajna za jevrejsku zaveru:

Šta znači jevrejsko duhovno vođstvo svedoči slučaj sa Ajnštajnom. To je jedan Jevrejin iz Madjarske… inače Ajnštajn je matematičar žongler. Njegova famozna teorija (tzv. Teorija relativnosti) nije dovoljno solidna i protiv nje postoje jaki prigovori. Međutim borba protiv njega nije bila mogućna. Imajući u rukama veliku evropsku štampu, njegovi sunarodnici napravili su mu cirkusku reklamu: oni su ga prikazali kao najvećeg naučnog genija koji se dosad rodio… Tako je peštanski Jevrejin stekao svetsku slavu i postao je takav autoritet da mu se na naučnim kongresima u njegovu prisustvu, nije smelo ništa prigovoriti. Postojalo je tada u Evropi, u naučnom svetu, jedno stanje koje se može nazvati Ajnštanovska opsesija. Hitlerova revolucija učinila je kraj toj opsesiji u Nemačkoj i celoj Evropi.[41]

– Krsta Cicvarić, “Srpski narod”, 6. maj 1944. godine

Antimasonska propaganda

uredi
Glavni članak: Antimasonska izložba

Vlada narodnog spasa Milana Nedića optuživala je masone - slobodne zidare, da stoje iza svetske zavere, baš onako kako su to tvrdili čelnici vladajuće Nacional-socijalističke nemačke radničke partije u Nemačkoj.

Vlada narodnog spasa Milana Nedića je i organizovala jednu antimasonsku izložbu u Beogradu, na kojoj su građani trebali da se uvere u postojanje globalne zavere. Izložba je organizovana u jeku partizanskog ustanka u Srbiji 1941. Na plakatu koji najavljuje antimasonsku izložbu prikazan je lukavi Jevrejin koji drži tas na kojem se nalaze novac i vođa komunista (Staljin).

Pronacistička propaganda

uredi
Glavni članak: Nacizam

Poslije masovnih zločina koje je njemački Wehrmacht, uz asistenciju kvislinških trupa, u tek završenoj kaznenoj ekspediciji počinio nad stanovnicima okupirane Srbije, Nedić se 5. decembra 1941. obraća proglasom u kom navodi sljedeće:

Lažu vas doušnici, koji vam stalno šapuću kako su nam Nemci najveći neprijatelji i kako hoće da nas istrebe, rasele i upropaste [...] Nemačka nije bila naš neprijatelj. Ona to nije ni danas [...] Hajdete sa mnom. Budućnost je naša. Pojavljuje se sunce na horizontu.[42][43]

– General Milan Nedić

Januara 1942. godine ministar Aćimović je posetio srpske zarobljenike u logorima u Nemačkoj, a potom je u kvislinškoj štampi hvalio logoraške uslove:

…Naši vojnici su dobro obučeni. Odelo im je lepo očuvano i obuća. Većina radi i dobro se hrani. Svaki pored postelje ima i po tri dupla ćebeta… Ručao sam kod Komandanta logora… Opraštajući se sa našima, krio sam suze. Krili su ih i oni… Savladao sam se i rekao: ”Braćo, ja sada polazim” Glas me je izdao… Major g.fon Keler, moj ljubazni pratilac, stajao je kraj mene i sam duboko potresen. To uzbudjene sam pročitao i na liku komandanta logora… Glasom u kome je bilo puno topline, puno čovečnosti, komandant logora mi kaže da će i dalje od srca, ulagati sve napore i svu svoju brigu da zarobljenicima bude dobro…[44]

– Milan Aćimović novinaru Mići Dimitrijeviću, “Kolo”, 10. januar 1942. godine

U izjavi Milana Nedića od 5. septembra 1942, koju prenosi list “Srpsko selo”, između ostalog, se kaže:

Sve što je Vlada narodnog spasa učinila da bi se za ovako kratko vreme povratio život Srbije, sve su to omogućili okupatori (nemačka vojna sila i nemačka uprava). […] Zato mi dugujemo blagodarnost Velikom Nemačkom Rajhu što nam je omogućio život, onda kada nam je grozila smrt, što nam je […] pružio časno mesto saradnika u izgradnji novoga sveta. Mi izjavljujemo da ćemo greške prošlosti ispraviti, da ćemo biti svesrdni saradnici i Velikom Nemačkom Rajhu u izgradnji Nove Evrope. Draga braćo i sestre […] Hajte k meni. Hajte novom životu, boljem srpskijem. […] Pomozite mi, tako vam mleka srpskog.[45]

Povodom druge godišnjice napada Njemačke na Sovjetski savez, general Nedić je 21. juna 1943. održao govor, koji je sjutradan prenijelo kvislinško glasilo „Novo vreme“, u kome je pozvao Srbe na totalnu borbu protiv komunizma na evropskom tlu:

Rat besni Evropom. Smrtni njen neprijatelj komunizam, strašna azijatska bolest još je pred njenim vratima. […] Dve godine pokušava on da izvrši ovaj svoj satanski posao. Što Evropa još živi, hvala budi Velikom Nemačkom Rajhu, koji na istoku brani i evropsku civilizaciju, i evropske narode.[46][47]

– General Milan Nedić

Nacionalistička propaganda

uredi
Glavni članci: Srpstvo i Nacionalizam

Bitnu sastavnicu Nedićeve propagande činila je apsolutizacija Srbije i srpstva.[7]

Nedićeva ekstremno nacionalistička propaganda imala je funkciju da zamagli notornu činjenicu da je srpski narod pod okupacijom. Nedićeva ideologija idealizirala je prošlost, duh srpskog čoveka, njegova moralna svojstva, osećanje za pravdu. Kako su ova duhovna svojstva vezivana samo za Srbe, proizlazilo je da su oni izabrana nacija, jedinstvena, samim tim suprotstavljena nacijama koje nemaju ove osobine. Na tim predrasudama nicala je isključivost prema drugim narodima.

Nedićeva propaganda je "spasavala" je Srbe od propasti koju su mu namenili tuđinske snage i „pakleni uticaji" spolja. Mir i povučenost je za srpski narod bio jedini način da se sačuva od uništenja. Srbi su bili mali narod koji je morao sačuvati svoju egzistenciju; ovo je bio rat velikih radi svojih interesa što se nije ticalo Srba; Srbi su se morali posvetiti sebi i svojoj obnovi, progoneći strane agente i ignorišući tuđe interese. Red, mir i osiguranje ishrane bili su pokliči upućeni malom čoveku, premorenom, preplašenom i izgladnelom.[7]

Veličanje rada i reda

uredi
 
Plakat veličanja reda i rada

Poput Nacional-socijalističke nemačke radničke partije, ali i svih njenih saradnika, i Vlada narodnog spasa Milana Nedića je veličala i afirmisala rad i radništvo.

Pored mnogobrojnih plakata koje je Vlada izdala na ovu temu, ona je pravila i mnogo filmova sa istom temom, a njen predsednik Milan Nedić je često primao delegacije radnika i zemljoradnika.

Časopis Novo vreme

uredi

Časopis „Novo vreme“ je bio najtiražniji list u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, a propaganda Vlade narodnog spasa Milana Nedića ga je pohvalila da je najmoderniji na čitavom Balkanu.

Javni koncerti

uredi

Vlada narodnog spasa Milana Nedića je, u saradnji sa nemačkom komandom u Beogradu, često priređivala javne koncerte na otvorenom. Tako je jedan održan na beogradskom trgu Slavija, u izvođenju nemačkog vojnog orkestra.

Crtani filmovi

uredi

Vlada narodnog spasa Milana Nedića je, u okviru svog propagandnog delovanja, snimila nekoliko crtanih filmova.

Jedan od njih je i anti-anglikanski, anti-američki (anti-kapitalistički) i antikomunistički crtani film iz novembra 1943. godine.[48]

Ovakvi crtani filmovi nisu bili namenjeni samo deci, već su bili osmišljeni za sve građane.

Izdavaštvo

uredi

U oktobru 1941. osnovano je izdavačko preduzeće "Jugoistok", s nemačkom upravom, koje je izdavalo udžbenike za osnovne i srednje škole, naslove iz lepe književnosti, nauke, privrede, zakonodavstva, kao i izdanja novije nemačke književnosti, edicija "Biseri".[49][50]

U „Službenim novinama“ od 8. oktobra 1943. obavljena je Uredba o pregledu i zabrani knjiga. Uredbu potpisuju general Milan Nedić, ministar prosvete i vera Velibor Jonić i ostali ministri u Vladi narodnog spasa. Između ostalog, u uredbi stoji:

Član 1 Ovlašćuje se ministar prosvete i vera da u cilju zaštite nacionalnog duha podvrgne pregledu udžbenike, pomoćne knjige, naučna i književna dela itd. koja su objavljena ili budu objavljena a koja mogu nepovoljno uticati na nacionalno i moralno vaspitanje srpske omladine i naroda. 2. Ministar prosvete i vera će takve knjige predložiti Ministarskom savetu da budu stavljene van prometa […] Član 3 Ministarstvo prosvete i vera i Ministarstvo unutrašnjih poslova vodiće spisak zabranjenih knjiga.[51]

Izvori

uredi
  1. Dr. Marko Hoare: The Chetniks and the Jews
  2. “Novo vreme” 24.maj 1941.godina
  3. Svakodnevni život u Nedićevoj Srbiji
  4. Радивоје Давидовић, "Борота и Мајер: мит и стварност", Историјски архив Ваљево - Гласник, 46, Ваљево, 2012. Arhivirano 2016-03-11 na Wayback Machine-u str. 53-55.
  5. „Ponedeljak“, 15. septembar 1941.
  6. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 191.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
  8. "Kolo", 9. septembar 1944
  9. „Novo vreme“, 28. januar 1944.
  10. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 323.
  11. 11,0 11,1 https://www.znaci.org/00001/21_5.htm
  12. 12,0 12,1 12,2 Olivera Milosavljević: Predistorija antikomunizma i antisemitizma srpskih kvislinških vlasti u Drugom svetskom ratu
  13. https://znaci.org/00001/21_5.htm Olivera Milosavljević - POTISNUTA ISTINA: Kolaboracija u Srbiji 1941-1944.
  14. „Ponedeljak", 24. novembar 1941.
  15. „Naša borba", 14. decembar 1941.
  16. AVII, kut. 269, fasc. 2, reg. br. 3.
  17. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 191.
  18. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. I/146.
  19. Novo vreme, 19 III 1942.
  20. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. I/326-327.
  21. Milan Đ. Nedić, „Junaci“, Glasnik SDS, 1/1942, str. 5–6.
  22. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Beograd, 2019, str. 317.
  23. "Kolo", 5. septembar 1942, str. 5 i detalj slike 12. septembar
  24. "Srpski narod", 26. juni 1943. ubsm.bg.ac.rs
  25. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 315.
  26. "Kolo", 25. sept. str. 8 i str. 9
  27. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 347.
  28. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. II/296.
  29. 29,0 29,1 Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. II/326.
  30. "Srpski narod", 30. april 1944
  31. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. II/330.
  32. NARA, T311, Roll 195, frame no. 000724.
  33. "Kolo", 2. septembar 1944
  34. https://www.znaci.org/00001/21_6.htm
  35. AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, S—W—1189.
  36. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje »OBAVEŠTAJNI CENTAR ŠTABA BR. 2«
  37. 37,0 37,1 37,2 Kosta Nikolić, Nemački ratni plakat u Srbiji 1941-1944 (str. 85-87), Bonart, Nova Pazova, 2000. ISBN 86-503-0003-0
  38. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 140.
  39. General Milan Ð. Nedić, Desna Srbija – Moja reč Srbima 1941-1944: Izabrani ratni govori, Slobodna knjiga, Belgrade, 1996, str. 18, 21.
  40. Israel Gutman (ed.), Encyclopedia of the Holocaust, MacMillan, New York, 1990, p. 1341.
  41. Krsta Cicvarić, “Srpski narod”, 6. maj 1944. god.
  42. „Novo vreme“, 5. decembra 1941.
  43. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 147.
  44. Milan Aćimović, novinar Mića Dimitrijević, “Kolo”, 10. januar 1942. godine
  45. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 246-247.
  46. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 314—315.
  47. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 250.
  48. Crtani film iz Srbije za vreme Drugog svetskog rata http://www.youtube.com/watch?v=As3ujlmiGC8&feature=related
  49. "Kolo", 10. oktobar 1942, str. 5
  50. "Kolo", 4. decembar 1943
  51. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 336.

Vidi još

uredi

Vanjske veze

uredi