Priča o izgubljenoj ovci
Priča o izgubljenoj ovci je jedna od najpoznatijih Isusovih priča. Priča govori o pastiru kojem se jedna ovca izgubila i on ostavlja sve ostale da bi je našao. Ova priča je uticala na predstavu o Isusu kao dobrom pastiru.[1]
Priča je zabeležena u kanonskim jevanđeljima po Mateju (18:12–14) i Luki (15:3–7), kao i u nekanonskom jevanđelju po Tomi (izreka 107). U jevanđelju po Luki se nalazi uz još dve slične priče o gubitku i iskupljenju, priči o izgubljenom novčiću i priči o izgubljenom sinu, koje Isus pripoveda nakon što ga sveštenici optužuju za druženje sa „grešnicima“.[2]
Priča uredi
Po Mateju uredi
Jevanđelje po Mateju prenosi sledeću Isusovu priču:
Jer Sin čovečiji je došao da spase što je izgubljeno. Šta vam se čini? Ako neki čovek ima sto ovaca pa jedna od njih zaluta, neće li ostaviti devedeset i devet u planini i poći da traži zalutalu? I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da joj se raduje više no onim devedeset i devet koje nisu zalutale.
– Evanđelje po Mateju, 18:12–14 (prevod Emilijana Čarnića)
Po Luki uredi
Jevanđelje po Luki navodi sledeće Isusove reči:
Koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? I našavši digne je na rame svoje radujući se, i došavši kući sazove prijatelje i susede govoreći im: Radujte se sa mnom: ja nađoh svoju ovcu izgubljenu. Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.
– Evanđelje po Luki, 15:4–7 (prevod Vuka Karadžića)
Tumačenja uredi
Ova pripovetka deli zajedničku tematiku sa još dve slične priče o gubitku i pronalaženju: s pričom o izgubljenom novčiću i pričom o izgubljenom sinu. Izgubljena ovca ili novčić predstavljaju izgubljeno ljudsko biće.[2] U ovoj analogiji Isus je pastir, čime se poistovećuje sa slikom Boga kao pastira koji traži izgubljenu ovcu u Jezekilju 34:11–16.[2]
Džoel Grin smatra da ova poređenja prvenstveno govore o Bogu i cilj im je da pokažu „prirodu božanskog odgovora na povratak izgubljenog.“[3] Radost pastira predstavlja Božju radost, koja je u suprotnosti sa prekorom verskih vođa kojima je namenjena ova beseda.[3]
Izvori uredi
- ↑ Walter Lowrie, Art in the Early Church, Pantheon Books, 1947, ISBN 1-4067-5291-6, p. 69.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Richard N. Longenecker, The Challenge of Jesus' Parables, Eerdmans, 2000, ISBN 0-8028-4638-6, pp. 201–204.
- ↑ 3,0 3,1 Joel B. Green, The Gospel of Luke, Eerdmans, 1997, ISBN 0-8028-2315-7, p. 526.