Otvori glavni meni
Pravda
Газета Правда.GIF
Tip izlazi svaki treći dan
Format A2
Vlasnik Komunistička partija Ruske Federacije
Urednik Boris Komocki
Osnivanje 5. maj 1912.
Politička orijentacija komunizam
Jezik ruski
Sedište ul. Pravde br. 24, Moskva
Tiraž 100.000 (2012)
Zvanični vebsajt gazeta-pravda.ru

Pravda (rus. Правда; u prevodu Istina) je zvanično novinsko glasilo Komunističke partije Ruske Federacije. Pokrenuli su ju ruski revolucionari 1912. godine, a nakon Oktobarske revolucije postala je vodeća novina u Sovjetskom Savezu. Pravda je bila zvanično glasilo Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, Boris Jeljcin ukinuo je izlaženje Pravde. Nekolicina njenih bivših novinara je samo nekoliko nedelja posle pokrenula novine s istim imenom, ali je zbog teškog finansijskog stanja prodana grčkoj poslovnoj porodici. Konačno je 1997. godine dospela u vlasništvo KPRF.

Sadržaj/Садржај

Predrevolucionarna PravdaUredi

Pravda je pokrenuta na inicijativu Vladimira Iljiča Lenjina, a prvi broj štampan je 5. maja 1912. godine,[1] datum koji je takođe bio i rođendan Karla Marksa. Međutim, njeni koreni sežu u 1903. godinu, kada ju je osnovao imućni železničarski radnik V. A. Koževikov.[2] Pravda u početku nije bila politički orijentisana. Od 1909. godine, bila je štampana u Beču i zatim ilegalno širena u Rusiji; njen tadašnji glavni urednik bio je Lav Trocki. Nakon što su menjševici konačno isključeni iz Ruske socijaldemokratske radničke partije na Šestoj konferenciji u Pragu januara 1912. godine, Lenjin je odlučio da Pravda bude zvanično glasilo RSDRP. Uredništvo je iz Beča preseljeno u Sankt Peterburg, a njen broj od 5. maja bio je prvi legalno objavljeni primerak. Njeno izlaženje finansijski su pomagali CK RSDRP, novčani prilozi radnika i istaknutih ličnosti poput Maksima Gorkog. U početku je bila štampana u tiražu od 40.000 do 60.000 primeraka.[3] Po početku Prvog svetskog rata, caristički cenzori su zabranili njeno izlaženje,[4] pa je zbog toga naredne dve godine menjala ime osam puta zbog maltretiranja od policije.[5]

  • Radnička istina (Rabočaя pravda)
  • Severna istina (Severnaя pravda)
  • Istina rada (Pravda Truda)
  • Za istinu (Za pravdu)
  • Proleterska istina (Proletarskaя pravda)
  • Put istine (Putь pravdы)
  • Radnik (Rabočiй)
  • Radnička istina (Trudovaя pravda)[6]

Pravda tokom 1917.Uredi

Abdikacijom cara Nikolaja II, odnosno nakon Februarske revolucije, dozvoljeno je izdavanje Pravde. Njeni prvi urednici nakon ponovne aktivacije bili su Vjačeslav Molotov i Aleksandar Šljapnikov, a po povratku iz egzila u Sibiru. 15. marta uredništvo su preuzeli Lav Kamenjev, Josif Staljin i Matvej Muranov.[7] Dok je prvo uredništvo bilo kritično prema novoj Prelaznoj vladi, Kamenjev, Staljin i Muranov zauzeli su pomirljiviji stav i pozivali neke grupe menjševika da se udruže s boljševicima. Lenjin i Grigorij Zinovjev su po svom povratku iz Švajcarske u Rusiju 3. aprila oštro osudili Prelaznu vladu i pozivanja na ujedinjenje s menjševicima u svojim Aprilskim tezama. Posle toga je Pravda promovisala uglavnom Lenjinove stavove. U danima nakon Oktobarske revolucije, njen tiraž bio je preko 100.000 primeraka.

Sovjetsko razdobljeUredi

 
Sovjetski vojnik čita Pravdu tokom odbrane Moskve novembra 1941.

Dana 3. marta 1918. godine, ured Pravde preseljen je iz Petrograda u Moskvu i od tada su ove novine postale zvanično glasilo sovjetske komunističke partije. Glasila ostalih političkih organizacija u Sovjetskom Savezu bila su npr. Izvestja, novine koje su izveštavale o vestima iz inostranstva, Trud je bio organ sovjetskih sindikata i ostalo.

Ubrzo nakon Oktobarske revolucije, novi urednik Pravde postao je Nikolaj Buharin.[8] Buharin je nakon Lenjinove smrti 1924, zahvaljujući uređivanju Pravde, stekao reputaciju vrsnog marksističkog teoretičara. Buharin je uređivao Pravdu sve do 1929. godine kada je pao u nemilost Staljina.[9]

Velik broj mesta i organizacija su tokom sovjetskog razdoblja nosili ime po Pravdi; grad Pravdinsk u Gorkijskoj oblasti (u kojem se nalazila fabrika papira na kojem je štampana većina novinskih glasila u Sovjetskom Savezu), te velik broj ulica i kolhoza.

Tiraž Pravde je do 1975. godine dostigao brojku od 10.6 miliona primeraka dnevno.

Pravda je tokom sovjetskog razdoblja odlikovana sa dva Ordena Lenjina (1945. i 1962) i Ordenom Oktobarske revolucije (1972).

Postsovjetsko razdobljeUredi

Ruski predsednik Boris Jeljcin je dekretom od 22. avgusta 1991. godine ukinuo Komunističku partiju i zaplenio sve njeno vlasništvo, uključujući i Pravdu. Nekolicina njenih bivših novinara je samo nekoliko nedelja posle pokrenula novine s istim imenom. Nekoliko meseci posle, tadašnji Pravdin urednik, Genadij Seleznjev, prodao je novine grčkoj preduzetničkoj porodici Janikos. Pravda je nakratko bila ugašena 30. jula 1996. godine. Konačno je Komunistička partija Ruske Federacije, koja je nakon izbora za Dumu 1996. ponovno ojačala, otkupila Pravdu. Od tada je ona zvanično glasilo Centralnog komiteta KPRF, ali za razliku od sovjetskog razdoblja kada je izlazila svaki dan, sada se štampa svaki treći dan.[10] Uredništvo Pravde i dalje se nalazi u ulici Pravde, kao i tokom sovjetskih vremena. Dana 5. jula 2012. godine proslavljeno je 100 godina od izdavanja prvog broja Pravde.[11]

Pravda je krajem 2013. izazvala interes u međunarodnoj javnosti kada je njegovo uredništvo odbilo prijedlog američkog republikanskog senatora Johna McCaina za objavljivanjem kolumne u kojoj kritizira rusku politiku prema sirijskom građanskom ratu, zamišljenu kao odgovor na članak Vladimira Putina u New York Timesu; McCain je umjesto toga kolumnu objavio na informativnom portalu Pravda.ru. [12]

Glavni urednici PravdeUredi

 
Poštanska marka izdana 1982, povodom 70 godina izlaženja Pravde.

PovezanoUredi

ReferenceUredi

  1. Bassow, Whitman. (February, 1954) "The Pre Revolutionary Pravda and Tsarist Censorship". American Slavic and East European Review. Vol. 13, No. 1, pp. 47-65. Pristupljeno 18. 12. 2013.
  2. White, James D. (April, 1974). "The first Pravda and the Russian Marxist Tradition". Soviet Studies, Vol. 26, No. 2, pp. 181–204. Pristupljeno 18. 12. 2013.
  3. Elwood, Carter Ralph. (June 1972) "Lenin and Pravda, 1912-1914". Slavic Review. Vol. 31, No. 2, pp. 355-380. Pristupljeno 18. 12. 2013.
  4. N. G. Poletaev na saйte Kraevedы Černomorья
  5. See Tony Cliff's Lenin (1975), Chapter 19
  6. A. Badaev. Bolьševiki v Gosudarstvennoй Dume. 7 izdanie. M.:OGIZ, 1941.-S.319-320.
  7. Leon Trotsky, History of the Russian Revolution, translated by Max Eastman, Chicago, Haymarket Books, 2008, pp. 209
  8. Stephen F. Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938 (Oxford University Press: London, 1980) pp. 43.
  9. Stephen F. Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938, pp. 311.
  10. KPRF Fact Sheet
  11. «Правда» на все времена. В Колонном зале Дома Союзов прошел праздничный вечер, посвященный 100-летию главной партийной газеты | KPRF.RU
  12. http://www.politico.com/story/2013/09/john-mccain-pravda-russia-vladimir-putin-97040.html

Spoljašnje vezeUredi