Povelja Radoslava Pavlovića Dubrovčanima 1420.

Povelja Radoslava Pavlovića Dubrovčanima 1420. izdata je 3.11.1420. u Dubrovniku, i njome je bosanski vojvoda Radoslav potvrdio prodaju Sandalja Hranića Kosače svoje polovine Konavoske župe Dubrovniku.

Kraljevina Bosna oko 1412. god.

Original ovog dokumenta nije sačuvan. Prepis koji je sačinio Nikša Zvijezdić nalazi se u Državnom arhivu u Dubrovniku u zborniku Liber Privilegiorum (Codex Ragusinus)

Historija

Nakon što su se Konavle našle u sastavu Raške sredinom 12. vijeka, Dubrovčani su za zemlju koju su obrađivali u Zahumlju i Travuniji (sa Konavle|Konavlima), vlasnicima zemlje od sredine 13. vijeka počeli plaćati danak poznat kao mogoriš. Kako je Dubrovačka Republika jačala sve je više jačala i težnja za proširenjem i vlašću nad Konavlima.

Ekspanzija srednjovjekovne Bosne u vrijeme Tvrtka I. rezultirala je i teritorijalnim širenjem na područje Konavala početkom 1377. godine. Konavle je dobila vlastelinska porodica Sankovići. Samo mjesec dana nakon smrti kralja Tvrtka I., 15. aprila 1391, sklopljen je ugovor o prodaji Konavla Dubrovčanima.

Sokol grad u Konavlima, današnji izgled

Kralj Dabiša poslao je kneza Pavla Radenovića i velikog vojvodu Vlatka Vukovića sa vojskom. Sankovićima su posjedi oduzeti a oni rastjerani. Područje Konavla i tvrđava Sokol bili su podijeljeni između Pavlovića i Kosača. Obje porodice imale su svoje župane kao administrativne organe vlasti u čitavoj župi Konavli, a grad Sokol su zajednički držali putem dvojice knezova koji su bili kaštelani Sokola. U jednom ćirilskom dokumentu iz 1420. god se navodi podijeljenost grada Sokola: “I grad Sokolj u Konavlah koga grad bila Å polovica kneza Pavla potom sina mu voÅvode Petra a polovca rečenoga gospodina voÅvode Sandalâ.”

U posjed Dubrovnika polovina župe Konavla sa tvrđavom Sokol je došla 1419. god., kupoprodajom sa Sandaljom Hranićem.

Opis

Prevod

Славни Боже, царе небесни, који својим божанством владаш и управљаш свом васељеном, ја смерни пред божанством Ти раб Радосав, син и наследник славне успомене кнеза Павла Раденовића, божанству ти славу непрестано дајем јер си ме по својој слаткој милости удостојио и pоставио да будем господин свим поседима мојих прародитеља. И будући по Богу у пуној власти осмотривши у срдачним тајанствима срца својега велико, нескривено али читавом свету објављено, слатко и веома срдачно поштовано пријатељство, које је вазда и у свако време имао господин кнез Павле, родитељ ми, а потом господин ми и брат старији војвода Петар са славним градом Дубровником и с његовом поштованом властелом, и они са њим, хтесмо и ми по њиховом обичају да ону и онакву поштовану љубав с њима још боље потврдимо и оснажимо ... И стога да је на знање свакому малому и великому, јер послах у славни град Дубровник кнезу и властели дубровачкој нашу драгу властелу и поклисаре веома поштованог мужа крстјанина Влатка Тумрлића и кнеза Остоју Паштровића ... с нашом работом и по наведеним у потпуности од данас надаље, докле свет постоји, потврдих, оснажих и установих славном граду Дубровнику и његовој властели сваку поштену љубав и пријатељство. И обећа господство ми да ћу им бити срдачни и верни пријатељ до века и да ћемо ја војвода Радосав и моји наследници и ко мене слуша њихове трговце и људе чувати од сваке злобе и штете по свој мојој држави и свугде где могу досећи. И још да је на знање свакоме, да сам по наведеној нашој властели, пола Жупе Конавли што је раније било војводе Сандаља, дао и записао граду Дубровнику у баштину и у племенито са свим границама и с људима поменуте половине Жупе Конавли, како стоји и у повељи коју им је за то издао војвода Сандаљ, и к тому град Соко у Конавлима, који је у власти и држави града Дубровника. Све то су граду Дубровнику потврдили и пресветли господин бивши краљ Стипан и велможе русага босанског, а потом је и превисоки господин краљ Твртко Твртковић такође са велможама босанским горе поменуту половину Жупе Конавли са свим границама и град Соко у Конавлима, познавши да су прво били баштина дубровачка, записао и потврдио граду Дубровнику и његовој властели у баштину и у племенито до дана и века. Стога и ми, више поменути војвода Радосав, (издасмо повељу) за велику поштовану љубав и пријатељство које са Дубровником поновисмо, те нека се и ми налазимо у записима као и наши родитељи и прародитељи све за истину по горе поменутим поклисарима. Ја господин војвода Радосав Павловић такође потврдих граду Дубровнику и његовој властели у баштину и у племенито са свим границама и људима горе поменуту половину Жупе Конавли која је некада била Сандаљева и једнако им потврдих у баштину и у племенито град Соко. Ја војвода Rадосав Павловић дах и даровах милостиво граду Дубровнику и његовој властели у веки векова ... ни да помене нити да тражи што нити ... наследник да не учини него да јаче брани ... од свакога насиља што је у нашој моћи досећи ... за тај град Соко и тaкође за више поменуту половину Жупе Конавли. Ако би неко од нашег племена или слугу поступио противно овом нашем делу, потврђењу и завету да се сматра неверним мени и да га господство ми тражи, колико да би се моје главе ... све више писано граду Дубровнику потврдих у баштину и у племенито и у веки векова дах. И на све више писано ја господин војвода Радосав заклех се на Светом јеванђељу Христовом и на часном крсту Господњем и у 12 врховних апостола и у 318 светих отаца који су у Никеји и у све свете од века Богу угодивше и у душу нашу. Све више писано и од нас обећано хоћемо без иједног лукавства цело и пуно сачувати а ни у чему то нећемо окрњити до дана и века. Ко би окрњио или порекао више речено да је клет и проклет царем небесним и свим светим од века Богу угодившим и све клетве и проклетства да падну на њега и да је саучесник Јуди који прода сина Божјег на распеће и да га сваки будући земаљски господар назове невером. Ову работу горе поменута властела поклисари свршише у Дубровнику трећег дана месеца новембра 1420. године од рођења Христова. А уписа Чичоје Поповић.

Diplomatička analiza

Povelja počinje verbalnom invokacijom (Slava Bogu, kralju nebeski, koji sa svojim božanstvom vlada i upravlja vašim univerzumom), koja je u ovom obliku jedinstvena samo za kancelariju vojvode Radosava. Svoj autoritet Radosav vezuje isključivo za Božiju volju, odnosno Božije dopuštenje da naslijedi svog oca kneza Pavla. Kasnije će i on svoju vlast vezati za Rusag bosanski.

U tekstu se povelja posredno naziva terminom rabota (Ovu rabotu gore pomenuta vlastela poklisari svršiše u Dubrovniku). Naziv se "odnosi na zaključen posao, ne na sam dokument, već kao jedini koji se spominje izraz indirektno znači i nju"

Rusag bosanski je najčešći pojam za srednjovjekovni bosanski parlament - ili “sav Rusag bosanski”. Ovaj izraz je neposredno preuzet iz Ugarske i pri tome preinačen u riječ Orsag. U izvorima se vrlo često sreće i izraz „sva Bosna“ u oblicima tota Bosna, tutta Bossina, vsa Bosna.

Literatura

• Радослав Грујић: Konavli pod raznim gospodarima od од XII до XV vijeka, Srpska kraljevska akademija, Spomenik 66, Zemun, 1926, str. 114.
• Mihailo Dinić: Humsko trebinjska vlastela, SANU, Posebna izdanja 397, Odjeljenje društvenih nauka 54, Beograd, 1967, str. 73.
• R. Popović, Povelja vojvode Sandalja i braće mu Vukca i Vuka kojom ustupaju Dubrovčanima svoj deo Konavala, na na Stipan polju pod Sokolom, 1419, jun 24, GPB 4 (2011), 97–119.
• D. Živanović – D. Vuković: Soko grad u Konavlima, Anali Historijskog instututa Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, 3, Dubrovnik, 1954, 375–384;
• Marko Vego: Naselja bosanske srednjevjekovne države, str. 105–106;
• Lukša Beritić: Tvrđava Sokol u Konavlima, Anali Historijskog instututa Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, str. 10–11 (1962–1963), Dubrovnik, 1966, 103–134.
• Niko Kapetanić: Podjela zemlje u Vitaljini u 15. stoljeću, Anali Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, 37, Dubrovnik, 1999, str. 9–31.
• Neven Isailović, Vladarske kancelarije u srednjovjekovnoj Bosni, doktorska disertacija, Beograd