Wikipedija

Ustav Srbije (1888)

(Preusmjereno sa stranice Ustav Srbije od 1888. godine)

Pozadina uredi

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 19. veka u Srbiji su formirane tri političke stranke — Narodna radikalna stranka, Liberalna stranka i Napredna stranka.[1] Već 1880. postojala je deklarativna saglasnost svih političkih faktora (stranaka i dvora) da je potrebno doneti novi ustav. Prema proceduri koja je propisana u Ustavu iz 1869. bilo je potrebno da dve redovne Narodne skupštine donesu rešenje o potrebi menjanja ustava, a posle toga se trebala sazvati Velika narodna skupština koja je jedina mogla da donese novi ustav. Dve redovne Narodne skupštine su 1881. i 1882. donele rešenje o potrebi promene ustava.[2]

Narodna radikalna stranka je sve više jačala i imala je podršku ogromne većine seljaštva koje je činilo blizu 90% stanovništva zemlje. Liberalna i Napredna stranka su imale podršku trgovaca, seoskih domaćina, bankara i industrijalaca.[1] Već 1882. dolazi do sukoba Narodne radikalne i vladajuće Napredne stranke i do ozbiljne parlamentarne krize. Propast akcionarskog društva, Bontuove „Generalne unije“, koje je u trenutku bankrotstva dugovalo Srbiji više od 34 miliona dinara[3] (budžet Srbije tada nije iznosio više od 26 miliona[3]) zadao je težak udarac naprednjačkoj vladi i doprineo rastu popularnosti radikalske opozicije. Mesecima se samo o tome pričalo.[4] Vlada je razmišljala o ostavci, ali je knez Milan bio protiv toga.[5] Vladi je trebao uspeh koji će zaseniti Bontuovo bankrotstvo, i zbog toga su ministri tražili da se proglasi kraljevina.[5] Knez Milan se složio i kraljevina je proglašena 22. februara 1882.[5] Ovo je dovelo do kratkotrajnog ushićenja u narodu, ali je već nakon nekoliko dana opozicija postavila ultimatum vladi da joj u roku od 24 sata odgovori na interpelaciju o Bontuovoj propasti.[2][5] Kada je vlada to odbila, opozicija (radikali i liberali) je napustila skupštinu i tako je ostavila bez kvoruma[2] (koji je tada iznosio 3/4 od ukupnog broja poslanika[6]). Pokušaji da se upražnjena mesta popune na dopunskim izborima su propali, jer su radikalski poslanici dva puta ponovo birani u skupštinu.[7] Međutim, naprednjačka vlast je posle drugih izbora poništila sve glasove koje su dobili isključeni poslanici, a u skupštinu su ušli oni koji su dobili najviše glasova iza njih. Neki od poslanika koji su po tom principu ušli u skupštinu nisu dobili više od dva glasa, zbog čega su prozvani „dvoglascima“,[8] a čitava skupština „dvoglasačkom“.[7]

Naprednjačka vlada Milana Piroćanca predstavila je promenu ustava kao jedno od glavnih unutrašnjih pitanja. Napredna i Narodna radikalna stranka su 1883. izradile svoje nacrte ustava,[7] očekujući sazivanje Velike narodne skupštine, međutim, kralj Milan je bio sve manje zainteresovan za donošenje novog ustava. Naprednjački nacrt ustava, koji su mu odneli Milutin Garašanin i Stojan Novaković, odbacio je kao „crvenjački“.[9] Kralj je bio svestan uspona Narodne radikalne stranke, i znao je da bi na izborima za Veliku narodnu skupštinu radikali dobili većinu poslaničkih mesta.[2] Radikalski program iz 1881. je bio zasnovan na principu narodnog suvereniteta i narodne samouprave, pa se kralj bojao da će Velika narodna skupština sastavljena pretežno od radikala uneti ove principe i u novi ustav.[2] Sukob kralja Milana i Napredne stranke s jedne, i Narodne radikalne stranke s druge strane, sve se više zaoštravao. Kralj Milan je nameravao da iskoristi Ilkin atentat iz 1883. za obračun sa radikalima, međutim istraga nije utvrdila njihovu umešanost a Jelena-Ilka Marković je šutila i nije okrivila nikoga da joj je pomagao.[7] Iste te godine, nedugo nakon pobede radikala na izborima od 7. septembra 1883, izbila je Timočka buna, koju je kralj iskoristio za obračun sa radikalima. Mnogi radikali su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne, uključujući i pojedine članove glavnog odbora stranke. Nekoliko ih je osuđeno na smrt, međutim nijedna smrtna kazna nije izvršena.[10] Nikola Pašić je emigrirao u Bugarsku i tako izbegao izvršenje smrtne kazne, dok su ostali osuđenici na smrt iz redova radikala pomilovani.[10] Slobodanka Stojičić navodi da je Timočka buna bila glavna prekretnica u događajima oko ustavne reforme. Prema njoj, Radikalna stranka posle Timočke bune i kraljevog obračuna s njom, nije više bila isključiva i bila je spremnija na pregovore i kompromis sa dvorom (posebno beogradsko vodstvo stranke).[2]

Nakon obračuna sa radikalima, kralj Milan 1885. objavljuje rat Bugarskoj čiji je neposredni povod bilo ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije. Srpska vojska je poražena kod Slivnice, a uskoro je na inicijativu velikih sila zaključeno primirje. Poraz u ratu sa Bugarskom otežao je položaj kralja Milana i on je razmišljao o abdikaciji.[11] Opozicija koja se posle Timočke bune primirila, ponovo je postala glasna. Kralj je pokušao da sastavi vladu naprednjaka i radikala na čelu sa Milutinom Garašaninom, ali su radikali to odbili.[12] Ubrzo je došlo do sporazuma radikala i liberala i do formiranja njihove koalicione vlade na čelu sa Jovanom Ristićem.[12] Ristić je u programu svoje vlade, koji je kralj odobrio, naveo i potrebu promene ustava.[12] Nakon pada Ristićevog kabineta zbog nesuglasica između radikala i liberala, radikali su sami formirali vladu na čelu sa Savom Grujićem, ali se ona održala manje od 4 meseca.[12] Poslednja vlada pre promene ustava bila je sastavljena od nestranačkih ličnosti i naprednjaka, a njen predsednik je bio Nikola Hristić.[12]

Dragoš Jevtić i Dragoljub Popović navode da je kralj Milan nakon rata s Bugarskom uvideo da više ne može ostati na vlasti i da je tada doneo odluku da se povuče s prestola u korist sina. Novi ustav je, po njima, donet radi „spasa dinastije Obrenović“.[13] Slobodan Jovanović navodi da se nakon rata sa Bugarskom „promena ustava u slobodoumnom duhu nije dala izbeći“.[14] Kao neposredni povod za abdikaciju i promenu ustava, Stojan Novaković navodi razvod kralja od kraljice Natalije i njegovu aferu sa Artemizom Hristićkom.[15]

Kralj Milan je smatrao da je ustav samo privremeno rešenje, da je previše slobodouman[16] i da će se pre ili kasnije ponovo pojaviti želja za „samoodrživom kraljevskom vlašću“.[15]

Donošenje Ustava uredi

Velika narodna skupština je izglasala Ustav 22. decembra 1888.

Odredbe uredi

Građanska prava i slobode uredi

Proklamovana je zaštita slobode od samovolje državne vlasti; zabranjen progon srpskih građana; propisan način lišenja slobode, izvršenja pretresa; zabranjeni su preki sudovi; zabranjeno je izvršenje smrtne kazne za političke krivce.

Obezbeđena je sloboda štampe. Zabrana novina je bila predviđena u tri slučaja: uvreda kralja, uvreda stranog vladara, pozivanje na oružje. Uvedena je sloboda zbora, dogovora i pravo udruživanja.

Slobodan izbor narodnih predstavnika uredi

Nije uveden gornji dom ali je uvedena institucija kvalifikovanih poslanika kako bi se obezbedilo učešće inteligencije. Izbori su bili tajni i neposredni. Aktivno biračko pravo su imali državljani sa navršenom 21. godinom života i koji su plaćali bar 15 dinara neposrednog poreza državi. Vojnici nisu imali pravo glasa. Postojala je institucija Velike narodne skupštine.

Ravnopravnost vladaoca i narodnog predstavništva uredi

Zakonsku inicijativu su imali kralj i Narodna skupština. Zakoni su se razmatrali uz obavezno prethodno mišljenje Državnog saveta. U slučaju spora Narodne skupštine i kralja primenjivao se apel na narod.

Kontrola vlade uredi

Kontrola vlade se sprovodila putem interpelacija, pitanja i anketa, budžetskog prava te ministarske odgovornosti.

Lokalna samouprava i upravna podela zemlje uredi

Samouprava je pripadala okruzima (okružne skupštine i okružni odbori) i opštinama (opštinski sud, opštinski odbor i opštinski zbor).

Obezbeđena je sudijska nezavisnost i nepokretnost. Državni savet je bio najviši upravni sud u zemlji.

Donošenje organskih zakona uredi

Politički život pod novim Ustavom (1888—1894) uredi

Ukidanje Ustava uredi

Značaj uredi

Srbija je postala građanska, ustavna, parlamentarna monarhija. Ustav je posmatran kroz prizmu dogovora kralja i radikala. Kraljev poraz je bilo uvođenje parlamentarizma a poraz radikala uvođenje izbornog cenza, kvalifikovanih poslanika, Državnog saveta, stajaće vojske te uporedno postojanje lokalne samouprave i državnih činovnika. Opšta mana ustava je bila što je bio namenjen jednoj razvijenijoj građanskoj sredini no što je bila srpska u to vreme.

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 Jevtić & Popović 2003: str. 133
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Stojičić, Slobodanka (2003). „Devet dugih godina: Kako je u Srbiji donesen ustav iz 1888. godine”. NIN (2760). 
  3. ↑ 3,0 3,1 Jovanović 1934: str. 31
  4. ↑ Jovanović 1934: str. 39
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 Jovanović 1934: str. 40–42
  6. ↑ Jovanović 1934: str. 43
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Stojičić, Slobodanka (2003). „Od obračuna do kompromisa: Kako je u Srbiji donesen ustav iz 1888. godine (2)”. NIN (2761). 
  8. ↑ Jovanović 1934: str. 55
  9. ↑ Novaković 1912: str. 21
  10. ↑ 10,0 10,1 Jovanović 1934: str. 129
  11. ↑ Jovanović 1934: str. 315–317
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Jevtić & Popović 2003: str. 136–137
  13. ↑ Jevtić & Popović 2003: str. 138
  14. ↑ Jovanović 1934: str. 323
  15. ↑ 15,0 15,1 Novaković 1912: str. 6
  16. ↑ Jevtić & Popović 2003: str. 141

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi


 
Ustavi Srbije		  

1835. | 1838. | 1869. | 1888. | 1901. | 1903. | 1947. | 1963. | 1974. | 1990. | 2006.

 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ustav_Srbije_(1888)&oldid=41345382