Triša Kaclerović
Trifun "Triša" Kaclerović (Boka, 14. februar 1879 — Beograd 31. mart 1964) je bio novinar, advokat i levičarski političar, jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije, a kasnije osnivač i Generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije.
| TRIŠA KACLEROVIĆ | |
|---|---|
 Triša Kaclerović | |
| Datum rođenja | 14. februar 1879. |
| Mesto rođenja | Boka, kod Sečnja Austrougarska |
| Datum smrti | 31. mart 1964. (85 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Srbija SFR Jugoslavija |
| Profesija | pravnik, novinar |
| Član KPJ od | aprila 1919. |
Bio je urednik „Tipografskog glasnika“, „Radničkih novina“ i „Radnika“.
Biografija uredi
Rođen je 14. februara 1879. godine u Boki kod Sečnja.
Srpska socijaldemokratska partija uredi
Kaclerović je još u mladosti pristupio socijalističkom pokretu u Kraljevini Srbiji. 23. 3. 1903. godine oko 5.000 studenata, đaka i radnika, je izašlo na demonstracije protiv apsolutističkog režima srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, koje su organizovali studenti socijalisti Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, jer im nije dozvoljeno održavanje levičarskog skupa. Skup je završio nasiljem, u Beogradu je u sukobu s policijom poginulo pet, a ranjeno šest ljudi. Uhapšeno je više od 120 demonstranata, protiv 27 podignuta je optužnica, a Tucović i Kaclerović su emigrirali iz zemlje.[1]
Kaclerović je jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije 2.8. 1903. godine i Glavnog radničkog saveza. U saradnji sa Dimitrijem Tucovićem radio je na stvaranju socijalističke federacije balkanskih naroda. Za narodnog poslanika je izabran dva puta. 1908, kada je bio jedini poslanik Socijaldemokratske partije u skupštini, i 1912, kada je pored njega, poslanik bio i Dragiša Lapčević. Kaclerović je političke poteze Pašićevih radikala često tumačio kao “naređenje stiglo iz Moskve”.[2]
22. avgusta 1911. godine užički socijalisti su sazvali veliki radnički zbor zbog nepoštovanja Zakona o radnjama, na kojem je u ime Glavne partijske uprave i Glavnog radničkog saveza, govorio Triša Kaclerović.[3] Na osnovu diskusije socijaldemokratskih poslanika u Narodnoj skupštini, Dragiše Lapčevića i Triše Kaclerovića, može se zaključiti da su aprilski izbori 1912. godine u Užicu protekli u uslovima policijskog pritiska, korupcije i falsifikovanja izbornih rezultata.[4]
| “ | Mi imamo zajmova danas preko 700 i nekoliko miliona dinara. Zna se na što su ti zajmovi trošeni. Više od 2/3 utrošeno je na militarizam, na vojsku, na popunjavanje deficita, koji vojska svake godine čini, i na izdržavanje čitave činovničke vojske. A na narodnu prosvetu, zdravlje, na druge kulturne i važne narodne potrebe niste nijedne pare utrošili iz ovog velikog duga. Posledice su teške i ubistvene u svakom pogledu. Život siromašne mase postaje teži i očajniji, trpeza narodne mase postaje posnija i oskudnija.[5] | ” |
1917. godine sa Dušanom Popovićem je emigrirao iz okupirane Srbije.[6]
Komunistička partija Jugoslavije uredi
Kaclerović je bio jedan od osnivača Socijalističke radničke partije (komunista), aprila 1919. i član Centralnog partijskog veća od septembra 1919. godine. Izabran je za narodnog poslanika, na listi KPJ, novembra 1920. godine. Od proleća 1921. godine nalazio se u rukovodećim partijskim telima KPJ. Os avgusta 1921. godine bio je sekretar, tada ilegalne, Komunističke partije Jugoslavije. Kaclerović je 1922. godine ovako govorio protiv Obznane:
Kada sam sa jednim ministrom, koji je bio jedan od glavnih tvoraca 'Obznane', govorio o radničkim sindikatima i ukazao mu na njihovu potrebu, jer bez sindikata radnička klasa ne može da živi, rekao mi je taj ministar: 'Da, tako je, ali interes kapitalističke klase nije da se otvore sindikati, jer se mi nalazimo pred ekonomskim prosperitetom. U zemlji ima obilje zlata, nagomilanog novca, preduzeća se renoviraju, stvaraju se nova. Ako se sindikati otvore, onda će radnici tražiti povećanje nadnica i druga poboljšanja, a to će kočiti naš ekonomski prosperitet'. U toj misli, izrečenoj kroz usta tog državnika, i u činjenici da je to stvarno tako, treba tražiti uzrok hajci protiv KPJ. I dan-danas su sindikalne organizacije zatvorene zbog toga što vlasti neće da sindikati smetaju kapitalističkoj privrednoj politici.[7]
Bio je član Centralnog odbora, legalne, Nezavisne radničke partije Jugoslavije (1923-1924). Delegat na Petom kongresu Kominterne 1924. 1928. godine se demoralisan povukao iz svake političke aktivnosti.[8] Zahvaljujući tome, jedini je generalni sekretar KPJ koji je preživeo Staljinovu Veliku čistku 1930-ih.[8]
Penzionisan je 1948. godine kao sudija Vrhovnog suda FNRJ. Umro je 1964. godine u Beogradu.
Dela uredi
Kaclerovićeva važnija dela su:
- „Ruska politika i srpska omladina“, 1903.
- „Srpska socijaldemokratska partija prema srpskom seljaštvu“
- „Kragujevački kraval“
- „Martovske demonstracije i Majski prevrat“
- „Radnički pokret u Požarevcu“
- „Cimervaldska konferencija“
- „Militarizam u Srbiji“
- A New Light on Conditions in Serbia (sa Dušanom Popovićem), 1918.
- „Obznana 29-XII-1920“
- „Prve samostalne radničke organizacije u Srbiji 1895 do jula 1903“
Od štampanih glasila, bio je urednik „Tipografskog glasnika“, „Radničkih novina“ i „Radnika“. Bio je saradnik „Dnevnog lista“, „Narodnog lista“, „Radničkog lista“, „Okovanog radnika“, „Borbe“ i drugih.
Politički stavovi uredi
Kritika ruskog apsolutizma uredi
Početkom 20. veka, Kaclerović je bio veliki kritičar ruske imperijalne politike prema Balkanu:
Nije sišla Rusija na Balkan u licu svoga kancelara da donese sreće srpskom narodu. Ako nam prošlost može da posluži kao učitelj, da li bi mogli naći ma i jedan primer gde je politika ruska bila od koristi za srpski narod? Jedna politika koja je ogrezla u krvi, svirepostima i varvarstvu i ne može imati lepih želja za sreću ma koga naroda.
On je posebno kritikovao rasprostranjenu pojavu rusofilije u srpskoj politici. Kaclerović je tvrdio da ruska politika nije slovenofilska, već samo rusofilska. A rusofilstvo znači "vladu despotizma, vladu knute i tamnice, vladu belog i krvavog terora".
Fantastična je ljubav srpskih rusofila prema Rusiji. Sentimentalni su razlozi, razlozi osnovani na zabludi, samoobmani i golom verovanju, na kojima su podigli oni svoju politiku naslona na Rusiju. Osećanje blagodarnosti, bratska, slovenska krv, „osvedočena ljubav“ Rusije prema Slovenima — sve je to ušlo u političko veruju srpskih državnika. Otuda mesto ozbiljnog, trezvenog državničkog rada dolaze samo prazne hvale, himne; ovacije, oduševljeni usklici u slavu slovenske, ali ipak zato varvarske i krvave Rusije.
Umesto usklika "zavedenog" javnog mnenja: "živeo car, živela Rusija!" Kaclerović i srpski socijaldemokrati poručuju "nek padne despotizam i ruski carizam, nek nestane eksploatacije ljudi!"[9]
Nasleđe uredi
Literatura uredi
- Mala enciklopedija Prosveta, Beograd 1959. godina
Izvori uredi
- ↑ „DEMONSTRACIJE 1903. U SRBIJI: Poginulo pet, ranjeno šest ljudi”. Arhivirano iz originala na datum 2011-08-27. Pristupljeno 2012-03-30.
- ↑ RASKRINKAVANJE PROJEKTA VELIKA SRBIJA
- ↑ „Period jačanja radničkog pokreta (1909-1914)”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-04. Pristupljeno 2012-03-30.
- ↑ „Građanske partije (1903-1912)”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-10. Pristupljeno 2012-03-30.
- ↑ Srbija i Albanci, Pregled politike Srbije prema Albancima od 1878. do 1914. godine
- ↑ http://books.google.rs/books?id=CI5Wm8771EYC&pg=PA311&dq=Filip+Filipovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=KtnUU9vLIOLmywPH94CoCQ&ved=0CHYQ6AEwDg#v=onepage&q=Filip%20Filipovi%C4%87&f=false
- ↑ Zakonima "izbrisali" radnike
- ↑ 8,0 8,1 Žan-Žak Mari i Pavluško Imširović – Predgovor srpskohrvatskom izdanju knjige „Trockizam i trockisti“. Polinom, Beograd 2011.
- ↑ Триша Кацлеровић, Руска политика и српска омладина