Slogovno pismo

Slogovno ili silabičko pismo jeste skup simbola za pisanje koji predstavljaju slogove ili more,^[1], a koji pak time formiraju reči. Slogovni znak, koji se naziva "silabogram", obično predstavlja zapis jednog (opcionog) konsonantskog glasa (tzv. pristupa sloga), kome sledi vokalski glas (jezgro sloga), pa se tada govori o CV-slogu ili V-slogu.^[2] No u slogovnim se pismima nailazi i na druge fonografske kombinacije, kao što su CVC i CV-slogovi.

Vrste uredi

Svaki slog (σ) grana se u konsonantski pristup sloga (ω) i "rimu" (ρ), a ova druga se deli na jezgro (ν) and odstup (κ), pri čemu drugi ne-segmentski i nad-segmentski parametri kao što je ton (τ) utiču na slog kao celinu

Jedno pismo koje koristi slogovni zapis jeste kompletno ako pokriva sve slogove u odgovarajućem govornom jeziku bez potrebe za složenim ortografskim / grafemskim pravilima, kao što su implicitne kode (〈C₁V〉 ⇒ /C₁VC₂/), nemi vokali (〈C₁V₁+C₂V₂〉 ⇒ /C₁V₁C₂/) ili eho vokali (〈C₁V₁+C₂V₁〉 ⇒ /C₁V₁C₂/). To otprilike odgovara tzv. prostom pravopisu u alfabetskim pismima, tj. pravopisu u kojem se pisanje i izgovor većinom poklapaju.

Pravi silabogrami su oni koji obuhvataju sve delove sloga, tj. početni pristup, središnje jezgo i završnu kodu, no kako su pristup i koda bar u nekim jezicima neobavezni, postoje ovi pravi silabogrami: srednji (jezgro), početni (pristup-jezgro), završni (jezgro-koda) i potpuni (pristup-jezgro-koda). Večina slogovnih pisama sadrži samo jednu ili dve vrste silabograma, a druge slogove pravi pomoću grafemskih pravila.

Silabogrami, a tako i slogovna pisma, mogu biti čisti, analitički ili arbitrarni ako nemaju grafičkih sličnosti koje odgovaraju foničnim sličnostima, tj. ako npr. simbol za ka ni na kakav predvidljiv način ne nalikuje simbolu za ki niti simbolu za a. Sintetički su ako se razlikuju po pristupu sloga, jezgru ili kodi, odnosno sistematski ako se razlikuju po svim ovim elementima. Neki lingvisti, npr. Daniels^[3] slogovnim pismima nazivaju samo ona analitička, dok za druge vrste po potrebi predlažu druge nazive (abugida, abjad).

Primena slogovnih pisama uredi

Slogovna pisma često počinju kao pojednostavljeni logogrami, kako ovde pokazuje japansko pismo katakana. Na levoj strani je moderno slovo, a na desnoj odgovarajuće kinesko slovo iz kojega se ono moderno razvilo.

Među jezicima koji koriste silabičko pismo jesu mikenski grčki (Linear B), severnoamerički Cherokee, afrički jezik Vai, kreolski Ndyuka jezik pisan Afaka pismom, Yi jezik, a ranije i Nü Shu za jezik Yao naroda u Kini. Osim toga, postoji teza da je i kritski Linear A koristio slogovno pismo, no taj jezik još uvek nije dešifrovan, pa ni tip pisma nije pouzdano utvrđen. Kinesko, sumersko i akadsko kuneifromno te majanski hijeroglifi uglavnom su po prirodi slogovna pisma, premda zasnovana na logogramima. Zbog toga se ponekad nazivaju i logosilabičkim.

U savremenom japanskom jeziku koriste se dva slogovna pisma: hiragana i katakana (nastala oko 700. godine), koja se zajedničkim imenom zovu kana. Uglavnom se koriste za pisanje nekih domaćih reči i gramatičkih elemenata, kao i stranih reči, npr. hotel se piše s tri znaka: ホテル (ho-te-ru). Kako u japanskom ima dosta slogova sa strukturom CV (konsonant + vokal), slogovno je pismo pogodno za zapisivanje ovog jezika. Međutim, kao što je slučaj s mnogim slogovnim pismima, vokalski nizovi i završni konsonanti pišu se odvojenim znacima, tako da se npr i atta i kaita pišu s tri znaka: あった (a-t-ta) i かいた (ka-i-ta). Zbog toga se ovo pismo ponekad naziva moračkim.

Jezici koji danas koriste slogovno pismo uglavnom imaju jednostavnu fonotaktiku, u kojoj preovlađuju monomorački (CV) slogovi. Na primer, savrameno Yi pismo koristi se za zapisivanje jezika koji nema diftonga ili slogovnih koda; neuobičajeno za slogovna pisma, postoji poseban znak za svaku konsonantsko-vokalsko-tonsku (CVT) kombinaciju u jeziku (osim jednog tona koji je obeležen dijakritičkim znakom).

Malo je slogovnih pisama koji imaju znakove za slogove koji nisu monomorački, a ona pisma koja su ih i imala vremenom su se pojednostavila da bi izbegla tu složenost. Na primer, u Vai pismu prvobitno su postojali posebni znakovi za slogove koji su se završavali na kodu (doŋ), na dugi vokal (soo) i na diftong (bai), premda nije bilo dovoljno znakova za razlikovanje svih CV-kombinacija (neke razlike su ignorisane). U savremenom Vai pismu pokrivene su sve more, ali su istovremeno isključeni svi drugi slogovi. Bimorački slogovi sada se pišu s dva znaka, kao u japanskom: diftonzi se pišu pomoću V ili hV znakova, a nazalna koda piše se pomoću znaka za ŋ, koji u Vai jeziku može i sam za sebe tvoriti slog.

U Linearu B, kojim je pisan mikenski grčki, jezik s kompleksnim slogovima, složeni konsonantski pristupi slogova pisani su ili s dva znaka ili su uprošćavani u jedan, dok su kode većinom ignorisane, npr. "ko-no-so" za Κνωσος Knōsos, "pe-ma" za σπερμα sperma.

Cherokee pismo uglavnom koristi lažne vokale za konsonantske kode, ali ima i segmentnu grafemu za /s/, koja se može upotrebljavati i kao koda i u početnoj /sC/ konsonantskoj grupi.

Povezano uredi

Pismo (znakovi)

Reference uredi

↑ U lingvistici, "mora je ono čega u dugom slogu ima dva, a u kratkom jedno" (James D. McCawley, The Phonological Component of a Grammar of Japanese, Mouton, The Hague, 1968, p. 57).
↑ Gde C = consonans (konsonant); V = vocalis (vokal).
↑ Peter Daniels, 1996. "The Study of Writing Systems", p. 4, u: Daniels & Bright, The World's Writing Systems.

Eksterni linkovi uredi

Syllabaries – Omniglot's Popis slogovnih pisama i abugida s primerima

[1] U lingvistici, "mora je ono čega u dugom slogu ima dva, a u kratkom jedno" (James D. McCawley, The Phonological Component of a Grammar of Japanese, Mouton, The Hague, 1968, p. 57).

[2] Gde C = consonans (konsonant); V = vocalis (vokal).

[3] Peter Daniels, 1996. "The Study of Writing Systems", p. 4, u: Daniels & Bright, The World's Writing Systems.

[1]

[2]

[3]