Simón Bolívar

	Simon Bolivar
Biografija
Datum rođenja	24. jul 1783.
Mesto rođenja	Karakas, Španska imperija
Datum smrti	17. decembar 1830.
Mesto smrti	Santa Marta, Nova Granada
Veroispovest	katolik
Supružnik	Marija Teresa Rodrigez del Toro i Alajsa
Potpis
Mandat(i)
predsednik Venecuele
6. avgust 1813 — 2. jul 1814
Reizbor(i)	15. februar 1819 — 17. decembar 1819
Prethodnik	Kristobal Mendoza
Naslednik	Hose Antonio Paez
predsednik Velike Kolumbije
17. decembar 1819 — 4. maj 1830
Naslednik	Domingo Kajsedo
predsednik Bolivije
12. avgust 1825 — 29. decembar 1825
Naslednik	Antonio Hose de Sukre
predsednik Perua
17. februar 1824 — 28. januar 1827
Prethodnik	Hose Bernardo de Tagle
Naslednik	Andres de Santa Kruz
	uredi

Simon Jose Antonio de la Santissima Trinidad Bolivar y Palacios (24.7. 1783. - 17.12. 1830.) je južnoamerički vojskovođa, državnik i revolucionar.

Bolivar je rođen u Venezueli, u španskoj aristokratskoj familiji. Nakon Napoloenove invazije Španije Bolivar se priključio lokalnim huntama koje su to nastojale iskoristiti da proglase nezavisnost od matice zemlje. Godine 1813. je otpočeo ustanak kojim je od španske vlasti oslobođena Venezuela, a do 1821. godine su oslobođene današnja Kolumbija, Panama i Ekvador, od kojih će se zajedno s Venezuelom formirati Velika Kolumbija. Godine 1824. Bolivarove snage su oslobodile Peru, gdje je dobio titulu Libertador (Osloboditelj), a godine 1825. u njegovu čast je proglašena država Bolivija.

Bolivarov vojnički talent se nije reflektirao na politiku. Njegova nastojanja da novooslobođene države ujedini u latinoameričku federaciju nalik na SAD nisu uspjela, a sam Bolivar je bio metom atentata, a njegova vlast bila ugrožena serijom ustanaka. Godine 1830. (27.4.) Bolivar je podnio ostavku na sve svoje dužnosti i ubrzo nakon toga umro od tuberkuloze.

Venecuela je 1999. promenila naziv države u njegovu čast u Bolivarska Republika Venecuela.

Borba za nezavisnost Južne Amerike uredi

Bolivar 1816. tokom boravka na Haitiju.

Bolivar se vratio u Venecuelu 1807. 1813. godine dobio je komandu u Tunhi u Novoj Granadi (današnja Kolumbija), pod upravom Kongresa Ujedinjenih Provincija Nove Granade, nastalog od vojne hunte osnovane 1810.

Ovo je bio početak Zadivljujuće kampanje. Bolivar je došao u Meridu 24. maja i tu je proglašen Oslobodiocem.^[1] Ovaj događaj pratili su zauzimanje Truhilja 9. juna. Šest dana kasnije, 15. juna, Bolivar je izdiktirao svoj čuveni dekret o ratu do smrti. Karakas je ponovo zauzet 6. avgusta 1813. i Bolivar je potrđen kao oslobodilac, proglasivši obnavljanje venecuelanske republike. Zbog pobune Hozea Tomasa Bovesa 1814. i pada republike, vratio se u Novu Granadu, gde je komandovao vojskom Ujedinjenih Provincija i ušao u Bogotu 1814. preotevši grad od izdvojenih republikanskih snaga Kundinamarke. Nameravao je da maršira na Kartahenu i zatraži pomoć od lokalnih snaga da zauzme rojalističku Santa Martu. 1815. godine, posle serije političkih i vojnih nesuglasica sa vladom Kargahene, Bolivar je pobegao na Jamajku, gde mu je uskraćen podrška i pokušano je njegovo ubistvo, posle čega je pobegao na Haiti, gde mu je garantovana zaštita. Sprijateljio se sa Aleksandrom Petionom, vođom novostvorenene države i zatražio pomoć od njega.^[1]

Bolivar i Francisko de Paula Santander tokom Kongresa u Kukuti, oktobra 1821.

1816. godine Bolivar se iskrcao u Venecuelu sa haićanskim vojnicima i važnom materijalnom pomoću (pod uslovom da ukine ropstvo) i zauzeo je grad Angosturu (danas Sijudad Bolivar). U to vreme Venecuela je bila kapetanija Španije, pa je Bolivar odlučio da se prvo bori za nezavisnost Nove Granade (koja je bila vicekraljevstvo), nameravajući da kasnije učvrsti nezavisnost Venecuele i drugih politički manje značajnih španskih teritorija.

Kampanja za nezavisnost Nove Granade je bila ojačana pobedom u bici kod Bojača 1819. Iz tek osigurane baze, Bolivar je pokrenuo kampanje za nezavisnost Venecuele i Ekvadora, a one su okončane pobedama u bici kod Karaboba 1821. i bitke kod Pinčinče 1822. Na dan 7. septembra 1821. stvorena je Velika Kolumbija (država koja je pokrivala veće delove današnje Kolumbije, Paname, Ekvadora, severnog Perua i severozapadnog Brazila) sa Bolivarom na mestu predsednika i Franciskom de Paulom Santanderom kao potpredsednikom.

Bolivar je 26. i 27. jula održao konferenciju u Gvajakilu sa argentinskim generalom Hozeom de San Martinom, koji je dobio titulu zaštitnika peruanske slobode, nakon što je u avgustu 1821. delimično oslobodio Peru od španske vlasti. Peruanski kongres ga je 10. februara 1824. imenovao za diktatora Perua, što je omogućilo Bolivaru da kompletno reorganizuje političku i vojnu administraciju. Uz pomoć Antonija Hozea de Sukrea, Bolivar je odlučno porazio špansku konjicu u bici kod Žunina 6. avgusta 1824. Sukre je uništio brojčano nadmoćnije ostatke španske vojske u Bitci kod Ayacucha 9. decembra 1824.

6. avgusta 1825. na kongresu Gornjeg Perua, stvorena je Republika Bolivija. Bolivar je tako postao jedan od retkih ljudi po kome je nazvana jedna država.

Preci uredi

16. Antonio Bolivar i Dijaz de Rohas

8. Kapitan Luis Bolivar Reboljedo

17. Leonor Reboljedo Argumedo

4. Huan de Bolivar i Martinez de Viljegas

18. Lorenzo de Martinez de Viljegas

9. Ana Marija Martinez de Viljegas i Ladron de Gevara

19. Magdalena Ladron de Gevara i Rohas

2. Huan Visente Bolivar i Ponte

20. Hasinto Ponte-Andrade

10. Pedro Ponte-Andrade i Haspe de Montenegro

21. Marija Haspe de Montenegro

5. Marija Petronila Ponte-Andrade i Marin de Narvaez

22. Fransisko Marin de Narvaez i Vilčez

11. Marija Hosefa Marin de Narvaez

23. Hosefa Marija de Narvaez

1. Simon Hose Antonio de la Santisima Trinidad Bolivar i Palasios

24. Hose Palasios de Agire i Aristija-Soho i Ortiz de Zarate

12. Felisijano Palasios de Agire i Aristija-Soho i Hedler

25. Isabel Marija Hedler Rivilja

6. Felisijano Palasios de Agire i Aristija-Soho i Hil de Aratija

26. Fransisko Hil de Aratija

13. Isabel Marija Hil de Aratija i Agire-Viljela

27. Marija Rosa Agire-Viljela i Laja-Mohika

3. Marija de la Konsepsion Palasios i Blanko

28. Mateo Blanko Infante

14. Mateo Hose Blanko i Fernandez de Arauho

29. Hosefa Fernandez de Arauho i Rivilja

7. Fransiska Blanko Erera

30. Huan Asensio Erera i Askanio

15. Isabel Klara de Erera i Lijendo

31. Paula Rosa de Lijendo i Očoa

Reference uredi

↑ ^1,0 ^1,1 Bushnell 1970

Literatura uredi

Arismendi Posada, Ignacio (1983). Gobernantes Colombianos [Colombian Presidents] (second izd.). Bogotá, Colombia: Interprint Editors Ltd.; Italgraf.
Bushnell, David; Langley, Lester D. (2008). Simón Bolívar: Essays on the Life and Legacy of the Liberator. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-5619-5.
Grant, Will (5. jul 2010). „Venezuela honours Simón Bolívar's lover Manuela Saenz”. BBC. Pristupljeno 15. oktobar 2012.
Lynch, John (2006). Simón Bolívar: A Life. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11062-3.
Lynch, John (5. jul 2007). Simón Bolívar: A Life. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12604-4.
Masur, Gerhard (1969). Simón Bolívar (Revised izd.). Albuquerque: University of New Mexico Press.
Petre, Francis Loraine (1910). Simon Bolivar "El libertador": a life of the chief leader in the revolt against Spain in Venezuela, New Granada & Peru. J. Lane.
Slatta, Richard W.; de Grummond, Jane Lucas (2003). Simón Bolívar's Quest for Glory. Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-239-3.
Thornton, John Kelly (28. april 1998). Africa and Africans in the Making of the Atlantic World, 1400–1800. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62724-5. Pristupljeno 15. oktobar 2012.
Bushnell, David (1970). The Liberator, Simón Bolívar. New York: Alfred A. Knopf,.

Vanjske veze uredi

Istorija Simona Bolivara Arhivirano 2004-12-13 na Wayback Machine-u
Život Simona Bolivara Arhivirano 2004-07-23 na Wayback Machine-u

[FOOTNOTEBushnell1970-1] 1,0 ^1,1 Bushnell 1970

[1]