Savjet Evrope

Ne poistovećivati sa Evropski savetom i Savetom Evropske unije.

Savet Evrope - CoE (engl. Council of Europe, fr. Conseil de l' Europe) je regionalna međunarodna organizacija evropskih zemalja, čije se sedište nalazi u Palati Evrope (fr. Palais de l' Europe), u Strazburu, na granici Francuske i Nemačke.

Svrha Saveta Evrope ogleda se u ostvarenju osnovnih ličnih i demokratskih prava i sloboda u Evropi, a najvažniji akti su donošenje Evropske konvencije o ljudskim pravima (1950.) (engl. European Convention on Human Rights) i uspostavljanje Evropskog suda za ljudska prava (eng. European Court of Human Rights) (1998), kao stalnog sistema pravne zaštite (Protokol br. 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima). Savet Evrope ima 47 članica, koje su istovremeno i potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Iako je organizacija nadnacionalnog i evropskog karaktera, Savet Evrope ne pripada institucijama Evropske unije, nije Evropski savet ni Savet Evropske unije. Članstvo u Savetu Evrope nije uslovljeno članstvom u Evropskoj uniji, mada je svih 27 zemalja Evropske unije, učlanjeno u Savet Evrope.

Pored članica, Savet Evrope i Evropsku uniju povezuje ideja o ujedinjenoj Evropi, a u Nacrtu Evropskog ustava je naglašeno da prava i slobode Evropske konvencije o ljudskim pravima čine sastavni deo najvišeg evropskog pravnog akta (Evropski ustav, čl. 9).^[1]

Institucije uredi

U okviru Saveta Evrope, nadležnost je podeljena između šest osnovnih institucija u koje spadaju:

Parlamentarna skupština
Kongres lokalnih i regionalnih vlasti
Komitet ministara
Generalni sekretar i Sekretarijat
Komesar za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava

Parlamentarna skupština i Kongres su savetodavna tela koja daju mišljenja i preporuke neobavezujućeg karaktera. Komitet ministara odlučuje o funkcionisanju Saveta i pitanjima od interesa svih članica Saveta, i sastavljen je od ministara inostranih poslova svih zemalja članica. Generalni sekretar i Sekretarijat se pretežno staraju o tekućim administrativnim i finansijskim aktivnostima. Komesar za ljudska prava ima pravo nadzora nad stanjem ljudskih prava u državama Saveta Evrope, a Evropski sud za ljudska prava vrši sudsku funkciju.

Ciljevi uredi

Osnovni ciljevi Saveta Evrope su:

unapređenje parlamentarne demokratije
poštovanje ljudskih prava
uspostavljanje vladavine prava

Aktivnosti uredi

Radi ostvarenja osnovnih ciljeva, pod okriljem Saveta Evrope, je, od 1949. godine, zaključeno više od 200 međunarodnih ugovora o ljudskim i socijalnim pravima, medijima, slobodi izražavanja, obrazovanju, kulturi, kulturnom identitetu, kulturnoj različitosti, sportu, lokalnoj samoupravi, zdravstvu, pravnoj, regionalnoj i državnoj saradnji^[2].

Potpisivanjem Evropske konvencije o ljudskim pravima i 13 pratećih protokola, utvrđeni su standardi zaštite i mehanizmi praktične primene ljudskih prava širom evropskog kontinenta. U slučaju da nadležni organi država ugovornica ne poštuju prava garantovana Konvencijom, predviđena je mogućnost zaštite pred Evropskim sudom za ljudska prava, a tužena strana je država čiji organi ne poštuju obaveze preuzete ratifikovanjem Konvencije. Ujednačavanje pravne i socijalne prakse posebno je značajno za demokratizaciju društva i uspostavljanje vladavine prava u postkomunističkim zemljama istočne i centralne Evrope.

U toku Hladnog rata, Savet Evrope je imao važnu ulogu u prevazilaženju konstantne krize izazvane zaoštrenim političkim odnosima Istočnog i Zapadnog bloka.

Osnivanje i simboli uredi

Osnivački akt Saveta Evrope je Statut Saveta Evrope, potpisan u Londonu, 5. maja 1949. godine, od strane predstavnika 10 evropskih država: Belgije, Danske, Irske, Italije, Francuske, Luksemburga, Holandije, Švedske, Norveške i Velike Britanije.^[3]

Posredstvom Saveta Evrope nastala su prva zvanična obeležja ujedinjene Evrope: zastava, Dan Evrope i evropska himna.

Tokom 1955. godine, usvojeno je rešenje jedinstvene evropske zastave sa 12 kružno raspoređenih žutih zvezdica na tamnoplavoj površini. Dan osnivanja Saveta Evrope, 5. maj, postao je 1964. godine, na proslavi petnaestogodišnjice postojanja, Dan Evrope, a 1972. godine Oda radosti iz Devete simfonije Ludviga van Betovena poslužila je kao osnov evropske himne.

Evropska unija je preuzela idejno rešenje zastave, ali je promenila Dan Evrope u 9. maj.

Savet Evrope koristi zastavu u prvobitnoj ili modifikovanoj formi dopunjenoj stilizovanim slovom "e" u zvezdanom krugu, čime istovremeno upućuje na svoj logo ^[4]

Države članice uredi

Članovi Saveta Evrope

osnivači

pridruženi

posmatrači Parlamentarne skupštine SE

posmatrači u Komitetu ministara

kandidati

Države koje su učestvovale u osnivanju:

Belgija (1949)
Velika Britanija (1949)
Danska (1949)
Irska (1949)
Italija (1949)
Luksemburg (1949)
Norveška (1949)
Francuska (1949)
Holandija (1949)
Švedska (1949)

Države koje su se pridružile:

Grčka (9. avgust 1949)
Turska (9. avgust 1949)
Island (9. mart 1950)
Nemačka(13. jul 1950)
Austrija (16. april 1956)
Kipar (24. maj 1961)
Švajcarska (6. maj 1963)
Malta (29. april 1965)
Portugal (22. septembar 1976)
Španija (24. novembar 1977)
Lihtenštajn (23. novembar 1978)
San Marino (16. novembar 1988)
Finska (5. maj 1989)
Mađarska (6. novembar 1990)
Poljska (26. novembar 1991)
Bugarska (7. maj 1992)
Estonija (14. maj 1993)
Litvanija (14. maj 1993)
Slovenija (14. maj 1993)
Češka Republika (30. jun 1993)
Slovačka (30. jun 1993)
Rumunija (7. oktobar 1993)
Andora (10. oktobar 1994)
Letonija (10. februar 1995)
Albanija (13. jul 1995)
Moldavija (13. jul 1995)
Makedonija (9. novembar 1995)
Ukrajina (9. novembar 1995)
Rusija (28. februar 1996)
Hrvatska (6. novembar 1996)
Gruzija (27. april 1999)
Azerbejdžan (25. januar 2001)
Jermenija (25. januar 2001)
Bosna i Hercegovina (24. april 2002)
Srbija* (3. april 2003)
Monako (5. oktobar 2004)
Crna Gora (11. maj 2007)

* kao pravna naslednica Srbije i Crne Gore (primljena 3. aprila 2003)

Države kandidati uredi

Belorusija je 1992. godine dobila status specijalnog gosta Parlamentarne skupštine, a zahtev za sticanje punopravnog članstva je podnela 12. marta 1993. godine. Poseban status joj je ukinut u januaru 1997. godine s obzirom na nedemokratski režim predsednika Lukašenka koji je naročito bio usmeren protiv slobode medija, mišljenja i izražavanja.

Kazahstan je 1999. godine zahtevao status posmatrača Parlamentarne skupštine, ali je zahtev odbijen. U obrazloženju odluke navedeno je da Kazahstan može da konkuriše i za punopravno članstvo, jer se jednim delom nalazi u Evropi. Međutim, u nastavku je naglašeno da nije moguće rešavanje o statusu ni o članstvu bez ispunjenja minimalnih standarda u pogledu demokratije i ljudskih prava.

Države posmatrači Parlamentarne skupštine i Komiteta ministara uredi

Vatikan nikada nije pretendovao na članstvo u Savetu Evrope, ali od 1970. godine ima status posmatrača pri Komitetu ministara.

Za rad Saveta Evrope zainteresovane su i države van evropskog kontinenta. Izrael posmatra zasedanja Parlamentarne skupštine, Japan i Sjedinjene Američke Države prate aktivnosti Komiteta ministara, a Kanada i Meksiko, prisustvuju radu Parlamentarne skupštine i Komiteta ministara.