Rogožarski IK-3
Rogožarski IK-3 je bio jugoslovenski niskokrilni lovački avion jednosed, koji je konstruisan od strane projektanskog tima inžinjera Ljubomira Ilića, Koste Sivčeva i Slobodana Zrnića 1936. Prvi prototip aviona je izrađen 1938. a serijska proizvodnja je otpočela 1940. u fabrici aviona Rogožarski A. D. Tokom Aprilskog rata učestvovalo samo šest aviona ovog tipa. Uprkos tome IK-3 se pokazao kao ravnopravni protivnik u sukobu sa nemačkim Meseršmitima.
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Projekat uredi
Lovački avion IK-3 nastao je tokom tridesetih godina 20. veka kao rezultat privatnog poduhvata inženjera Ljubomira Ilića, Koste Sivčeva i Slobodana Zrnića, koji se timu priključio u fazi izrade statičkih proračuna i projektovanja strukture.
Projektna dokumentacija IK-3 je predata na usvajanje Komandi vazduhoplovstva polovinom 1936. godine, ali je zbog nepoverenja u domaće konstruktore ugovor za izradu prototipa potpisan tek u martu 1937. Izrada prototipa poverena je fabrici aviona Rogožarski, koja je imala velikog iskustva u izgradnji aviona drvene konstrukcije što je omogućavalo kvalitetnu izradu krila i stabilizatora IK-3 koji su izrađivani od lepenke.
Prototip uredi
Prvi prototip aviona IK-3 je poleteo 14. aprila 1938. godine, a njime je upravljao iskusni pilot iz Opitne grupe kapetan Nikola Bjelanović. Bio je opremljen motorom na vodeno hlađenje Hispano Suiza 12Y-29, snage 686 kW (920 KS) i bio je naoružan sa jednim topom kalibra 20 mm, koji je dejstvovao kroz glavčinu elise, i sa dva mitraljeza FN-Brauning 7,92 mm iznad poklopca motora. Rešetkasti trup je bio napravljen od čeličnih cevi pokrivenih šper-pločom i platnom, dok je struktura krila bila drvena, pokrivena šper-pločom, zakrilca su bila takođe metalna rešetka pokrivena sa platnom, a stajni organi uvlačeći. Avion je predstavljao kombinaciju karakteristika britanskog Hoker harikena i nemačkog Meseršmita Me-109, ali je po svojim performansama i spoljašnjem izgledu najviše ličio na francuskog lovca Moran-Solnije MS.406 koji je imao isti motor kao IK-3, ali je postizao za oko 40 km/h manju brzinu.
Prvi probni letovi izvršeni su krajem maja 1938. godine, i potpuno su potvrdili predviđanja i očekivanja konstruktora u pogledu performansi i borbenih karakteristika. IK-3 je leteo sa maksimalnom brzinom od 527 km/h što je za datu snagu motora predstavljalo odličan rezultat čak i u međunarodnim razmerama. U ispitivanju letnih karakteristika prototipa učestvovalo je pet probnih pilota i svi su dali visoke ocene. Na osnovu pozitivnih rezultata ispitivanja doneta je odluka da se počne sa serijskom proizvodnjom, ali je ona stopirana kada se 19. januara 1939. godine, srušio prototip aviona IK-3 kojim je upravljao kapetan Milan Pokorni. Kapetan Pokorni je suviše naglo izvadio avion iz strmog obrušavanja što je dovelo do preopterećenja i otkaza strukture krila. Avion se srušio u reku, a pilot je poginuo. Posle nesreće Vrhovna komanda vazduhoplovstva je zahtevala da se sprovedu dodatna aerodinamička i statička ispitivanja i ispita uzrok nesreće. Istraga je pokazala da je do nesreće došlo zbog greške pilota i da konstrukcija zadovoljava predviđene zahteve čvrstoće. Zbog veće sigurnosti ipak su pojačani najopterećeniji delovi krila. Odluka o izradi prve serije je potvrđena, ali je bez potrebe izgubljeno nekoliko dragocenih meseci.
Serijska proizvodnja uredi
Novi serijski IK-3 donekle se razlikovao od prototipa. Serijski IK-3 imao je ugrađeno neprobojno vetrobransko staklo, klizni poklopac kabine sa dodatnim metalnim okvirima, bolje oblikovani zadnji deo trupa i češku verziju motora Hispano-Suiza, Avia H. S. 12Y. Prva serija od 12 aviona izrađena je takođe u Rogožarskom, i prvih šest IK-3 isporučeno je do kraja marta 1940. godine. Drugih šest predato je vojnom vazduhoplovstvu do kraja jula. Daljim programom serijske proizvodnje bilo je predviđeno da se u toku 1941. i 1942. godine izradi ukupno 48 aviona. U trenutku nemačkog napada, u fabrici je bila u izradi serija od dvadeset i pet IK-3 koja je trebalo da bude isporučena do kraja 1941. godine.
Konstruktorski tim Ilić, Sivčev, Zrnić, planirao je proizvodnju poboljšane verzije aviona IK-3. U tu svrhu isipitivana je mogućnost ugradnje jačeg motora. Prvobitno je planirano da se u avion ugradi motor Hispano-Suiza 12Y-51, snage 820 kW (1100 KS), ali je zbog pada Francuske ovaj motor postao nedostupan. Zbog toga je razmatrana mogućnost ugradnje nemačkog motora Dajmler-Benc DB 601A. U tom cilju, jedan ovakav motor ugrađen je u britanski lovački avion Hoker hariken, koji je po licenci proizvođen u Jugoslaviji. Rezultati su bili izuzetni, ali je rat sprečio dalju realizaciju modernizacije IK-3. U isto vreme u jedan IK-3 ugrađen je britanski motor Rols-Rojs Merlin III snage 770 kW (1030 KS). Na ovom avionu, koji je po performansama bio ravan sa nemačkim Meseršmitom Me-109 E, tokom Aprilskog rata leteo je najuspešniji pilot JKRV, narednik Milisav Semiz, čiji je serijski IK-3 teško oštećen 7. aprila, prilikom sletanja na Zemunski aerodrom.
Dvanaest aviona IK-3 iz prve proizvodne serije raspoređeni su u 51. lovačku grupu iz sastava Šestog lovačkog puka Prve vazduhoplovne lovačke brigade. Tu su u upotrebi bili Hoker hariken i Meseršmit Me-109E3, i piloti su dali prednost IK-3 smatrajući da bolje leti, a uz to je bilo i jednostanije održavanje. Do početka Aprilskog rata jedan IK-3 izgubljen je u udesu koji se dogodio 6. septembra 1940. godine kada je poginuo kapetan Anton Ercigoj. Turska je razmatrala mogućnost kupovine licencne proizvodnje IK-3, ali je Drugi svetski rat sprečio sve planove vezane za taj program.
Operativna upotreba uredi
Operacija vojne obaveštajne službe - „Šiler“ uredi
Već posle prvih napisa o novom jugoslovenskom lovačkom avionu IK-3 u domaćoj i stranoj stručnoj i revijalnoj štampi, nemačka vojna obaveštajna služba (Abver), kojom je rukovodio admiral Vilhelm Kanaris, jako se zainteresovala za ovaj novi avion „izuzetnih“ sposobnosti. Od tada pa sve do Aprilskog rata 1941. godine, IK-3 je bio pod budnim, ali ne uvek nevidljivim okom nemačkih obaveštajaca i špijuna.
Pre prvog probnog leta prototipa IK-3, fabrika aviona Rogožarski A. D. u Beogradu je tražila osiguranje za svoj novi avion vredan tadašnjih 2 376 638 dinara, kako je svuda u svetu u sličnim prilikama uobičajeno. Ovo je bio signal za aktiviranje nemačke vojne obaveštajne službe. Akcija Abvera je trebalo da se odvija preko osiguravajućeg društva „Internationale Versicherung Geschäft“ iz Beča, sa mešovitim austrijsko-nemačko-italijanskim kapitalom, koje je prema uputstvu ponudilo najbolje finansijske uslove osiguranja. Međutim, intervenisala je odgovarajuća služba Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije i odredila, shodno zakonskim propisima i s obzirom na tajnost i interese države u ovome poslu, da se osiguranje prototipa aviona IK-3 može poveriti samo domaćem osiguravajućem društvu.
Nakon toga je društvo iz Beča, prema kazivanju njegovog nekadašnjeg činovnika gospodina Deneša Vajsa iz Zagreba, osnovalo svoju filijalu u Jugoslaviji pod imenom „Balkan“ u Beogradu, koja je pobedila na raspisanom konkursu. Da bi se mogao oceniti stepen rizika, osiguravajuće društvo je prema datom uputstvu centrale nemačke vojne obaveštajne službe tražlo detaljne proračune i planove aviona IK-3. Firma Rogožarski je uz odobrenje glavnog generalštaba, štaba vazduhoplovstva vojske i po dogovoru sa konstruktorima, predala traženu tehničku dokumentaciju osiguravajućem društvu, koja je po kazivanju jednog od konstruktora aviona IK-3, inženjera Slobodana Zrnića, prethodno bila „frizirana“ u nekim bitnim elementima.
Dve godine kasnije ova ista vojna obaveštajna služba je preko svoje špijunske filijale u Jugoslaviji ponovno preduzela konkretne korake da dođe do željenih podataka o ovom novom lovačkom avionu IK-3, u vreme kada je prva serija od 12 aviona ovoga tipa bila pri kraju fabrikacije i kada se očekivalo, da ovi avioni i zvanično budu predati letačkim jedinicama jugoslovenskog vazduhoplovstva.
Do ovih informacija je trebao da dođe nemački agent, oficir Vermahta Šiler, formalno raspoređen kao pomoćnik pukovnika Laumana, nemačkog vazduhoplovnog atašea u nemačkom poslanstvu u Beogradu. Oficir Šiler je pokušao da dođe do podataka preko jugoslovenskog vazduhoplovnog oficira. Naime traženi su neki tehnički podaci o novom jugoslovenskom lovackom avionu IK-3, koji je uskoro trebalo da bude predat 6. vazduhoplovnom lovačkom puku na ispitivanje i trenaž pilota, i to 51. elitnoj lovackoj grupi. Novi obaveštajni zadatak je predstavljao vojnu tajnu par ekselans, a odgovorna služba tajnog Servisa je izradila odgovor i predala ga oficiru vazduhoplovstva. Od tog momenta je počelo detaljno planiranje kontraobaveštajne operacije „Šiler“. Oficiru je naloženo, da u stanu Marije Bauderer, kod koje je učio francuski jezik, organizuje sastanak sa Šilerom i utvrdi dan i čas predaje dokumenata, a da zatim o tome obavesti šefa Servisa tajne službe. Oficir je postupio po primljenom nalogu, te je operativna grupa agenata beogradske policije iznenada upala u Marijin stan, gde je zatekla Šilera, Mariju i oficira. Šiler se nije zbunio, odmah je izvadio diplomatsku legitimaciju i izjavio da uživa diplomatski imunitet. Pristao je da iz džepova povadi sve lične stvari i stavi ih na sto, tek kad su mu prišla dva agenta s uperenim pištoljima. Među ličnim papirima i stvarima se nalazio i inkriminisani izveštaj, koji se odnosio na avion IK-3. Pretres stana Marije Bauderer je rezultovao pronalaženjem gomile kompromitujućeg materijala. Ona je lišena slobode na licu mesta. Šiler je pušten, nakon što je potpisao policijski zapisnik.
Po završetku ove kontraobaveštajne operacije Načelnik Glavnog generalštaba Vojske, armijski general Petar Kosić je redovnim službenim putem podneo zahtev Ministarstvu za inostrane poslove, da se Šiler i njegovi saradnici proglase za „persone non grata“ (nepoželjne osobe) i oni su proterani iz Jugoslavije.[1]
IK-3 u Aprilskom ratu 1941. godine uredi
Svih 12 proizvedenih aviona IK-3 predati su 51. lovačkoj grupi koja se nalazila u sastavu 6. lovačkog puka koji je tokom Aprilskog rata bio zadužen za odbranu Beograda. 51. lovačka grupa bila je sastavljena od 161. i 162. lovačke eskadrile koje su bile stacionirane na aerodromu Zemun.
U trenutku izbijanja Aprilskog rata, u naoružanju 51. lovačke grupe nalazilo se 6 borbeno sposobnih aviona IK-3, od ukupno 12, koliko je isporučeno. Jedan avion izgubljen je u udesu, dva su se nalazila na redovnom servisu u fabrici Rogožarski, dva su se nalazila na servisu u pukovskoj radionici, a jedan je bio na modifikaciji.
U borbama iznad jugoslovenske prestonice učestvovalo je 6 aviona IK-3 čiji piloti su nakon simuliranih borbi sa jugoslovenskim Me-109 E-3 imali priliku da se delimično pripreme za ono što ih očekuje u borbi protiv nemačke Luftvafe. Iako je IK-3 bio sporiji od Me-109, bio je znatno pokretljiviji zbog čega je razvijena posebna taktika za borbu protiv nemačkih lovačkih aviona. Zbog veće pokretljivosti IK-3, jugoslovenski piloti upuštali su se u borbu sa nemačkim Meseršmitima izvodeći čitav niz spojenih zaokreta. Zbog manjeg radijusa okretanja IK-3, nemački piloti koji bi se upustili u borbu bi se posle nekoliko zaokreta našli na nišanu jugoslovenskih pilota. Uprkos velikom broju pogodaka koje su postigli jugoslovenski piloti, broj oborenih nemačkih aviona bio je relativno mali zbog toga što jugoslovenski avioni nisu bili naoružani zapaljivom municijom.
Posle prvog dana rata 161. i 162. lovačka eskadrila imale su samo tri borbeno sposobna aviona IK-3. Avion narednika Milisava Semiza je teško oštećen 7. aprila, ali je pilot uspeo da sleti na Zemunski aerodrom. Istog dana stavljen mu je na raspolaganje IK-3 koji je bio na modifikaciji u fabrici aviona Rogožarski. Preostali avioni IK-3 preleteli su zajedno sa ostalim avionima 6. lovačkog puka na aerodrom Veliki Radinci, gde su ih posade spalile u zoru 12. aprila, zbog približavanja Nemaca.
Narednik Milisav Semiz, koji je tokom Aprilskog rata leteo na lovačkom avionu IK-3, bio je najuspešniji pilot-lovac Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva sa četiri nepotvrđene vazdušne pobede.
Jugoslovenski piloti koji su leteli na lovačkim avionima IK-3, postigli su tokom Aprilskog rata 11 nepotvrđenih vazdušnih pobeda uz gubitke od četiri oborena IK-3 i tri koje su njihove posade uništile na zemlji kako ne bi pali neprijatelju u ruke.
Tehničke karakteristike uredi
| Parameter | Podaci |
|---|---|
| Posada | 1 član (pilot) |
| Dužina | 8,00 m |
| Razmak krila | 10,30 m |
| Visina | 3,25 m |
| Površina krila | 16, 50 m² |
| Pogon | Hispano Suiza HS 12Y29 snage 925 KS / 690 kW |
| Gorivo | 330 l |
| Ulje | 38 l |
| Masa - prazan | 2.068 kg |
| Masa - poletan | 2.630 kg |
| Dužina staze poletanja | 200 m |
| Vreme penjanja na 5.000 m | 7,49 min |
| Dolet | 600 km |
| Plafon leta | 9.400 m |
| Brzina | 527 km/h |
| Brzina krstarenja | 415 km/h |
| Naoružanje; | 1 h 20 mm top i 2 h 7,92 mm mitraljeza Brauning (2 h 500 metaka) |
Naoružanje uredi
- 1 x 20 mm top Erlikon FF/SMK M.39 E.M,
- 1 x 20 mm top Hispano-Suiza HS.404 (60 metaka),
- 2 x mitraljezi 7,92 mm FN-Brauning (M.38 Browning FN) (2 x 500 metaka)
- Standarna navigaciona radio-stanica.
Spisak uredi
| Broj | Predratno korišćenje | 6. april 1941. | 7. april 1941. | 11. april 1941. | 12. april 1941. |
|---|---|---|---|---|---|
| No1-2151 | Milan Pokorni, srušen 19. januara 1939. | ||||
| No2-2152 | Rogožarski A. D., radionica | zarobljen/Zemun | |||
| No3-2153 | 6. lovački puk, radionica | zarobljen/Zemun | |||
| No4-2154 | Rogožarski A. D., radionica | zarobljen/Zemun | |||
| No5-2155 | 6. lovački puk, radionica | zarobljen/Zemun | |||
| No6-2156 | Anton Ercigoj, srušen 6. septembra 1940. | ||||
| No7-2157 | Rogožarski radionica | Milisav Semiz | Milisav Semiz | spaljen u Velikim Radincima | |
| No8-2158 | Eduard Banfić, uništen pri sletanju | ||||
| No9-2159 | Sava Poljanec, uništen pri sletanju | ||||
| No10-2160 | Dušan Boričić, oboren | ||||
| No11-2161 | Milisav Semiz, uništen pri sletanju | ||||
| No12-2162 | Dušan Vujičić | Dušan Vujičić | Dušan Vujičić | spaljen u Velikim Radincima | |
| No13-2163 | Todor Gogić | Todor Gogić | Todor Gogić | spaljen u Velikim Radincima |
Komparativni avioni uredi
Povezano uredi
Reference uredi
- ↑ Petar Bosnić:Operacija Šiler, rat špijuna za IK-3: Časopis Aeromagazin br. 12, pp. 32-34, novembar 1999.
Literatura uredi
- Ilustrovana istorija vazduhoplovstva – IRO „Vuk Karadžić“ i „Službeni list SFRJ“, Beograd, 1987.
- Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan; (2010) ((sh)). Vek avijacije u Srbiji 1910—2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2.
- Petar Bosnić:Operacija Šiler, rat špijuna za IK-3: Časopis Aeromagazin br. 12, pp. 32–34, novembar 1999.
- Dimitrijević, Bojan; P. Miladinović, M. Micevski; (2012). Kraljevsko Vazdhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918—1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8.
- Janić Č., Petrović O., Kratka istorija vazduhoplovstva u Srbiji, Beograd, Aerokomunikacije. 2011. ISBN 978-86-913973-1-9. pp.
- Frank Joseph, The Axis Air Forces: Flying in Support of the German Luftwaffe: Flying in Support of the German Luftwaffe, ABC-CLIO,Santa Barbara Ca,2011. ISBN 978-0-313-39590-1.
Spoljašnje veze uredi
- IK-3 Arhivirano 2014-08-23 na Wayback Machine-u
- IK-3
- Rogozarski Ik-3
- Nakon predaje IK-3
- First prototype(en)
- Chronik des JG 27 April 1941
- Maketarstvo
- AZ Models 1/72 Rogozarski IK-3
- Rogozarski IK-3, 1/72, AZ model, Oleg Vehov, Rusija.
- Rogozarski IK-3, 1/48, Aeropoxy, kojim je leteo pilot-narednik Dušan Vujičić, aprila 1941., zabeleživši tri pobede.
- Rogozarski IK-3 1/144, Aeropoxy
- Azur FRROM – 3x IK-3 Arhivirano 2014-04-13 na Wayback Machine-u
- Makete aviona IK-3 u razmeri 1-72 Arhivirano 2014-04-13 na Wayback Machine-u, Nenad M. Miklušev
- Rogozarski IK-3 1/32 Aeropoxy