Pterelaj
Pterelaj (grčki: Πτερέλαος) bio je u grčkoj mitologiji kralj ostrva Tafosa kod akarnanijske obale.
Pterelaj je bio sin Tafijev, unuk Posejdonov i Hipotojin. Imao je nekoliko šest sinova (Hromije, Tiran, Antioh, Hersidamant, Mestor i Eueret) te ćerku koja se zvala Kometo.[1] Posejdon je Pterelaju podario čarobnu zlatnu vlas u kosi, i ta ga je vlast činila nepobedivim i besmrtnim sve dok se nalazila u njegovoj kosi. Pterelaj je sa sinovima krenuo u Mikenu, a kada nije uspeli da od mikenskog kralja Elektriona preuzmu vlast, iz osvete su mu oteli goveda. Zbog toga je između njih i Elektrionovih sinova izbio sukob, u kome su poginuli svi osim Pterelajevog sina Euereta i Elektrionovog sina Likimnija. Elektrion je protiv Tafljana pokrenuo rat, no slučajno je stradao od ruke svoga rođaka Amfitriona, koji je bio zaručen s njegovom ćerkom Alkmenom. Pohod na Tafljane preuzeo je Amfitrion, koji je dugo opsedao Tafos, sve dok nije nagovorio Pterelajevu ćerku Kometo, koja se bila zaljubila u Amfitriona, da iz očeve glave istrgne zlatnu dlaku. Osvojeni Tafos predao je Amfitrion svojim saveznicima, među kojima je bio Kefal.[2] Kefal je vladao mnogim ostrvima, a jedno od njih nazvano je Kefalenijom.[3] Odisej je bio Kefalov potomak preko Kefalovog sina Arkesija i Arkesijevog sina Laerta.
Lelegov sin uredi
U grčkim legendama postojao je još jedan, stariji Pterelaj, koji je prema jednoj genealoškoj verziji zapravio bio otac Tafijev i deda tafljanskog Pterelaja. Ovaj stariji Pterelaj bio je pre-helenski kralj čiji su se potomci (Lelezi) raširili po čitavoj Grčkoj i po širem mediteranskom prostoru.[4] Pterelaj je vladao krajem uz reku Ahelos, koji je kasnije nazvan Akarnanijom. Pterelaj je imao brojne sinove, koji su se naselili u oblastima blizu Ahelosa, uključujući i obližna ostrva u Jonskom moru.[5] Njegovi sinovi Itak, Nerit i Poliktor naselili su Itaku (koja je nazvana po prvom od njih). Među drugim njegovim sinovima bili su i Tafije i Teleboant, koji su utemeljili pleme Tafljana, odnosno Telebojana.
Reference uredi
- ↑ Ceces uz Likofrona, 932.
- ↑ Pseudo-Apoodor, Biblioteka, II, 4, 6-7.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 37, 6.
- ↑ Evstatijev komentar uz Homera, str. 1473; sholija uz: Apolonije Rođanin, Argonautica I, 747.
- ↑ Strabon, Geografija, VII, p. 322; X, p. 459.
Izvori uredi
- Apolodor. Translation by Robin Hard. The Library of Greek Mythology. Oxford University Press, 1999. ISBN 978-0-19-283924-4; pp. 68–70