Piritoj
Piritoj (starogrčki: Πειρίθοος ili Πειρίθους) bio je, u grčkoj mitologiji, kralj Lapita u Tesaliji, sin Zevsa i Iksionove supruge Dije, te suprug Hipodamije, na čijem je venčanju došlo do čuvenog boja Lapita i kentaura. Prema mitu, bio je i blizak prijatelj Tezejev.
Mitologija uredi
Piritoj je bio sin "nebeske" Dije i Zevsa ili, po drugim verzijama, Iksiona.[1] Najbolji mu je prijetelj bio Tezej. U prvom pevanju Ilijade stari Nestor ubraja Piritoja i Tezeja "junačke slave" među pripadnike ranije generacije heroja, koji su živeli u doba njegove mladosti i koji "med podzemljarima oni med ljudima najjači bjehu, najjači bijahu oni, i najjači s njima se borci borahu: zvjerovi brdski, al' ovi su propali strašno".[2]
Piritoj se spominje kao heroj koji je učestvovao u kentauromahiji, odnosno borbi sa kentaurima, zajedno sa Tezejem, Nestorom, Drijantom i Kenejem. Njihova borba se završila uspešno, i to baš na dan kad je Hipodamija, njegova supruga, rodila sina Polipeta.[3]
U kasnijim predanjima, on je Iksionov sin i polubrat kentaura. Na dan venčanja Piritoja i Hipodamije, kentaur Eurit (ili Euriton) opio se vinom i silovao nevestu. Tada su i drugi kentauri nasrnuli na lapitske žene i dečake, ali su ih u tome sprečili prisutni junaci i ubili Eurita. Po jednoj priči, kentaure je na ovaj čin naveo bog rata Ares, koji je bio uvređen ili zbog toga što mu Piritoj nije prineo žrtvu ili zato što ga nije pozvao na svoje venčanje. Po drugoj verziji, kentauri i Lapiti zapodenuli su borbu oko vlasti nad jednim delom zemlje kojeg Piritoj nije želeo da se odrekne.[3]
Još pre nego što se venčao Hipodamijom, Piritoj je želeo da upozna Tezeja, o čijim podvizima je slušao. Da bi ga izazvao, ukrao mu je goveda koja su pasla kod Maratona, ali umesto da se potuku zbog toga, dva junaka izrazili su međusobno divljenje i postali verni prijatelji. Tada su se dogovorili da će se obojica oženiti Zevsovim kćerima i da će jedan drugom pomoći u tome. Tako je Tezej uspeo da otme i oženi Helenu, kćer Zevsa i Lede. Piritoj je odlučio da se oženi Persefonom, Hadovom suprugom. Tezej je prvo pokušao da odvrati prijatelja od te namere, ali je naposletku pošao sa njim u pozemni svet. Had ih je dočekao ljubazno i smestio pred bogatu trpezu, ali kada su seli ostali su prikovani za stolice Lete (zaborava). Kad je Herakle sišao u pozemni svet, uspeo je da oslobodi samo Tezeja; naime, kad je pokušao osloboditi Piritoja, zemlja se zastresla.[4] Piritoj je, kao glavni krivac, zajedno sa svojim ocem Iksionom, morao večito da trpi kaznu: iako postavljen ispred bogate trpeze, nije smeo da je takne zbog najstarije Erinije koja ju je čuvala.[3]
Piritoj se u nekim izvorima spominje i kao jedan od Argonauta i lovaca na Kalidonskog vepra i kao Tezejev pomoćnik pri otmici Antiope, amazonske kraljice.[3]
Pirirtoj u umetnosti uredi
Kentauromahija je vrlo česta tema, kako u monumentalnoj, tako i u zanatskoj umetnosti stare Grčke. Ova tema je prikazivana i u hramovima (npr. u Zevsovom hramu u Olimpiji i Apolonovom u Figaliji).[3]
Antički izvori uredi
- Homer, Odiseja, XXI, 295-305, XI, 631;
- Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 5, 12 sqq;
- Vergilije, Eneida, VI, 393;
- Ovidije, Metamorfoze, XII, 218;
- Higin, Fabulae, s.v. Centauri, s.v. Helena;
- Horacije, Ode, IV, 7.
U popularnoj kulturi uredi
- Piritoj se pojavljuje u jednoj epizodi animirane TV serije Class of the Titans pod naslovom "Recipe for Disaster", u kojoj mu je glas podario Michael Donovan. Priča o tome kako je on ostao zarobljen u podzemnom svetu i kako ga Herakle nije uspeo osloboditi ostala je u seriji nepromenjena, ali se, s druge strane, kaže da je Had oslobodio Piritoja nakon smrti.
- Piritoj se pojavljuje u video igrici God of War III, gde mu je glas podario Simon Templeman. Tu je prikazan kao Hadov zatočenik. Piritoj nudi Kratosu da ga oslobodi u zamenu za Apolonov luk. Na kraju ga Kratos sprži s jednim od Kerbera i dočepa se luka.
Reference uredi
- ↑ Homer Ilijada, XIV, 317.
- ↑ Homer, Ilijada, I, 266‒268 (prev Tomo Maretić: Homerova Ilijada, Matica hrvatska, Zagreb, 1961).
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Cermanović-Kuzmanović, A. & Srejović, D. 1992. Leksikon religija i mitova. Savremena administracija. Beograd.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 5, 12.
