Wikipedija

Mavrikijevi balkanski pohodi

Mavrikijevi balkanski pohodi su bili niz vojnih ekspedicija koje je vodio vizantijski car Mavrikije (ili Mauricije, vladao 582-602) u pokušaju da odbrani balkanske provincije od Avara i Slovena. Mavrikije je bio jedini vizantijski car, osim Anastasija I, koji je vodio odlučnu balkansku politiku u poznoj antici, čime je posvetio odgovarajuću pažnju sigurnosti severne granice od varvarskih upada. Tokom druge polovine vladavine, balkanske kampanje su bile najvažniji deo njegove inostrane politike, jer mu je povoljan mirovni ugovor sa persijskim Sasanidskim carstvom 591. omogućio da iskusne trupe premesti sa persijskog na balkansko ratište.

Time se situacija promenila, jer su nakon te godine neuspesi zamenjeni uspesima. Iako se uglavnom veruje da su njegovi pohodi bilo tek simbolični i da je rimska vlast na Balkanu propala odmah nakon njegovog zbacivanja 602., Mavrikije je možda bio na pragu da spreči ulazak Slovena na Balkan, čime je tamo zamalo očuvao poredak kasne antike. Njegov uspeh je poništen tek desetak godina nakon njegovog zbacivanja. Retrospektivno govoreći, ove kampanje su bile poslednje u nizu klasičnih rimskih pohoda protiv varvara na Rajni i Dunavu. Što se Slovena tiče, ovi pohodi su imale tipične crte rimskih kampanja protiv neorganizovanih plemena i onoga što se danas naziva asimetrično ratovanje.

Istočno rimsko carstvo 526–600

Balkan pre 582. uredi

Kada je Mavrikije došao na presto, najveći propusti njegovih prethodnika su se nalazili na Balkanu. Justinijan I je zanemario odbranu Balkana od Slovena, koji su pretili granici od 500. i sve vreme pljačkali balkanske provincije. Mada je obnovio fortifikacije na dunavskom limesu, nije išao u pohode protiv Slovena, dajući prednost zapadnom (Vandali i Ostrogoti) i istočnom (persijskom) teatru. Njegov nećak i naslednik Justin II je podsticao Avare protiv Gepida a zatim i protiv Slovena. Međutim, ovo je avarskom kaganatu samo omogućilo da ojača i postane opasnija pretnja od Gepida i Slovena. Pošto je Justin II dopustio Avarima da napadaju Slovene sa rimske teritorije, oni su ubrzo uvideli da baš tu ima najviše plena. Da stvari budu gore, Justin je započeo Rimsko-persijski rat 572-591, kojim je zavezao snage na istoku, kada su bile potrebne na Balkanu. Mavrikijev prethodnik i tast Tiberije II Konstantin je ispraznio trezor. Iz svih tih razloga, slovenski upadi na Balkan su se nastavili i uništili kasnoantički poredak.

Nekoliko meseci pre Mavrikijevog dolaska na presto, borbe su dobile novu dimenziju, nakon što je avarski kagan Bajan uz pomoć slovenskih pomoćnih trupa, 582. zauzeo Sirmijum (danas Sremska Mitrovica) u provinciji Panoniji. Ovim je Bajan dobio novu operativnu bazu južno od Dunava, odakle je mogao neometano harati Balkanom, s obzirom da je Savu lakše preći nego Dunav. Bilo je, doduše, moguće kupiti mir od Avara i ubediti ih da se povuku sa rimske teritorije, ali oni su stalno kršili mirovni dogovor. Sloveni su, delimično pod avarskom vlašću, bili posebna priča. Pošto su imali samo plemensku organizaciju, pljačkali su Balkan nezavisno, čak su time pokušavali da izbegnu avarsku vladavinu. Tako su Avari i Sloveni predstavljali dve drugačije pretnje.

Avarski i slovenski upadi 582-591. uredi

 
Balkan 582-612

Slovenski upadi su se pojačali nakon pada Sirmijuma. Haranja čak na Peloponezu su dovela do osnivanja tvrđavskog grada Monemvasije. Avari su 584. opljačkali i Singidunum (dan. Beograd), čime se otvorila mogućnost za pad tvrđavskog pojasa duž dunavskog limesa, u kome je došlo do uništenja mnogih fortifikacija koje je izgradio ili obnovio Justinijan. Viminacijum (dan. Kostolac) je zauzet iste godine.

Pošto su Mavrikijeve snage bile vezane u Justinovom ratu sa Persijancima, mogao je okupiti tek malu armiju protiv Avara i Slovena koji su harali Balkanom. Njegovi napori su bili ometeni činjenicom da su balkanske operacije bile potpuno defanzivne. Nasuprot persijskom teatru, balkanski je davao malo mogućnosti vojnicima da dopune platu pljačkom, zbog čega su borbe bile neprivlačne. Mavrikijevim slabo motivisanim trupama je bilo teško da postignu čak i male i lokalne uspehe. Redak izuzetak je bila pobeda komandanta Komentiola kod Adrijanopolja (Edirne u Turskoj) 584/585, kojim je slovenski upad skrenut u Grčku. Očigledno uništenje velikih delova stare Atine se verovatno desilo u ovom periodu.

Situacija na Balkanu se tako pogoršala da se persijski šah Hormizd IV mogao s razlogom nadati mirovnom ugovoru po kojem je Jermenija prepuštena Persijancima. Mavrikije je odbio ovu ponudu i uspeti će da dogovori mnogo povoljnije mirovne uslove 591, nakon značajnih uspeha na bojištu. Ali, zasad je morao trpeti avarske i slovenske upade i nadati se da će singidunumski garnizon odvratiti napadače, kao stalna pretnja avarskoj domovini na drugoj obali Dunava. Rimsko prisustvo u Singidunumu je bilo dovoljno jako da stalno remeti avarske napade, ali ne i da ih spreči. Uprkos ovog garnizona, Avari su uništili utvrđene gradove Ratiaria (na pola puta između Vidina i Loma u Bugarskoj) i Oescus (kod Plevena u Bug.) na Dunavu i opsedali[1] Solun 586, što je bilo praćeno slovenskim haranjem do Peloponeza. Malobrojnija Komentiolova rimska vojska je izbegavala svaku direktnu konfrontaciju i zadovoljavala se remećenjem avarskih upada čarkanjem i noćnim napadima - taktikom celishodnom po Mavrikijevom Strategikonu.[2] Komentiol je 586. i 587. odneo nekoliko pobeda protiv Slovena na donjem Dunavu i dva puta zamalo uhvatio avarskog kagana Bajana. U Tomisu (dan. Konstanca u Rumuniji), na obali Crnog mora, kagan je pobegao preko obale u obliku lagune, dok je zaseda na južnoj padini Balkanskih planina ometena nesporazumom među rimskim trupama:

"tovarna životinja je odbacila svoj teret. To se desilo kada je njen gospodar marširao ispred nje. Ali oni koji su dolazili otpozadi i videli životinju kako vuče tovar iza sebe, povikali su gospodaru da se okrene i ispravi to. E pa ovaj događaj je bio razlog za veliku uzburkanost u vojsci i počela je bežanija pozadi, jer je uzvik bio poznat gomili: iste reči su takođe bile signal i izgledalo je da znače "beži", kao da su se neprijatelji pojavili u blizini brže nego što se moglo zamisliti. U vojsci je bio veliki metež i mnogo buke; svi su vikali glasno i terali jedni druge da se okrenu, pozivajući s velikim nemirom na jeziku te zemlje "torna, torna, fratre", kao da je bitka iznenada počela u sred noći"[3]

Citirana fraza zbog koje je došlo do nesporazuma se smatra prvim primerom rumunskog jezika.

Sledeće godine, od Komentiola je komandu preuzeo Prisk. Njegov prvi pohod u Trakiju i Meziju se pretvorio u fijasko, čak je ohrabrio Avare da dođu do Mramornog mora. Avarski pritisak se ipak donekle smanjio, usled propadanja njihovih mostova na Savi.

Mavrikije je ipak uradio sve što je mogao da ojača svoje trupe na Balkanu, a slovenska haranja su se nastavljala. Nadao se da će dobiti novac tako što će smanjiti vojničke plate za četvrtinu. Objava ovih planova je dovela do pobune na persijskom frontu 588, zbog čega je Mavrikije morao napustiti tu ideju. Zbog toga će sledeće tri godine na Balkanu raspolagati ograničenim sredstvima za odbijanje Avara i Slovena.

Pohodi 591-595 uredi

Mavrikije je krajem leta 591. konačno sklopio mir sa persijskim šahom Hosrauom (Hozrojem) II, kojim je ovaj predao Jermeniju Rimskom carstvu. I konačno je imao na raspolaganju veterane iz persijskog rata, a takođe i regrutni potencijal Jermenije. Smanjeni avarski i persijski pritisak je omogućio Rimljanima da se usmere na Slovene 590/591. Mavrikije je već 590. posetio Anhijal (današnje Pomorie kod Burgasa u Bugarskoj) i druge gradove u Trakiji, da bi nadgledao obnovu i podizao moral vojsci i narodu. Nakon sklopljenog mira sa Persijom, ubrzao je ova zbivanja prevoženjem trupa na Balkan.

Njegove trupe su 592 povratile Singidunum, koji će kasnije opet biti izgubljen Avarima. Manje rimske jedinice su se bavile policijskim akcijama protiv slovenskih napadača u Meziji i obnovom linija komunikacije između rimskih gradova. Mavrikije je želeo da obnovi čvrstu odbrambenu liniju duž Dunava, baš kao što je i Anastasije I to radio vek ranije. Pored toga, nameravao je da drži Avare i Slovene dalje od rimske teritorije putem kontrainvazije njihovih zemalja, kako bi omogućio rimskim trupama da uvećaju platu pljačkom neprijateljske teritorije, čime bi ovakve kampanje bile privlačnije.

Mavrikijev general Prisk je u proleće 593. počeo ometati Slovene u prelaženju Dunava. Porazio ih je nekoliko puta pre nego što je prešao Dunav da prenese borbe u nemapiranim močvarama i šumama današnje Velike Vlaške (Muntenija, Vlaška istočno od Olte) do jeseni. Zatim se oglušio o Mavrikijevo naređenje da provede zimu na severnoj obali Dunava, među zaleđenim močvarama i rekama i ogolelim šumama. Prisk se umesto toga povukao u zimovnik u Odesos (Varna u Bugarskoj). Ovo je dovelo do novog slovenskog upada 593/594. u Meziju i Makedoniju, kada su uništeni gradovi Akvis, Scupi (kod Skoplja) i Zaldapa (u Dobrudži).[4]

Mavrikije je 594. smenio Priska i na njegovo mesto postavio svog, prilično neiskusnog, brata Petra. Uprkos početnog neuspeha, Petar je zadržao svoj položaj, porazio Slovene kod Marcianopolisa (danas Devnja kod Varne u Bugarskoj) i patrolirao Dunavom između Nove (Novae, verovatno Svištov u Bugarskoj) i Crnog mora. Krajem avgusta, prešao je Dunav kod Sekuriske (Nikopola), zapadno od Nove i probio se do reke Helibacije, čime su uspešno poremećene slovenske pripreme za nove pljačkaške pohode.[5]

Ovaj uspeh je omogućio Prisku, kome je u međuvremenu poverena komanda nad drugom armijom, uzvodno, da spreči avarsku opsadu Singidunuma 595. u kombinovanoj akciji sa rimskom dunavskom flotom. Činjenica da su se Avari povukli i napustili planove da unište grad i deportuju njegove stanovnike, nasuprot njihovom osvajanju iz 584, pokazuje njihov nedostatak samopouzdanja i pretnju koju su videli u ovoj graničarskoj tvrđavi.[6]

Avari su se nakon toga okrenuli Dalmaciji, gde su opljačkali nekoliko tvrđava, izbegavajući direktan sukob sa Priskom. Rimski komandanti nikada nisu bili previše zabrinuti zbog varvarskih upada u ovu zabačenu i osiromašenu provinciju, pa je Prisk morao delovati oprezno. Nije smeo zanemariti odbranu Dunava, pa je poslao manje snage protiv avarskog napredovanja. One su ga omele i čak povratile deo plena.[7]

Ništa značajno 596-597 uredi

Posle ovog srednje uspešnog avarskog upada u Dalmaciju, na Balkanu će u sledećih godinu i po dana biti samo manjih akcija. Obeshrabreni nedostatkom uspeha, Avarima se učinilo da će biti više plena na zapadu Evrope, pa su zato 596. napali Franke.[8] U međuvremenu, Rimljani su koristili Marcijanopolis kao operativnu bazu na donjem Dunavu protiv Slovena, ne iskorištavajući avarsko odsustvo. U ovo vreme nije bilo ni većih slovenskih napada.

Pohodi 597-602 uredi

Ojačani franačkim dankom, Avari su s jeseni 597. nastavili aktivnosti na Dunavu, na iznenađenje Rimljana. Čak su uspeli da opkole Priskovu vojsku u Tomisu. Opsada je dignuta 30. marta 598., jer je Komentiol doveo vojsku (prilično neiskusnih vojnika) preko Balkanskih planina pa niz Dunav do Zikidibe, kod današnje Medžidije, svega 30-tak kilometara od Tomisa.[9] Iz nepoznatih razloga, Prisk nije progonio Avare i pomogao Komentiolu; ovaj drugi je morao izbeći Iatrus (na ušću Jantre u Dunav, istočno od Svištova), gde su njegove trupe ipak poražene i morale su se probijati na jug preko Balkanskih planina. Avari su iskoristili ovu pobedu i napredovali su do Drizipere kod Arkadiopolisa (Lüleburgaz u Turskoj), između Adrijanopolisa (Edirne ili Jedrene u Turskoj) i Konstantinopolja, ali tamo je od kuge stradao veliki deo njihove vojske sa sedam kaganovih sinova.[10] Komentiol je nakratko razrešen komande, na njegovo mesto je postavljen Filipik,[11] a Mavrikije je morao pozvati cirkuske frakcije i svoju telesnu stražu da odbrane duge zidove istočno od Konstantinopolja.[12] Mavrikije je za sada uspeo da potkupi Avare.[13] Iste godine je zaključen mirovni sporazum sa Bajanom, avarskim kaganom, kojim su izričito dozvoljeni rimski pohodi u Vlaškoj.[14] Rimljani su ostatak godine upotrebili da reorganizuju svoje snage i analiziraju uzrok neuspeha.[15] .i. .i. .i,

A onda su Rimljani prekršili ugovor: Prisk je ušao u područje oko Singidunuma i prezimio tamo 598/599.[16] Priskove i Komentiolove armije su 599. sišle nizvodno do obližnjeg Viminacija i prešle Dunav. Na severnoj obali su porazili Avare u otvorenoj bici, na njihovom terenu. Ovo nije bio samo prvi avarski poraz u sopstvenoj domovini, već je i poginulo nekoliko Bajanovih sinova. Prisk je nakon toga prodro u panonsku ravnicu, dublje u avarsku domovinu. Porazio ih je duboko unutar njihovog carstva, dok je Komentiol ostao blizu Dunava.[17] Prisk je zatim opustošio velike površine zemlje istočno od Tise, baš kao što su Avari i Sloveni ranije radili na Balkanu. Nekoliko avarskih plemena i njihovi gepidski podanici su imali naročito velike žrtve.[18] Još dve bitke na Tisi su se takođe završile avarskim porazom.[19]

Pored toga, ravenski egzarh Kalinik je iste godine odbio slovenske napade na Istru.

Komentiol je u jesen 599. ponovo otvorio Trajanovu kapiju kod današnje Šipke u Bugarskoj[20]; Rimljani već decenijama nisu koristili ovaj planinski prolaz. Petar je 601. napredovao do Tise i držao Avare na odstojanju od Dunavskih katarakata (Đerdap), koji su bili vitalni za rimsku dunavsku flotu radi održavanja pristupa Sirmijumu i Singidunumu.[21] Petar je zatim, 602, ključno porazio Slovene u Vlaškoj, dok su se Avarskom kaganatu protivili Anti i koji je bio na ivici propasti zbog pobune nekoliko avarskih plemena.[22] Jedno od ovih pobunjenih plemena je čak prebeglo na vizantijsku stranu.[23] Rimljani su uspešno obnovili dunavsku liniju. Isturena odbrana na neprijateljskim teritorijama u Vlaškoj i Panoniji je uspešno vođena. Ali kada je Mavrikije naredio vojsci da zimu 603/603. provede na severnoj obali Dunava, kako bi se učvrstio uspeh i uštedeo novac za stanove, njegove trupe su se pobunile kao i 593. Ali, za razliku od Priska u prethodnom slučaju, Petar se nije oglušio o careva naređenja. Zbog toga je ubrzo izgubio kontrolu nad svojom armijom, koja je odmarširala pravo do Carigrada. Ovo će dovesti do Mavrikijevog zbacivanja i smrti, što je bio prvi uspešan državni udar u Vizantijskom carstvu.

Balkan posle 602 uredi

Mavrikije je umirio Balkan, što nije bilo postignuto još od Anastasija I. Avari i Sloveni su neumoljivo držani na odstojanju. Provincije su bile na pragu potencijalnog oporavka; za ponovno učvršćenje rimske vlasti ključne su bila rekonstrukcija i ponovno naseljavanje. Mavrikije je planirao da naseli jermenske vojnike-seljake u opustele krajeve i da romanizuje tamo naseljene Slovene. Posle njegovog zbacivanja, ovi planovi su se izgubili a takođe i vojni pohodi i moguće uništenje ili potčinjavanje avarske imperije. Novi rimski car Foka (602-610) će opet morati da se bori protiv Persijanaca: taj istočni neprijatelj je u prvoj fazi novog rata zauzeo Jermeniju. Zato Foka nije mogao nastaviti pohode pređašnjih razmera, niti da naseli Jermene na Balkan.[24] Ovo je na kraju dovelo do opadanja Rimskog carstva na Balkanu i kraja Kasne antike u regionu.

Fokini balkanski pohodi? - zatišje pred buru 602-612 (ili 615) uredi

Rašireno uverenje da je rimska kontrola nad Balkanom propala odmah nakon njegovog dolaska na vlast,[25] je protivna svim dokazima.[26]

Foka je uistinu nastavio Mavrikijeve pohode u nepoznatim razmerama (mada verovatno sa mnogo manje rigoroznosti i discipline...) i verovatno je posle 605. preveo snage na Persijski front.[27] Ali čak i posle 605, nije verovatno da je sa Balkana povukao sve snage, imajući u vidu njegovo tračansko poreklo. Nema arheoloških dokaza poput ostava novca ili uništenja koje bi pokazalo slovenske ili avarske upade, a kamoli potpuni kolaps rimske vlasti tokom Fokinih godina.[28] Naprotiv, poznato je da su izbeglice iz Dardanije, "Dakije" i "Panonije" zatražile zaštitu u Solunu tek u vreme njegovog naslednika Iraklija (610-641).[29] Moguće da je u Fokino vreme došlo čak i do delimičnog oporavka. Očigledno da je pod Mavrikijem i Fokom obnovljeno mnogo tvrđava.[30] Ali čak i da je tako, Fokina je neaktivnost, manje više nametnuta pogoršanjem situacije na persijskom frontu, utrla put masovnom invazijama Iraklijeve prve decenije i kasnijoj propasti rimske vlasti na Balkanu.[31]

Veliki slovenski i avarski napadi 612-626 uredi

Vrlo je verovatno da je Iraklije bio primoran povući sve rimske snage sa Balkana. Građanski rat protiv Foke je doveo do pogoršanja na persijskom frontu bez presedana i gubitka ogromnih teritorija. Ovo je, uz neuspešne kampanje protiv Lombarda u Friulima 610. i protiv Franaka 611., verovatno ohrabrilo avarske i slovenske podanike da obnove svoje upade negde iza 612. Tokom 610-tih hronike opet beleže masovna haranja. Gradovi poput Justiniane Prime (moguće Царичин град nedaleko od Leskovca u Srbiji, ili u blizini Skoplja) i Salone su podlegli ovim napadima. Ne zna se u koje je vreme neko područje palo pod Slovene, ali neki događaji se jasno ističu;[32] uništenje Nove iza 613., osvajanje Naisa (Niša) i Serdike (Sofije) i uništenje pomenute Justinijane Prime 615, tri opsade Soluna (610?, 615. i 617.), bitka kod Heraklije na obalama Mramornog mora 619, slovenski napadi na Krit 623[33] i opsada Carigrada 626. Počevši od 620. i arheologija dokazuje slovensko naseljavanje opustelih balkanskih krajeva.[34]

Lagano opadanje rimskog Balkana posle 626. uredi

Neki gradovi su preživeli avarske i slovenske napade i uspeli da održe komunikacije sa Carigradom preko mora i reka. Letopisi pominju nekog rimskog zapovednika Singidunuma sredinom Iraklijeve vladavine. Ali, rimska naselja su opstala i na mnogim pritokama Dunava pristupačnim za brodove, npr. današnje Veliko Trnovo na reci Jantri, gde je u sedmom veku čak sagrađena crkva. Iraklije je iskoristio kratak predah između kraja poslednjeg rata sa Persijom 628. i Arapskih napada 634. da pokuša re-ustanoviti bar nešto od rimske vlasti na Balkanu. Jasan dokaz je gradnja tvrđave Nikopolis (Nikopol u Bugarskoj) 629. Iraklije je takođe dozvolio Srbima da se nasele u Iliriji, a Hrvatima u Dalmaciji i Donjoj Panoniji kao foederati (saveznici) protiv Avara; Hrvati su čak potisnuli granicu do Save 630. Ali, pošto se morao boriti protiv Arapa na istoku, nije mogao dovršiti svoj projekat. Rimska vlast u ruralnim područjima Balkana je bila ograničena na uspeh kratkih letnjih pohoda.[35] Balkanski gradovi su se degenerisali iz polisa antičke klase u kastrone (ili kastele, vojnička naselja) i nisu mogli opet procvetati, zbog čega nisu mogli stvoriti kulturni i ekonomski nukleus. Zato su slovenski naseljenici asimilovali njihovo stanovništvo.[36] Uprkos tome, neki gradovi na Dunavu su zadržali rimske crte do invazije Protobugara 679, do kada su bili i pod vizantijskom vlašću. Činjenica da su Protobugari koristili iskvareni oblik grčkog kao administrativni jezik, pokazuje da su rimsko stanovništvo i administrativne strukture tamo postojale čak i nakon 679. U Dalmaciji su romanski idiomi (Dalmatinski jezik) postojali do kasnog 19. stoleća, dok su u Makedoniji, preci današnjih Aromuna (poznatiji kao Cincari) opstali kao transhumantni nomadi.

I danas se vodi rasprava o poreklu Rumuna. Prema Robertu Roesleru, preci današnjih Rumuna su ranije živeli južno od Dunava i preselili se u Rumuniju: ova teza je draga Mađarima u njihovim nacionalističkim prepirkama sa Rumunijom oko Erdelja. Druga teorija, koju podržavaju Rumunski nacionalisti, tvrdi da dako-romanski kontinuitet počinje rimskim osvajanjem Dakije 106. U centralnoj Albaniji, jedna mala etnička grupa, preci današnjih Albanaca je neprimećena tokom vekova rimske vladavine zadržala svoj predrimski jezik a takođe i odolela slovenskom naseljavanju.

Da rezimiramo, opadanje rimske moći na Balkanu je teklo postepeno, i do njega je došlo usled izostanka vojnog vizantijskog prisustva. Pošto joj je nedostajalo vojnika na Balkanu, nije bilo mogućnosti da Vizantija obezbedi siguran prolaz između gradova. Vladavina nad lokalnim Slovenima je mogla biti nametnuta samo mestimično i samo na kraći rok, nedovoljno da ih asimilira. Ipak, Vizantinci će koristiti svaku priliku, stvorenu nekim zatišjem na arapskom frontu, da potčinjava Slovene i preseljava ih masovno u Malu Aziju. Sa zadrškom od dva stoleća, Trakija i Grčka su rehelenizovani, dok je ostatak Balkana zauzet od Bugara i/ili završio slaviziran, uz pomenute izuzetke Cincara i Albanaca.

Retrospektiva uredi

 
Solid koji pokazuje Iraklija sa sinovima Konstantinom III i Heraklonasom

Uspesi Mavrikijevih pohoda su u Fokino vreme postali prošlost. Nisu se ostvarili Mavrikijevi planovi za obnovu Balkana i preseljenje jermenskih vojnika-seljaka u raseljena područja. Iraklije je za Balkan mogao uraditi još manje. Zato je jedina neposredna posledica bila dvodecenijsko odlaganje slovenskog zauzeća Balkana. Zbog ovoga se često, pogrešno i površno, pretpostavlja da su Mavrikijeve balkanske kampanje bile neuspeh.

Verovatno je da su avarski porazi od 599. imali dugoročni uticaj. Avari su krvavo poraženi u sopstvenoj zemlji, otkrili su da nisu u stanju da zaštite sebe, a kamoli svoje podanike. Do bitke kod Viminacija (Kostolca) 599., smatrali su ih za nepobedive, na osnovu čega su cedili svoje podanike. Kada se ovo pokazalo kao netačno, došlo je do prvih pobuna, koje su slomljene iza 603. Avari su bili u stanju da postignu još uspeha protiva Lombarda, Franaka i Rimljana; ali, nisu mogli vratiti svoju staru reputaciju. Ovo može objasniti slovenski ustanak pod vođstvom Samoa 623, tri godine pre neuspele velike opsade Carigrada.

Mavrikijevim pohodima su okončani avarski snovi o hegemoniji na Balkanu i utrt put za kraj avarske pretnje. Kaganova moć se srušila tek posle neuspele opsade Konstantinopolja 626. Avarski kaganat će biti potpuno uništen tek mnogo kasnije (Karlo Veliki tokom 791-803). Muslimanska osvajanja su počevši od 630-tih odnela orijentalne provincije Rimskog carstva. Stalna arapska pretnja strateški značajnoj Maloj Aziji je imala posledice i za Balkan. Proći će nekoliko decenija pre nego što Vizantija uspe da povrati inicijativu i vrati sebi delove područja pod slovenskom kontrolom (Sklavinia); i još nekoliko vekova će proći pre nego što Vasilije II ognjem i mačem ne stavi opet celo Balkansko poluostrvo pod vizantijsku kontrolu.

Izvori uredi

  1. ↑ Walter Pohl, Die Awaren, pages 105-107.
  2. ↑ Compare Walter Pohl, pages 86,87.
  3. ↑ Theophylacti Simocattae Historiae, II, 15, 6–9, ed. De Boor, Leipzig, 1887; cf. FHDR 1970, Walter Pohl
  4. ↑ Michael Whitby, pages 159f.
  5. ↑ Michael Whitby, pages 160f.
  6. ↑ Michael Whitby, page 161.
  7. ↑ Michael Whitby, page 161.
  8. ↑ Michael Whitby, pages 161, 162.
  9. ↑ Michael Whitby, a.a.O., page 162.
  10. ↑ Michael Whitby, pages 162, 163.
  11. ↑ Walter Pohl, page 153.
  12. ↑ Michael Whitby, page 163.
  13. ↑ Michael Whitby, page 162.
  14. ↑ Walter Pohl, page 154.
  15. ↑ Michael Whitby, page 163.
  16. ↑ Walter Pohl, page 156.
  17. ↑ Walter Pohl, page 156.
  18. ↑ Walter Pohl, page 157., Michael Whitby, page 164.
  19. ↑ Walter Pohl, page 158.
  20. ↑ Nejasno. Trajanova kapija je kod Ihtimana, između Rodopa i Balkanskih planina, povezuje Sofijsko polje i Trakiju. Šipčenski prolaz je u Balkanskim planinama, istočnije, povezuje sever Bugarske i Trakiju
  21. ↑ Michael Whitby, page 164.
  22. ↑ Michael Whitby, page 165.
  23. ↑ Walter Pohl, page 158.
  24. ↑ Michael Whitby, pages 184f.
  25. ↑ for instance Franz Georg Maier (Publischer): Byzanz. Fischer Weltgeschichte Bd 13. Frankfurt a. M. 1973, S. 141
  26. ↑ Florin Curta, The making of the Slavs, page 189.
  27. ↑ Florin Curta, The making of the Slavs, with further references
  28. ↑ Florin Curta, Michael Whitby
  29. ↑ Maurice's Strategikon: Handbook of Byzantine Military Strategy. Translated by George T. Dennis. Philadelphia 1984, Reprint 2001, page 124 with further references.
  30. ↑ Florin Curta
  31. ↑ Michael Whitby
  32. ↑ Michael Whitby
  33. ↑ Franz Georg Maier (Publisher): Byzanz.
  34. ↑ Florin Curta, Compare also Franz Georg Maier (Publisher)
  35. ↑ Franz Georg Maier (Publisher): Byzanz. page 81
  36. ↑ Michael Witby, pages 190 f.

Izvori uredi

  • Maurice's Strategikon: Handbook of Byzantine Military Strategy. translated by George T. Dennis. Philadelphia 1984, Reprint 2001.

Sekundarna literatura uredi

  • Walter Pohl: Die Awaren. 2. Aufl., München 2002.
  • Florin Curta: The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, C. 500–700. Cambridge 2001.
  • Franz Georg Maier (Publisher): Byzanz. Fischer Weltgeschichte Bd 13. Frankfurt a. M. 1973, S. 139ff.
  • Michael Whitby: The Emperor Maurice and his Historian – Theophylact Simocatta on Persian and Balkan Warfare. Oxford 1988.
  • Norwich, John Julius A Short History of Byzantium, 1998

Eksterni linkovi uredi

(na engleskom:)

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Mavrikijevi_balkanski_pohodi&oldid=41149106