Wikipedija

Marcijan Kapela

Marcijan Kapela (lat. Martianus Capella), punim imenom Marcijan Minej Feliks Kapela (lat. Martianus Minneus Felix Capella), bio je rimski pisac iz razdoblja pozne antike, jedan od utemeljivača sistema sedam slobodnih veština (artes liberales), na kojem se zasnivalo srednjovekovno obrazovanje.[1] Prema Kasiodoru, Marcijan se rodio u Madauri — koji je bio i Apulejev rodni grad ― u rimskoj provinciji Africi (danas Souk Ahras u Alžiru). Čini se da se bavio pravom u Kartagini.

Ilustracija iz rukopisa Svadbe Merkurija i Filologije.

Marcijanovi filozofski pogledi uglavnom se temelje na neoplatonizmu, jedinoj školi antičke filozofije koja se u to vreme aktivno suprotstavljala hrišćanstvu.[2][3] Kao ni Makrobije, koji je napisao važno delo u kojem obrađuje drevnu rimsku religiju, ni Marcijan nigde izrekom ne spominje vlastita religijska uverenja. Njegovo je delo većim delom pisano u obliku dijaloga, a ono što u njemu govore književni likovi ne mora nužno odražavati i piščeve stavove.[4]

Mesečev krater Capella nazvan je po Marcijanu Kapeli.

Život uredi

Marcijan je živeo u 5. veku i napisao jedno delo, kojem je možda sam dao naslov Nauke (Disciplinae), ali je ono poznato pod imenom koje mu je početkom 6. veka dao mitograf Fulgencije: Svadba Merkurija i Filologije (De nuptiis Mercurii et Philologiae, 9 knjiga).[5] To je delo od velike važnosti za istoriju obrazovanja, retorike i nauke.[6] Napisano je nakon Alarihovog pljačkaškog pohoda na Rim 410. godine, koji se u tom delu spominje, ali, kako se čini, pre no što su Vandali osvojili Afriku 429. godine. Već polovinom 6. veka Sekur Memor Feliks, profesor retorike, dobio je u Rimu tekst Marcijanovog dela, budući da njegov lični zapis na kraju 1. knjige (ili 2. knjige u mnogim rukopisima) kaže da je radio "na vrlo oštećenim primercima [rukopisa]".

Delo uredi

 
Ilustracija iz rukopisa Svadbe Merkurija i Filologije.

Marcijanova Svadba Merkurija i Filologije (De nuptiis Mercurii et Philologiae), koja je ponekad poznata i kao Sedam nauka (De septem disciplinis) ili Satyricon,[7] predstavlja opsežnu didaktičku alegoriju napisanu mešavinom proze i stiha, tj. prozimetrom karakterističnim još za Varonove menipske satire. "Stil je blizak Apulejevu, ali još je više izveštačen i barokno bogat, začinjem arhaizmima, neologizmima, vulgarizmima, pesničkim izrazima".[8] Ovo je Marcijanovo delo bilo izuzetno značajno za definisanje standardnog oblika školskog obrazovanja od hristijanizacije Rimskog carstva u 5. veku pa sve do renesanse u 12. veku.[9] Taj je standard odražavao naklonost koju su učeni ljudi u srednjem veku pokazivali prema alegoriji (posebno prema različitim personifikacijama) kao sredstvu za prikazivanje i prenošenje znanja, te strukturisanje tog znanja u okviru sedam slobodnih veština.[10]

Delo se sastoji od devet knjiga i zauzima "preko pet stotina današnjih štampanih stranica";[11] modernom čitaocu ono "jedva da bi bilo privlačno",[10] ako nije i sasvim "nečitljivo".[11] U prve dve knjige opisuje se udvaranje Mekurija, koga su već odbile Mudrost, Predskazanje i Duša, personifikovanoj Filologiji i zatim njihovo venčanje i svadba. U toj se alegoriji zapravo govori o putu učene devojke Filologije kroz nebeske sfere do božanskog duha, s kojim se spaja i tako dolazi do najvišeg saznanja i besmrtnosti, dok sedam Muza proslavljaju ovo venčanje, na kome sedam deveruša predstavljaju sedam disciplina obrađenih u ostalih sedam knjiga enciklopedije.[10]

Sadržina uredi

Delo započinje pesmom u slavu Himeneja, koji se zaziva kao pomiritelj suprotnih elemenata i polova u službi prirode, ali i kao drevni bog u rimskoj mitologiji koji je morao prisustvovati venčanju da bi brak bio uspešan i srećan. Među bogovima bez supruge je još Merkurije, koji se, po savetu Virtute (Vrline), obrati za savet Apolonu. Ovaj mu za nevestu predlaže učenu devicu Filologiju. Virtuta, Merkurije i Apolon uzdižu se kroz nebeske sfere do Jupiterove palate, a prate ih Muze. Skupština bogova, kojoj prisustvuju i razni alegorijski likovi, odobrava Merkurijevu želju i odlučuje da se Filologija uzdigne na rang boginje. Filologiju ukrašava njena majka, Fronesa (Razboritost), a pozdravljaju je četiri Osnovne vrline i Gracije. Na zahtev Atanasije (Besmrtnosti) ona mora da povrati mnoštvo knjiga da bi postala besmrtna. Zatim se u nosiljci, koju nose mladići Labor (Trud) i Amor (Ljubav) i devojke Epimelija (Brižnost) i Agripinija (Bdenje), izdiže na nebo. Tu je dočekuje Junona, kao zaštitnica braka (Pronuba) i poučava je o stanovnicima Olimpa, koji se, međutim, znatno razlikuje od grčkog Olimpa, budući da tu sad žive razni demoni i polubogovi, ali i antički pesnici i filozofi. Kao svadbeni poklon nevesta dobija sedam slobodnih umetnosti, od kojih je svakoj posvećena po jedna od ostalih sedam knjiga Svadbe Merkurija i Filologije.[12]

 
Nabothova predstava Marcijanovog geoheliocentričnog astronomskog sistema (1573).

Knjige 3–5 posvećene su gramatici, dijalektici i retorici, koje su potom u srednjovekovnoj školi činili predmeti obeleženi u 9. veku terminom "trivij" (trivium), dok knjige 6–9 obrađuju geometriju, aritmetiku, astronomiju i muziku, koje će već kod Boetija početkom 6. veka biti obeležene terminom "kvadrivij" (quadrivium). Većinu informacija o ovim naukama preuzeo je Marcijan iz Varonovih Nauka (Disciplinarum libri), ali ih je udružio s neoplatonskim i mističnim elementima kakvi se nalaze već kod Apuleja; time je dobijena mešavina raznovrsnih elemenata, karakteristična za razdoblje pozne antike, u kojoj se, uz pouzdane činjenice i informacije, nalaze zamršena učenja poznog platonizma i hermetike, sve zaodenuto u ruho alegorije i simbolike.[13][14]

Osim na Varona, Marcijan se u pisanju ovog dela ugledao i na Apuleja, npr. na njegovu priču o svadbi Amora i Psihe u Zlatnom magarcu,[15] a možda i na Apulejev spis O Platonu i njegovom učenju, odakle su u tom slučaju preuzeta gledišta poznog platonizma.[10]

U osmoj knjizi opisuje se jedan modifikovani geocentrični astronomski sistem, u kojem se Zemlja nalazi u središtu kosmosa i okružuju je Mesec, Sunce, tri planete i zvezde, dok Merkur i Venera kruže oko Sunca.[16] Ovo gledište posebno razmatra Nikola Kopernik u 1. knjizi svog dela O kretanju nebeskih tela (De revolutionibus orbium coelestium).

Značaj i uticaj uredi

Marcijanovo enciklopedijsko delo bilo je jedan od glavnih priručnika i izvora obrazovanja u srednjem veku, pa je izvršilo veliki uticaj na većinu obrazovanih pisaca i ostavilo dubok trag u potonjoj nauci i književnosti.[17] Ta se knjiga mnogo čitala, proučavala, učila i komentarisanja tokom srednjeg veka i oblikovala je srednjovekovno obrazovanje u ranom srednjem veku i u doba karolinške renesanse.

Već krajem 5. veka jedan drugi Afrikanac, Fulgencije, sastavio je svoje delopo uzoru na Marcijanovu Svadbu. Zabeleška koju je u Marcijanovom rukopisu ostavio neki Sekur Memor Feliks (Securus Memor Felix), koji je nameravao da priredi novo izdanje, pokazuje da je već oko 534. godine zamršeni tekst Svadbe bio oštećen brojnim greškama prepisivačâ.[18] Michael Winterbottom izneo je tezu da tekst koji je ustanovio Sekur Memor možda stoji u temelju teksta Svadbe koji se nalazi u "impresivnom broju postojećih rukopisa" nastalih u 9. veku.[19] Jedan drugi pisac iz 6. veka, Grgur Tourski, svedoči o tome da je Marcijanovo delo postalo školski udžbenik.[20] C. Leonardi je 1959. katalogizirao ukupno 241 postojeći rukopis Svadbe, što svedoči o popularnosti tog dela u srednjem veku.[19] Mnogi su učeni ljudi sastavljali i komentare na Svadbu, među njima Jovan Skot Eriugena, Hadoard, Aleksander Neckham i Remigije iz Auxerre.[21][22] U 11. veku nemački monah Notker Labeo preveo je prve dve knjige na stari visokonemački jezik. Marcijanovo će delo zadržati svoju ulogu posrednika antičkog znanja sve do uspona novog sistema učenja temeljenog na sholastičkom aristotelizmu. Još u 13. veku Marcijan Kapela smatrao se važnim u izučavanju astronomije.[23]

I u srednjovekovnoj likovnoj umetnosti, na ilustracijama knjiga i na fasadama katedrala, personifikacije i alegorijske figure Marcijana Kapele našle su svoje mesto, pa i u delima renesansnih umetnika, npr. kod Botticellija.[17][24]

Danas naučnici pokazuju daleko manje zanimanja za Marcijanove ideje, "osim za svetlo koje njegovo delo baca na saznanje o tome šta su ljudi drugih vremena i na drugim mestima znali ili mislili da je važno znati o slobodnim veštinama".[25] Clive S. Lewis, u svojoj Alegoriji ljubavi (The Allegory of Love, 1936), kaže da "svet, koji je proizveo pčelinju orhideju i žirafu, nije proizveo ništa čudnije od Marcijana Kapele".

Prvo štampano izdanje Svadbe, koje je priredio Francesco Vitale Bodiano (Franciscus Vitalis Bodianus), objavljeno je 1499. u Vicenzi. Činjenica da je delo štampano relativno kasno, kao i skroman broj kasnijih izdanja, pokazuje pad njegove popularnosti, osim kao osnovnog priručnika iz liberalnih veština.[26] U tom smislu, od termina trivium, koji je označavao osnovnoškolsku nastavu, nastao je i moderni izraz trivijalan, u značenju "običan, elementaran".[27]

Dugo godina standardno izdanje Svadbe bilo je ono koje je pripremio Adolfus Dick (Teubner, 1925), ali je James Willis 1983. priredio novo izdanje za Teubnera.[19] Moderni uvod u Marcijanovo delo, gde je posebna pažnja poklonjena matematičkim disciplinama, predstavlja knjiga W. H. Stahla, R. Johnsona i E. L. Burgea, Martianus Capella and the Seven Liberal Arts, Vol. 1: The Quadrivium of Martianus Capella (1971)[α 1].

Beleške uredi

  1. ↑ William Harris Stahl, Richard Johnson i Evan Laurie Burge, Martianus Capella and the Seven Liberal Arts, Vol. 1: The Quadrivium of Martianus Capella: Latin Traditions in the Mathematical Sciences, 50 B.C.–A.D. 1250 Records of Civilization: Sources and Studies, 84, (New York: Columbia University Press), 1971.

Reference uredi

  1. ↑ Hosu 1977, str. 350
  2. ↑ Shanzer 1986, str. 14, 136
  3. ↑ Stahl & Johnson 1971, str. 10
  4. ↑ Stahl & Johnson 1971, str. 5. Cameron 2001, str. 265 smatra da je malo verovatno da je neko ko nije pripadao hrišćanskoj veri mogao u ovom poznom razdoblju imati istaknutu ulogu u javnom životu.
  5. ↑ Vratović 1977, str. 295
  6. ↑ Stahl 1965, str. 102–115
  7. ↑ O naslovu v. Stahl & Johnson 1971, str. 21–22.
  8. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 608
  9. ↑ Shanzer 1996, str. 932
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 Budimir & Flašar 1991, str. 609
  11. ↑ 11,0 11,1 Curtius 1996, str. 67
  12. ↑ Curtius 1996, str. 68
  13. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 608–609
  14. ↑ Buckwald, Hohlweg & Prinz 1984, str. 300
  15. ↑ Curtius 1996, str. 67, nap. 9 i 68, nap. 10
  16. ↑ Eastwood 2007, str. 238–239
  17. ↑ 17,0 17,1 Budimir & Flašar 1991, str. 610
  18. ↑ Stahl 1965, str. 104
  19. ↑ 19,0 19,1 19,2 Winterbottom 1983, str. 245
  20. ↑ "Naš Marcijan podučio nas je u području sedam nauka", Franačka istorija, X, 449, 14.
  21. ↑ Za digitalno izdanje glosa u karolinškim rukopisima Marcijana Kapele, v. Teeuwen (2008) i Isépy & Posselt (2010).
  22. ↑ „Victorius of Aquitaine. Martianus Capella. Remigius of Auxerre. Gregory the Great”. World Digital Library. Pristupljeno 3. juna 2014. 
  23. ↑ McCluskey 1999, str. 159
  24. ↑ Curtius 1996, str. 69
  25. ↑ Cunningham 1977, str. 80
  26. ↑ Stahl 1965, str. 102
  27. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 609, nap. 1

Literatura uredi

  • Buckwald, Wolfgang; Hohlweg, Armin; Prinz, Otto (1984). Rečnik grčkih i latinski pisaca antike i srednjeg veka [Tusculum-Lexicon griechischer und lateinischer Autoren des Alterums und des Mittelalters]. Beograd: Vuk Karadžić. 
  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga. 
  • Cameron, Alan (2011), The Last Pagans of Rome, Beograd: Oxford University Press 
  • Cunningham, M. P. (1977). „Review of Stahl, Johnson and Burge, Martianus Capella and the Seven Liberal Arts, Vol. 1: The Quadrivium of Martianus Capella: Latin Traditions in the Mathematical Sciences 50 B.C.–A.D. 1250”. Classical Philology 72 (1): 79–80. 
  • Curtius, Ernst Robert (1996), Evropska književnost i latinski srednji vek [Europäische Literatur und lateinisches Mittelalter], Beograd: Srpska književna zadruga 
  • Eastwood, Bruce S. (2007), Ordering the Heavens: Roman Astronomy and Cosmology in the Carolingian Renaissance, Leiden: Brill 
  • Hosu, Stjepan (1977), „Srednjovjekovna latinska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 347–403 
  • McCluskey, Stephen C. (1999), Astronomies and Cultures in Early Medieval Europe, Cambridge: Cambridge University Press 
  • Shanzer, Danuta (1986), A Philosophical and Literary Commentary on Martianus Capella's De Nuptiis Philologiae et Mercurii Book One, University of California Press 
  • Shanzer, Danuta (1996), „Martianus Minneus Felix Capella”, S. Hornblower & A. Spawforth (eds.), Oxford Classical Dictionary (3rd rev. izd.), Oxford, ISBN 9780198661726 
  • Stahl, William Harris; Johnson, Richard (1971). Martianus Capella and the Seven Liberal Arts: The Quadrivium of Martianus Capella. 1.. Columbia University Press. 
  • Stahl, William Harris (1965). „To a Better Understanding of Martianus Capella”. Speculum 40 (1): 102–115. 
  • Vratović, Vladimir (1977), „Rimska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 189–312 
  • Winterbottom, Michael (1983), „Martianus Capella”, Reynolds, L. D., Texts and Transmission: A Survey of the Latin Classics, Oxford: Clarendon Press 

Vanjske veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Marcijan_Kapela&oldid=41417034