Wikipedija

Laplandski rat

Laplandski rat (finski: Lapin sota, švedski: Lapplandskriget, njemački: Lapplandkrieg) je bio oružani sukob između Finske na jednoj i nacističke Njemačke na drugoj strani, koji se između septembra 1944. i aprila 1945. odigrao u finskoj najsjevernijoj provinciji Lapland, po kojoj je dobio ime. U finskoj historiografiji se smatra zasebnim sukobom, dok se u njemačkoj historiografiji smatra dijelom drugog svjetskog rata, odnosno kampanje na Istočnom frontu. U potonjoj su Njemačka i Finska od 1941. bile na istoj strani kao Sile Osovine protiv Sovjetskog Saveza sve do septembra 1944. kada je Finska sa Sovjetima sklopila primirje i istupila iz Sila Osovine. U tom trenutku je u sjevernom dijelu Finske bila stacionirana njemačka 20. planinska armija, koja je nakon toga okupirala najveći dio teritorije. Finske trupe su tada počele s operacijama da ih odatle protjeraju, dok su njemačke trupe nastojale dobiti što više vremena da se povuku u okupiranu Norvešku, odnosno strategijom spaljene zemlje spriječe Fince ili Sovjete da to područje koriste za eventualnu ofenzivu protiv Norveške. Većina njemačkih trupa se uspjela povući do novembra 1944. godine, ali su manji dijelovi ostali na finskoj strani granice sve do kapitulacije u proljeće 1945.

Laplandski rat
Segment drugog svjetskog rata na arktičkom ratištu
Datum 15. septembar 1944 – 25. april 1945
Lokacija Lapland, Finska
Ishod njemačko povlačenje
Sukobljene strane
Njemačka Njemačka Finska Finska
Komandanti i vođe
Snage
214.000[n 1][1] 75.000[n 2][2]
Žrtve i gubici
  • ~1.000 mrtvih
  • ~1.300 zarobljenih
  • ~2.000 ranjenih[3]
  • 774 mrtvih
  • 262 nestalih
  • 2.904 ranjenih[3]

Uvod uredi

Glavni članak: operacija Birke

Nemačka i Finska su bile u ratu sa Sovjetskim Savezom od juna 1941, blisko sarađujući u Nastavljenom ratu. Međutim, već u leto 1943. nemačka Vrhovna komanda je počela da pravi planove za slučaj da Finska sklopi poseban mirovni sporazum sa Sovjetskim Savezom. Nemci su planirali da povuku svoje snage na sever kako bi se štitili rudnike nikla blizu Petsama.[4]

Tokom zime 1943-1944, Nemci su poboljšali puteve od severne Norveške do severne Finske intezivnom upotrebom radne snage ratni zarobljeniciratnih zarobljenika u pojedinim oblastima.[5] Žrtve među tim ratnim zarobljenicima su bile visoke, delom zbog toga što su mnogi od njih zarobljeni u južnoj Evropi i dalje su bili u letnjim uniformama. Pored toga, Nemci su istražili odbrambene položaje i napravili planove za evakuaciju što je više moguće materijala iz regiona i sproveli brižljive pripreme za povlačenje svojih snaga.[6] Nemački plan povlačenja je 9. aprila 1944. dobio ime operacija Birke.[6] Iako su u junu 1944. Nemci počeli sa aktivnom izgradnjom utvrđenja protiv neprijateljskog napredovanja sa juga,[7] nesrećna smrt general-pukovnika Eduarda Ditla je 23. juna 1944. dovela general pukovnika Lotara Rendulića na mestu komandnta 20. brdske armije.[8]

Promena finskog vođstva je nateralo Nemce da već početkom avgusta 1944. veruju da će Finska pokušati da postigne poseban sporazum sa Sovjetskim Savezom.[9] Finski najava prekida vatre je izazvalo izbezumljene napore nemačke 20. brdske armije koja je odmah započela operaciju Birke i druge evakuacije materijala iz Finske. Velike količine materijala su evakuisani iz južne Finske i oštre kazne su propisane za bilo kakvo ometanje povlačenja.[10] Finska vojska je prebačena na sever da se suoči sa Nemcima, i uključivali su 3., 6. , i 11. diviziju, oklopnu diviziju, kao i 15. pograničnu lovačku brigadu.

Baltičko more uredi

Glavni članci: Operacija Tane Ost i bitka za Tornijo

Nakon što su Finci obavestio Nemce o prekidu vatre između Finske i Sovjetskog Saveza, Nemci su 2. septembra 1944, počeli da konfiskuju pošiljke namenjene Finskoj. Međutim, pošto je ova akcija imala za rezultat finsku odluku da se ne dozvoli da brodovi plove iz Finske u Nemačku i skoro je omela evakuaciju materijala u operaciji Birke, ova odluka je opozvana. Nakon što je naredba opozvana, Finci su zauzvrat dozvolili da se finski brodovi koriste da se ubrza nemačka evakuacije.[11] Prve nemačke pomorske mine su postavljene u finskim vodama 14. septembra 1944, navodno protiv sovjetskih brodova, mada su Nemci upozorili Fince o svojim namerama jer Finska i Nemačka još uvek nisu bili u otvorenom sukobu u to vreme.[12]

Dana 15. septembra 1944. nemačka mornarica je pokušala da zauzme ostrvo Hogland u operaciji Tane Ost. Ovo je odmah prisililo Fince da povuku svoje brodove iz zajedničke operacije evakuacije. Poslednji nemački konvoj krenuo iz Kemija 21. septembra 1944. uz pratnju dve podmornice, a kasnije (južnije od Olanda) i uz pratnju nemačkih krstarica.[13] Nakon pokušaja iskrcavanja, finske obalske artiljerijske baterije su 15. septembra kod Utoa sprečile nemačke polagače mreža da pređu u Baltičko more, pošto su dobile naređenje da se zaustave nemačke snage. Međutim već 16. septembra nemački pomorski odred koji se sastojao od teške krstarice Princ Eugen u pratnji 5 razarača je stigao do Utoa. Nemački krstarica je ostala van dometa finskih topova kalibra 152 mm i zapretila da će otvoriti vatru iz svojih topova koji su imali veći domet, ako Finci ne dozvole nemačkim polagačima mreža da prođu. Da bi se izbeglo nepotrebno krvoproliće Finci su dozvolili polagačima da prođu.[14]

Finski desant je počeo 30. septembra 1944. kada su tri transportna broda bez ikakve pratnje isplovili iz Oulua ka Torniju. Stigli su 1. oktobra i uspeli da iskrcaju svoje trupe bez ikakvog ometanja. Isto tako, drugi talas od četiri broda 2. oktobra i treći talas sa tri broda su uspeli da iskrcaju vojsku bez većih problema, a samo je jedan brod lakše oštećen dejstvom nemačkih ponirućih bombardera. Loše vreme je 4. oktobra sprečilo finsku vazdušnu pratnju da dođe do Tornija, što je ostavilo četvrti desatni talas ranjivim na dejstvom nemačkih ponirućih bombardera Junkers Ju 87 koji su nedkoliko puta pogodili i potopili dva broda. Peti talas 5. oktobra je pretrpeo samo manju štetu od šrapnela iako je bio bombardovan sa obale i iz vadzuha. Prvi finski ratni brodovi su stigli sa šestim talasom tačno da vreme da budu svedoci napada bombardera Foke-Vulf Fw 200 bombama Henšel Hs 293 bez ikakvih rezultata. Dolazak ratnih brodfova je omogućio Fincima da bezbedno iskrcaju tešku opremu koja je odigrala važnu ulogu tokom bitke za Tornijo.[15]

Mornari na finskim brodovima u finskim i norveškim lukama koje su kontrolisali Nemci su bili internirani, a nemačke podmornice su potopile nekoliko finskih civilnih brodova. Nemačke podmornice su imale nešto uspeha protiv finskih ratnih brodova, uključujući i potapanje minopolagača Louhi. Najopasnija posledica finskog zaključivanja Moskovskog primirja sa Sovjetskim Saveziim je bilo to što su sovjetske pomorske snage mogle da zaobiđu postojeće nemačke minske prepreke koristeći finske priobalne vode. Ovo je omogućilo sovjetskim podmornica koje su sada bile stacionorane u Finskom arhipelagu da postignu rane pobede nad nemačkim transportima u južnom Baltičkom moru.

Laponija uredi

Sporazum o prekidu vatre između Finske i Sovjetskog Saveza sadržao je odredbe koji su tražili da Finci prekinu diplomatske odnose sa Nemačkom i javno zatraže povlačenje svih nemačkih trupa iz Finske do 15. septembra 1944. Sve preostale trupe nakon isteka roka trebalo je budu razoružane i predate Sovjetskom Savezu.[16] Čak i sa masivnim naporima Nemaca u operaciji Birke to se pokazalo nemogućim, a Finci su procenili da će Nemcima biti potrebna tri meseca da se u potpunosti evakuišu.[17] Zadatak je dodatno komplikovao sovjetski zahtev da se najveći deo finskih oružanih snaga demobiliše,[18] i onda kada su pokušali da izvedu vojnu akciju protiv Nemaca. Sa izuzetkom stanovnika područja Tornio, većina civilnog stanovništva Laponije (u ukupnom iznosu od 168.000 ljudi) je evakuisana u Švedsku i južnu Finsku. Evakuacija je izvršena kao zajednički poduhvat nemačke vojske i finskih vlasti pre početka neprijateljstava.[19]

Jesenji manevri uredi

Kako su Finci želeli da izbegnu razaranja u svojoj zemlji, a Nemci želeli da izbegnu neprijateljstva, obe strane su želele da se izvrši evakuacija što je glatkije moguće.[20] Do 15. septembra 1944. je postignut tajni dogovor kojim su Nemci obznanili Fincima svoj raspored povlačenja, a koji su zauzvrat onda dozvolili Nemcima da uništavaju puteve, pruge i mostove.[21] U praksi su se ubrzo pojavile svađe zbog razaranja koja su činili Nemci i zbog sovjetskog pritiska na Fince, pa se između dve vojske dogodilo nekoliko incidenata.[22] Finci su rasporedili svoju 3. diviziju, 11. diviziju i 15. brigadu na obalsko područje, 6. i oklopnu diviziju u Pudasjarvi, i pograničnu lovačku brigadu u istočnom delu zemlje.

Početni sukobi uredi

Glavni članak: Bitka za Tornio

Prvi otvoreni sukob između finskih snaga i 20. brdske armije se desio 20 km jugozapadno od Pudasjarvija, oko 8:00 28. septembra 1944, kada su finske prethodnice prvo pozvale na predaju, a zatim otvorili vatru na mali kontigent nemačke zaštitnice.[23] Ovo je iznenadilo Nemce, jer su se Finci prethodno složili da ih upozori da će biti primorani da preduzmu neprijateljske akcije protiv njih[23]. Nakon ovog incidenta ponovo je uspostavljen delimičan kontakt; Nemci su rekli Fincima nemaju nikakav interes da se bore protiv njih, ali da se neće predati.[23] Sledeći incident se dogodio 29. septembra na mostu preko reke Olhave između Kemija i Oulua. Finski vojnici, kojima je naređeno da zauzmu most neoštećen, su pokušavali da razminiraju eksploziv montiran na mostu kada su ga Nemci aktivirali, srušili most i ubili, između ostalih, zapovednika finske čete.[24] Finci su 30. septembra pokušali da opkole Nemce u Pudasjarviju zaobilazeći ih kroz šume, i uspeli su da preseku put koji vodi ka severu. Do tada, međutim, najveći deo nemačke vojske iz Pudasjarvija je već otišao, ostavljajući za sobom samo jedan mali odred koji je, nakon što je upozorio Fince, razneo skladište municije[25].

Borbe su se rasplamsale 1. oktobra 1944, kada su Finci pokrenula rizičnu pomorski desant u blizini Tornija, na granici sa Švedskom. Desant je prvobitno bio planiran kao diverzioni napad, sa glavnim napadom koji će se desiti u Kemiju, gde je finski odred Penanen veličine bataljona kontrolisao važne industrijske objekte na ostrvu Ajos. Razni razlozi - uključujući daleko jači nemački garnizon u Kemiju, koji je već upozoren lokalnim napadima - naterali su Fince da promene mesto napada na Rojtu (spoljašnju luku Tornija). [26] Finci su na početku iskrcali 11. pešadijski puk, koji je, zajedno sa Građanskom gardom koja je predvodila ustanak u Torniju, uspeo da obezbedi i luku i veći deo grada, kao i važne mostove preko reke Torne, Međutim, napad je ubrzo zastao zbog neorganizovanosti - neke od njih su izazvala alkoholna pića opljačkana iz nemačkih skladišta - i učvršćivanje nemačkog otpora. Tokom bitke za Tornio koja je usledila, Nemci su se žestoko borili da povrate grad, jer je on činio važnu saobraćajnu vezu između dva puta koji su išli rekama Kemijoki i Tornionjoki. Njihove snage u početku činile divizija Krautler (približno veličine ojačanog puka) [27], a kasnije su pojačane oklopnom četom (2. četom Panzer Abteilung 211), dvema pešadijskih bataljona, i skijaškom mitraljeskom brigadom Finska.[28] Finci su pojačali svoje trupe sa dva pešadijska puka[29] i uspeli da zadrže oblast, odbivši nekoliko nemačkih kontranapada. Teška borba trajala nedelju dana, do 8. oktobra 1944, kada su Nemci bili primorani da se konačno povuku.[30]

I dok su u međuvremenu finske trupe napredovale kopnom od Oulu ka Kemi,15. brigada je sporo napredovala, čak i sa slabim nemačkim otporom.[31] Njihov napredak je sputan efikasnim uništenja puteva i mostova od strane Nemaca koji su se povlačili, kao i zbog nedostatka borbenosti i kod finskih vojnika i kod njihovih komandanata[32]. Finci su napali Kemi 7. oktobra 1944, pokušavši da opkoli Nemce frontalni napadom 15. brigade i napadom odreda Penanen iz pozadine.[33] Jak nemački otpor, civili u borbom zahvaćenom području i „oslobođeni“ alkohol su sprečili Fince da postignu potpuni uspeh zarobljavanjem svih Nemaca. Iako su finske snage uzele nekoliko stotina zarobljenika, nisu uspele da spreče Nemce da ne sruše važne mostove preko reke Kemijoki kada su počeli povlačenje 8. oktobra.[34]

Dalje akcije u Laponijskom ratu uredi

Vidi takođe: Bitka za Rovanijemi, Operacija Nordliht (1944–1945), i Petsamo–Kirkeneška ofanziva

Kako su se saveznički uspehi protiv Nemaca nastavili, zapovedništvo 20. brdske armije, kao i Vrhovna komanda Vermahta, su došle do zaključka da bi bilo opasno održavati položaje u Laponiji i istočnoj Norveškog istočno od Lingena u počeli su pripreme za povlačenje. Nakon dugog odugovlačenja, Hitler je prihvatio predlog 4. oktobra 1944. i operacija povlačenja je dobila ime operacija Nordliht 6. oktobra 1944.[35] Umesto postepenog povlačenja iz južne Laponije u utvrđene položaje na severu usput evakuišući materijal, kao u operaciji Birke, operacija Nordliht je zahtevala brzo i striktno organizovani povlačenje iza fjorda Lingen u Norveškoj popd pritiskom neprijateljskih snaga.[35]

Kako su se Nemci povlačili, kretanje je uglavnom bilo ograničeno na blizinu tri glavna laponijska puta, što je značno ograničilo vojnu aktivnost. Vojne akcije su uglavnom pratile šablon u kome su finske prethodnice nailazila na nemačke odstupnice i pokušavale da ih peške zaobiđu, pošto su uništeni putevi sprečavali da dovedu artiljeriju ili druga teška oružja. Kako su finske pešadicni polako probijali svoj put kroz guste šume i močvare, motorizovane nemačke jedinice bi se prosto odvezle i zauzele položaje dalje uz put.[36]

Finske trupe su počele da gone Nemce. Finska 11. divizija je napredovala na sever od Tornija putem koji je išao duž reke Torne dok je 3. divizija marširala do Kemija ka Rovanijemiju. Nakon što su se 6. i oklopna divizija povezale kod Pudasjarvija, napredovale su na sever, prvo ka Ranuji, a zatim prema Rovanijemiju. Pogranična lovačka brigada je ušla na sever duž istočne granice. Zbog uništenja putne mreže, Finci su bili prinuđeni da koriste borbene trupe da obavljaju poslove opravki; npr. povremeno je cela 15. brigada bila uposlena na izgradnji puta. Finski vojnici koji su napredovali od Kemija ka Rovanijemiju nisu imali nikakvu stvarnu borbu, pošto finski vojnici koji su išli pešice nisu mogli da stignu nemačke motorizovane jedinice; ipak, na putu koji je vodio od Ranue ka Rovanijemiju desilo se nekoliko manjih okršaja, prvo kod Jlimaji, zatim kod Kivitajvalu i na kraju za Rovanijemi. Severno od Rovanijemija Finci su naišli na dobro utvrđene nemačke položaje kod Tankavaare. Na putu duž reka Torne i Muonijo, nemačko povlačenje je išlo tako glatko da nije bilo borbi sve dok finska 11. divizija nije stigla do sela Muonijo.

Finci su 7. oktobra u Ilimaji zarobili nemačke dokumente na kojima su bili nacrtani nemački položaji, što je primoralo Nemce da se bore u bici koja je usporila njihov unapred određen raspored; međutim, kako su vojske brojčano bile skoro izjednačene, finski nedostatak teškog naoružanja i dugi marševi su sprečili finsku lovačku brigadu da zarobi nemački 218. motorizovani puk pre nego što je on 9. oktobra dobio naređenje da se povuče.[37] U Kivitajvalu je 13. oktobra došlo je do okršaja i samo je slučajno povlačenje 218. motorizovanog puka spasilo finski 33. pešadijski puk od teških gubitaka. Nemačko povlačenje je dozvolilo Fincima da opkole jedan njihov odstupnički bataljon, ali se 218. motorizovani puk vratio i uspeo je da izvuče opkoljeni bataljon.[38] Prve finske jedinice koje su 14. oktobra stigle do blizine Rovanijemija su buli delovi lovačke brigade koja je napredovala iz Ranuje. Nemci su odbacili finske pokušaje da osvoje poslednje neoštećeni most preko reke Kemijoki i zatim su 16. oktobra prepustili Fincima skoro razrušeni grad.[39]

Finska demobilizacija i teški putevi za snabdevanje su počeli da uzimaju svoj danak, i u Tankavaari četiri bataljona finske lovačke brigade su neuspešno pokušali da isteraju nemačku 169. pešadijsku diviziju, veličine 12 bataljona, koja je zaposela unapred pripremljene fortifikacije. Finske snage su u ovo područje stigle 26. oktobra, ali su napredovali tek 1. novembra, kada su se Nemci povukli dalje na sever.[40] U Muoniju su nemačka borbena grupa Eš od 4 bataljona i 6. SS divizija Sever opet imali brojčanu i materijalnu nadmoć u vidu artiljerije i oklopne podrške, što je sprečilo Fince da steknu inicijativu, mada su u početku bili sasvim uspešni u operacijama opkoljavanja koji su izvršile 8. i 50. pešadijski pukovi. Finske planove je bio da se spreči da 6. SS divizija, koja je marširala iz pravca KitilaKitile, da stigne do Muinija i da je tu uhvati u zamku. Međutim, akcije odugovlačenja koje je izvela borbena grupa Eš i razaranje putne mreže je učinilo Fincima nemogućim da stignu do Muonija pre 6. SS divizije.[41]

Nemačko povlačenje u Norvešku uredi

Vidi takođe: Nemačka okupacija Norveške
 
Nemci su postavili znak u Muoniju na kome piše „Kao zahvalnost za nepokazivanje bratstva po oružju“.

Za većinu praktičnih razloga rat u Laponiji se završio početkom novembra 1944.[42] U severoistočnoj Laponiji nakon zadržava Finaca kod Tankavaare, Nemci su se brzo povukli iz Finske kod Karigasnijemija 25. novembra 1944. Finska lovačka brigada koja ih je progonila je već bila brojčano oslabljena zbog demobilizacije.[43] U severozapadnoj Laponiji 4. novembra bila su samo 4 finska bataljona, a do februara 1945. jedva 600 vojnika. Nemci su nastavili sa svojim povlačenjem, ali su ostali na utvrđenim položajima, prvo u Palojoensuu (selo oko 50 km severno od Muonija duž reke Torne) početkom novembra 1944. odakle su 26. novembra krenuli dalje na sever na položaje duž reke Lataseno. Nemačka 7. bradska divizija je držala ove položaje sve do 10. januara 1945. kada je severna Norveška ispražnjena i položaji kod fjorda Lingen zaposednuti. Neki nemački položaji koji su branili Lingem su se protezali sa finske strane granice, međutim, nikakve prave aktivnosti nije bilo pre nego što su se Nemci povukli iz Finske 25. aprila 1945.[42]

Posledice uredi

 
Spaljeni Rovanijemi

Od početka rata Nemci su sistematski uništavali i minirali puteve i mostove kako su se povlačili. Međutim, nakon što su se dogodile prve stvarne borbe nemački komandant general Lotar Rendulić je izdao nekoliko naređenja koji su se ticali uništavanja imovine u finskoj Laponiji. Strogo naređenje je izdato 6. oktobra koje je kao mete navelo samo vojne objekte ili objekte od vojnog značaja. Kao rezultat borbi u oblasti Tornija i Kemija je postalo očigledno da Nemci izveli nekoliko bombardovanja, napavši fabričke oblasti u Kemiju i nanoseći im veliku štetu na njima.[44] Međutim, 9. oktobra naređenje za rušenje je prošireno tako da uključi sve vladine zgrade sa izuzetkom bolnica.[45] Dana 13. oktobra naređeno da budu uništeni svi stambeni objekti, uključujući i štale ali sa izuzetkom bolnica i crkvi, severno od pruge koja vodi od Julitornio preko Sinete (selo oko 20 km severozapadno od Rovanijemija) do Sodankila (uključujući i navedena naselja) u severnoj Finskoj. Iako je iz nemačke perspektive ovo imalo smisla da se onemogući vojsci koja napreduje da dobije bilo kakvo sklonište, ova akcija je imala veoma ograničen uticaj na Fince, koji su za razliku od Nemaca uvek nosili šatore sa sobom i nije im bio potreban nikakav zaklon.[45]

U Rovanijemij Nemci su se u početku uglavnom skoncentrisali na uništavanje vladinih zgrada, ali kada se požar oteo kontroli bili su primorani da unište još nekoliko zgrada. Nemački napori da se izbore sa vatrom su propali i kada se voz natovaren municijom zapalio u rovanijemijskoj železničkoj stanici 14. oktobra došlo je do ogromne eksplozije koja je izazvala dalja uništavanja, kao i širenje požara na prvenstveno drvene kuće u gradu. Nemci su 16. oktobra prepustili sada već razrušeni grad Fincima.[46]

U svom povlačenju nemačke snage pod zapovedništvom generala Lotara Rendulića su razrušili velike oblasti severne Finske taktikom spaljene zemlje. Kao rezultat toga, oko 40-47 % stanova u toj oblasti je uništeno, a pokrajinski glavni grad Rovanijemi je spaljen do temelja, kao i sela Savukoski i Enontekio. Dve trećine zgrada u važnijim selima Sodankila, Muonio, Kolari, Sala i Pelo su srušene, 675 mostova je dignuto u vazduh, svi glavni putevi su minirani, a 3.700 km telefonskih linija je prekinuto.

Pored imovinskih gubitaka, koji su procenjei na 300 miliona američkih dolara po kursu iz 1945. (3,89 milijardi dolara po kursu iz 2013.), oko 100.000 stanovnika su postale izbeglice, što je dodatno otežavalo posleratnu obnove. Posle rata Saveznici su sudili Renduliću za ratne zločine, i on je osuđen na 20 godina zatvora, mada su optužbe koje se tiču razaranja Laponije povučene. Pušten je posle šest godina zatvora.

Vojni žrtve sukoba su relativno ograničene : 774 ubijenih, 262 nestala i oko 3.000 ranjenih finskih vojnika, i 1.200 mrtvih i oko 2.000 ranjenih nemačkih vojnika. Još 1.300 nemačkih vojnika su postali ratni zarobljenici, i predati su Sovjetskom Savezu prema uslovima primirja sa Sovjetima.[47] Intezivna nemačka miniranja su izazivala civilne žrtve decenijama posle rata, a skoro 100 osoba je ubijeno tokom operacija deminiranja. Stotine finskih žena koje su bili verene za nemačke vojnike ili su radile za nemačku vojsku su otišle sa nemačkim vojnicima, i doživele su različite sudbine.[48]

Napomene uredi

  1. ↑ Većina od 214.000 Nijemaca je služila krajem augusta 1944. godine, ali je taj broj brzo pao zbog povlačenja u Norvešku.
  2. ↑ Većina od 75.000 Finaca je služila u oktobru 1944, ali je taj broj spao na 12.000 do decembra 1944.

Reference uredi

  1. ↑ Elfvengren 2005: str. 1124–1149
  2. ↑ Kurenmaa & Lentilä 2005: str. 1150–1162
  3. ↑ 3,0 3,1 Ahto 1980: str. 296
  4. ↑ Ahto 1980: str. 15–20
  5. ↑ Ahto 1980: str. 21
  6. ↑ 6,0 6,1 Ahto 1980: str. 37–41
  7. ↑ Ahto 1980: str. 45–46
  8. ↑ Ahto 1980: str. 43
  9. ↑ Ahto 1980: str. 48, 59–61
  10. ↑ Ahto 1980: str. 62–71
  11. ↑ Kijanen 1968: str. 220
  12. ↑ Kijanen 1968: str. 221
  13. ↑ Kijanen 1968: str. 225
  14. ↑ Kijanen 1968: str. 229–230
  15. ↑ Kijanen 1968: str. 226–227
  16. ↑ Lunde 2011: str. 317
  17. ↑ Lunde 2011: str. 327
  18. ↑ Lunde 2011: str. 319
  19. ↑ Finnish National Broadcasting Company YLE: Evacuation of Lapland Arhivirano 2007-09-28 na Wayback Machine-u Retrieved 2007-02-22. RealAudio Clip. (fi)
  20. ↑ Lunde 2011: str. 337–338
  21. ↑ Lunde 2011: str. 338–339
  22. ↑ Lunde 2011: str. 339–341
  23. ↑ 23,0 23,1 23,2 Ahto 1980: str. 142–144
  24. ↑ Ahto 1980: str. 146–147
  25. ↑ Ahto 1980: str. 148–149
  26. ↑ Ahto 1980: str. 150
  27. ↑ Ahto 1980: str. 153
  28. ↑ Ahto 1980: str. 166–167, 177, 195
  29. ↑ Ahto 1980: str. 177, 195
  30. ↑ Ahto 1980: str. 202–207
  31. ↑ Ahto 1980: str. 207–210
  32. ↑ Ahto 1980: str. 210–211
  33. ↑ Ahto 1980: str. 212–213
  34. ↑ Ahto 1980: str. 213–214
  35. ↑ 35,0 35,1 Lunde 2011: str. 342–343, 349
  36. ↑ Ahto 1980: str. 230–232
  37. ↑ Ahto 1980: str. 232–245
  38. ↑ Ahto 1980: str. 245–250
  39. ↑ Ahto 1980: str. 251–252
  40. ↑ Ahto 1980: str. 268–278
  41. ↑ Ahto 1980: str. 280–294
  42. ↑ 42,0 42,1 Ahto 1980: str. 294–295
  43. ↑ Ahto 1980: str. 278–280
  44. ↑ Ahto 1980: str. 215
  45. ↑ 45,0 45,1 Ahto 1980: str. 216–218
  46. ↑ Ahto 1980: str. 219–222
  47. ↑ Lapland War Arhivirano 2006-10-27 na Wayback Machine-u Retrieved 2007-02-22
  48. ↑ Finnish National Broadcasting Company YLE: Naiset saksalaisten matkassa Arhivirano 2008-02-27 na Wayback Machine-u WWW-page and linked RealAudio clip. Retrieved 2007-02-22 (fi);

Literatura uredi

  • Elfvengren, Eero (2005). „Lapin sota ja sen tuhot”. u: Leskinen, Jari; Juutilainen, Antti (Finnish). Jatkosodan pikkujättiläinen (1st izd.). Werner Söderström Osakeyhtiö. str. 1124–1149. ISBN 978-951-0-28690-6. 
  • Kurenmaa, Pekka; Lentilä, Riitta (2005). „Sodan tappiot”. u: Leskinen, Jari; Juutilainen, Antti (Finnish). Jatkosodan pikkujättiläinen (1st izd.). Werner Söderström Osakeyhtiö. str. 1150–1162. ISBN 978-951-0-28690-6. 
  • Ahto, Sampo (1980) (Finnish). Aseveljet vastakkain – Lapin sota 1944–1945 [Brothers in arms against each other – Lapland War 1944–1945]. Helsinki: Kirjayhtymä. ISBN 978-951-26-1726-5. 
  • Kijanen, Kalervo (1968). Suomen Laivasto 1918–1968 II. Helsinki: Meriupseeriyhdistys/Otava. 
  • Leskinen, Jari; Juutilainen, Antti, ur. (2005) (Finnish). Jatkosodan pikkujättiläinen (1st izd.). Werner Söderström Osakeyhtiö. ISBN 978-951-0-28690-6. 
  • Lunde, Henrik O. (2011). Finland's War of Choice: The Troubled German-Finnish Alliance in World War II. Newbury: Casemate Publishers. ISBN 978-1-61200-037-4. 

Vanjske veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Laplandski_rat&oldid=41222538