Wikipedija

Kralj Edip

Sofoklova tragedija

Kralj Edip (grčki Οιδίπους Τύραννος, latinski: Oedipus Rex) je atenska tragedija koju je napisao Sofoklo a koja je prvi put izvedena cca. 429. pne.[1] Bila je druga od Sofoklove tri tebanske drame koja je izvedena, ali je prva u internoj kronologiji, koju slijedi Edip na Kolonu a potom Antigona.

Kralj Edip
Albert Greiner kao Edip godine 1896.
Napisao:Sofoklo
ZborTebanski starci
LikoviEdip
Svećenik
Kreont
Tirezija
Jokasta
Glasnik
Pastir
drugi glasnik
NijemoKćeri Edipove (Antigona i Ismena)
Datum premijerec. 429. pne.
Mjesto premijereDionizijev teatar, Atena
Originalni jezikstarogrčki
Temaepizoda iz mitološke priče o Edipu
ŽanrAtenska tragedija
RadnjaTeba

Opis uredi

Tragedija Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. god.) ne obrađuje kao neposrednu temu Edipov zločin, nego njegovo postepeno razotkrivanje samoga sebe. U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. Uto stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim.

Kralj Edip se uz Antigonu smatra remek-delom Sofoklove dramske umetnosti. To je svakako najjače Sofoklovo delo. U Kralju Edipu ocrtao je pesnik tragičnu sudbinu istoga lica koje je i Eshil obradio u tebanskoj trilogiji (Laj, Edip, Sedmorica protiv Tebe). Dok je Eshil svoju radnju zasnovao na prokletstvu roda, tj. čitava tragika prikazana je kao nasledstvo krivice, Sofokle je usredsredio svu dramsku radnju na ličnu Edipovu sudbinu. Edip upotrebljava svu snagu svoje volje i oštroumnosti da pronađe i kazni Lajevog ubicu i tako spasi Tebu od nevolje. U upornoj istrazi dolazi do strašne spoznaje. Sofokle je majstorski ocrtao kako postepeno ali sigurno izlazi na videlo strašna istina. Iako je Edip pritisnut dubokom patnjom i strašnom moralnom brigom, on ipak nije klonuo, nego i tada pokazuje veliku snagu i svest, jer mirno prima na sebe svoju gorku sudbinu. Jokasta pokušava da potkopa veru u proročanstva, ali delfijski Apolon preko Tiresije izlazi kao pobednik. Ta pesnikova tragedija nam kazuje kako je ljudska mudrost ograničena i sreća promenljiva, dok nasuprot tome stoji božansko sveznanje. Čitavom tragedijom provlači se slavljenje delfijskog proročišta, koje se u ono doba, pod uticajem sofistike, sve više napadalo. Kralj Edip je zapravo apologija delfijske religije.

Napomene uredi

  1. ↑ Iako je poznato da je Sofoklo osvojio drugu nagradu za seriju drama koja uključuje Kralja Edipa, točan datum praizvedbe je nepoznat. Korištenje motiva kuge na početku drame je za neke historičare referenca na kugu koja je opustošila Atenu godine 430. pne., pa se zato datum smješta iza tog događaja. V. npr., Bernard Knox: "The Date of the Oedipus Tyrannus of Sophocles," The American Journal of Philology, Vol. 77, No. 2 (1956), 133-147.

Eksterni linkovi uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Kralj_Edip&oldid=41833106